Srce pravoslavnog misticizma

SVETOGORSKA pustinja je oblast Atosa gde se krije vatreno srce pravoslavnog misticizma. Na pustinjačke puteve ne zalazi mnogo poklonika. Do Svetogorske pustinje ni danas nije lako stići, ni upoznati je. Najviše što možete da očekujete od udobnosti jesu retke staze bez šiljatog kamenja, koje bode i kroz debele đonove.

Ovde peska nema, kao ni i u ostalim monaškim pustinjama širom Balkana. Samo kameni krš i neprohodne šume, pustoš bez ljudi u koju su dolazili samo otšelnici od sveta da se podvizavaju. To je smisao imena i Svetogorske i svake druge monaške pustinje.

Zvuči mistično, zar ne? E, pa u tome jeste čar Svetogorske pustinje. U njoj uvek možete da očekujete neočekivano.

Teško je reći odakle treba početi upoznavanje pustoši Atosa. Svako ko se peo na vrh Aton, a to su hiljade ljudi svake godine, prolazio je delovima pustinje i video onoliko koliko je želeo i koliko mu je bilo dato. Uspon stazom ka Atonu od Skita Svete Ane u nepreglednoj mravljoj koloni poklonika uoči Preobraženja bio je i moj prvi susret sa pustinjom.

NAJVIŠE pažnje privukli su mi monasi koji nisu kao poklonici planinari nosili gojzerice, već su u bilo kakvoj obući, kao divokoze grabili ka vrhu planine. Bili su to podvižnici iz Svetogorske pustinje, koji neprestano poste i žive u, najblaže rečeno, skromnim uslovima. Odakle im onda ta neobična snaga i izdržljivost?

Odlučio sam da odem u čuvenu Karulju i pokušam da upoznam nekog od tih pustinjaka, iako sam upozoren da oni nisu baš razgovorljivi ni druželjubivi. Šta je uopšte Karulja? Kupasto brdo s vrlo malo vegetacije, čija se litica gotovo savršeno vertikalno spušta u more, osim u jednom levkastom useku u steni čiji je nagib oko 70 stepeni. Kroz njega vodi jedva primetna stazica obezbeđena lancima kojom se pustinjaci spuštaju u Unutrašnju ili Strašnu Karulju. Njeno ime potiče od grčke reči karuli, koja znači čekrk. Isposnici koji su živeli u ovdašnjim pećinama i kolibama na liticama, nekada su komunicirali sa spoljnim svetom samo pomoću korpi koje su spuštali do mora čekrcima.

U NjIH su stavljali svoje čuvene rukotvorine, rezbarene ikonice i krstove, a iz čamaca su u zamenu dobijali hleb. Sušili su ga i jeli samo po komadić suvarka dnevno. Često su se hranili samo divljim biljkama sa litica. Vodu su uzimali iz pećinskih kadica u koje se životvorna tečnost cedila u proleće. Zaliha je morala da im potraje do sledeće sezone kiša.

- Prvi put sam bio u Karulji dok je još bio živ naš velikohimnik, otac Stefan. Ponudio mi je vodu koja je stajala mesecima, punu trunja i bubica. Popio sam je na silu, da ga ne uvredim, pitajući se kako li je on pije svakog dana. Upitao sam ga da li se ikad razboleo u ovako teškom uslovima, a on je lakonski odgovorio: "Zašto bih se razboleo. Pa ja ne živim na tvoj način spoljnog sveta". Uzeo je kantu s vodom, zaljuljao je i rekao mi da pogledam svoj odraz. Odgovorio sam da je nemoguće jer je površina uzemirena. Kad se voda smirila rekao mi je da pogledam ponovo. Naravno, video sam svoj lik na vodenom ogledalu. Stefan se nasmejao i rekao: "Ti živiš u metežnom svetu i zato si i sam uzmućen, ne vidiš samog sebe. U Karulji, mirnoj vodi, svakog dana si pred svojim stvarnim likom" - ispričao mi je Branislav Dakić, saputnik sa putovanja po Atosu.

KARULjA je od 1918. postala utočište razočaranih ratnika. Posle Belih Rusa stigli su, posle Drugog svetskog rata, Srbi monarhisti. U pećini na litici nastanio se srpski pustinjak Stefan, zvani Papa (otac) Kralj, u ratu ravnogorac. Igrom sudbine, u njegovu napuštenu pećinu posle kraja Hladnog rata uselio se ruski pustinjak, bivši funkcioner sovjetske tajne službe KGB i podigao lepu crkvu posvećenu Svetom Savi Srpskom. U Karulji su mir tražili i borci iz jugoslovenskih građanskih ratova. Mladoliki srpski isposnik me je primio na trošnoj terasi svoje kelije nad ponorom. Nenametljivo je zapitkivao o događajima u Srbiji, o kojima je bio neobično dobro obavešten. Pojavio se još jedan srpski pustinjak, koji je sa zanimanjem razgledao fotografije koje sam snimio. Rekao da odavno želi da nabavi foto-aparat. Očekivao sam verske fanatike koji će me gledati popreko, a umesto toga razgovarao sam sa mladim ljudima čiji su rečnik i znanje ukazivali na obrazovane osobe. Pravi podvižnici su nenametljivi i kada razgovaraju sa nekim iz spoljnog sveta, to čine na nivou sagovornika, tako da se on ne oseti neprijatno.

DOMAĆINE sam zamolio da mi pokažu put do Unutrašnje Karulje. Pristali su, ali nisu želeli da mi budu vodiči po liticama. Oni su taj prostor, u mome su se do pre nekoliko dana podvizavali, shvatali drugačije od mene, svetovnjaka radoznalca.

- Prethodne tri nedelje nismo mrdnuli iz isposnica, vrućina je bila nepodnošljiva. Sada je mnogo bolje, osvežilo je - pričali su usput.

Kada smo stigli do litice na ulazu u levak kojim se silazi u unutrašnju Karulju, vazduh je treperio od mnogo teže vrućine koja je isijavala s neba i iz kamena.

- Ovde može da preživi samo onaj ko dođe voljom Božjom. Ljudska volja u Karulji mnogo ne znači. Onaj ko dođe radi dokazivanja ili nečeg sličnog, ne ostaje dugo. Nije slučajno ni to što si došao ovde, zato ti pokazujemo put, ali dalje moraš sam - rekli su mi domaćini, pokazali lance niz koji sam trebalo da se spustim u Strašnu Karulju i otišli.

U TOJ oblasti apsolutne tišine čak se ni zrikavci nisu čuli, omamljeni vrelinom. Bez rukavica bilo je nemoguće držati užarene lance za osiguranje uz stazicu široku samo stopu. Ona je na nekim mestima odronjena, ili toliko uglačana da bezbedno spuštanje zavisi samo od snage ruku koje nose celu težinu tela, dok se na stenu oslanjate vrhovima cipela. Za karuljske monahe to je glavna ulica kojom se vešto i hitro kreću.

Pećine Strašne Karulje u kojima se kaluđeri podvizavaju imaju konstantnu temperaturu i leti su jedini zaklon u kome može da se preživi. U Strašnoj Karulji živi i otac Makarije, srpski duhovnik koji uživa veliko poštovanje monaštva Svetogorske pustinje. Na mestu gde se i dalje jedu suvarci i pije bajata kišnica, on odbija ponude da mu ostavimo nešto hrane: "Ne treba da ostavljate ništa, Bog mi šalje sve što je potrebno".