Poseban tretman za Srbe u Karakalu

ŠIROK i prašnjav novoprobijeni put kroz planinu vodi od Ivirona ka dvadesetak kilometara udaljenoj Velikoj Lavri, prvom svetogorskom manastiru. Drum prati liniju obale na kojoj se povremeno ukazuju napuštene i žive monaške kelije. Neočekivano, iznad mora, ukazuje se stara visoka usamljena kula sa zupčastim kruništem, pod kojom je pristanište, iako manastira nema na vidiku.

To je arsana uzornog Karakala, čuvenog po strogom tipiku.

Grupa s kojom sam išao u Karakal izgubila je mnogo vremena zbog novoprobijenog puta koji je poremetio stare monaške staze. Sat je pokazivao da nećemo stići do manastira pre nego što mu se kapije zatvore. Na Svetoj Gori se posle tog trenutka nikome, ni iz kog razloga, ne otvaraju manastirske dveri. Ovde još važe stara pravila iz vremena gusarskih najezda.

IAKO smo imali blagoslov za boravak u Karakalu, pomirili smo se da ćemo kampovati negde ispred manastira. Dobrih pola sata prošlo je od vremena uobičajenog za zatvaranje manastirske kapije, kada smo, najzad, stigli nadomak Karakala. Neočekivano, ispred ulaznog pirga ugledali smo visokog, mršavog monaha koji je mahao i vikao: "Gde ste, Srbi?"

Doček na srpskom jeziku s nekim nepoznatim, jakim akcentom bilo je poslednje što su očekivali okasneli i premoreni poklonici. Riđokosi, visoki i žilavi kaluđer predstavio se kao otac Jovan, gostoprimac utvrđenog brdskog manastira. Zbog nas je, potpuno neobjašnjivo, zadržao kapiju otvorenom protivno svim pravilima. Kada nas je uveo u manastir, naredio je da skinemo rančeve i krenemo u trpezariju. Očekivali smo da ćemo kašnjenje okajati pranjem sudova ili nekim sličnim poslušanjem, a onda je usledilo novo iznenađenje. Na dugom trpezarijskom stolu čekali su nas tanjiri puni hrane.

OSETILI smo se počastvovano, a istovremeno nas je bilo sramota, jer smo znali da će monasi trpezarci morati ponovo da čiste trpezariju i da im krademo ionako malo sna kojeg imaju.

Posle jela krenuli smo sa posuđem ka kuhinji u nameri da bar operemo tanjire za sobom, ali pojavila su se dvojica kaluđera i bez reči pokazala da ne diramo ništa.

Otac Jovan nas je odveo u spavaonicu, poželeo nam laku noć i obavestio da jutarnja služba za poklonike počinje u četiri. Kaluđeri u hram ulaze već oko ponoći po karakalskim strogim pravilima.

Na početku jutrenja, jedino svetlo u crkvi davali su daleka svećica u oltaru nalik svicu i dva plamička u kandilima, koja su treperavo osvetljavala lica Hrista i Bogorodice na ikonama kraj vrata između priprate i naosa.

Iz tame se čuo glas koji je na starogrčkom pojao biblijske stihove i osvajao sluh. Oči su se same fokusirale na svetlo sveće u dubini oltara, simbola nade vernih.

KAKO je služba odmicala, pojavilo se kandilo na nevidljivoj mreži visokih sajli po kojima je klizilo osvetljavajući scene na živopisu. Sve je to stvaralo dubok utisak čudesne predstave, u kojoj se ponavlja vreme od nastanka sveta do naših dana, gde ste i posmatrač i učesnik. Svaki pokret i glas monaha u njihovim ophodima nosili su neku mističnu snagu koja je neodoljivo privlačila pažnju i činila da se protok vremena ne oseća.

Karakalski kaluđeri neumorno su izvodili nečujne ophode po crkvi i obredne rituale, a za nas, poklonike, postavili su sklopive stolice, da ih šuškanjem i vrpoljenjem ne bismo uzenemiravali u bogosluženju. Hodočasnici su, s vremena na vreme, padali u san. Docnije smo utvrdili da smo svi doživeli isto iskustvo - iako smo dremali, čuli smo i videli isto što i oni koji su držali oči otvorene!

Što se jutrenje bližilo kraju, pojanje monaha bilo je sve snažnije, a sve više plamičaka osvetljavalo je živopise crkve. Hram je postao mikrokosmos i pozornica drevne, a uvek mlade predstave, koja se završava zanesenom horskom pesmom "Hristos vaskrse i smrću smrt pobedi", dok sunčevi zraci kroz visoke prozore proteruju tamu iz hrama.

RUČAK u rano jutro podsećao je na obed u strogoj kasarni. Monasi, među kojima je bilo i onih crne i žute rase, pevajući u savršenom stroju, predvođeni igumanom, posle obeda izašli su iz trpezarije.

Za njima su izašli srpski poklonici zbunjeni mnoštvom snažnih utisaka. Na kapiji manastira ponovo nas je čekao otac Jovan. Nismo odoleli i saleteli smo ga pitanjima zašto je držao otvorenu kapiju za nas.

- Ovde su Srbi dragi gosti. Sveti Sava je podigao ovaj manastir - objasnio je otac Jovan, iz bezvremene monaške zemlje, ostavljajući nas bez reči, sa suzama u očima. Videvši duboko potresene srpske poklonike i njemu su navrle suze. Rekao nam je da je Finac i da je bio u međunarodnim mirovnim snagama negde na jugoslovenskim ratištima devedesetih. Tamo se desilo nešto o čemu nije želeo da priča, što ga je promenilo i dovelo na Svetu Goru da bude pravoslavni monah.

Dok smo silazili strmom stazom na put ka Velikoj Lavri, otac Jovan stajao je na bregu i mahao nam.

U SAVINIM žitijima zabeleženo je da su gusari 1199. opljačkali Karakal, a sve monahe strpali u lađu, nameravajući da ih prodaju kao robove ili da ih pobiju ako ne bude zainteresovanih na pijaci roblja. Uprava Velike Lavre ponudila je Karakalcima da ih otkupi i spase im gole živote, ali je zauzvrat tražila svu imovinu manastira.

Lavrioti su oslobođene monahe proterali iz njihovog manastira, a ovi su se uputili Svetom Savi da traže pomoć.

On je postao glavni ktitor Karakala, jer je od Lavre otkupio manastir i vratio u njega proterane monahe. Zatim je Karakal iz temelja obnovio i snabdeo svim potrepštinama, jer je bio teško oštećen u gusarskom napadu.

"Kažu da su i ovde Srbi živili i da od srbskih kraljeva ima diploma", zabeležio je 1846. Dimitrije Avramović svedočenje reči grčkih monaha iz Karakala.