Carski darovi srpske princeze Mare

JEDINI spomenik na Atosu posvećen ženi koja nije Bogorodica je kapelica Lepe Mare (Kala Mara) napola puta od arsane Svetog Pavla do manastira. Minijaturni hram podignut je u čast srpske princeze, despine i turske sultanije Marije Mare Branković, kćeri despota Đurđa. To je jedini spomenik na Atosu posvećen ženi koja nije Bogorodica.

Da bude još neobičnije, on je sazidan na mestu gde je po predanju Bogomajka opomenula despinu Maru jer se iskrcala na Atos i prekršila drevni zakon Avaton koji ženama zabranjuje da kroče u monašku zemlju.

Zašto onda poseta "carice Mare", bivše sultanije na dvoru Murata Drugog i maćehe i savetnika Mehmeda Osvajača, nije zapamćena kao bogohuljenje, već je ovekovečena spomenikom? Dokumenti iz osmanskih arhiva potvrđuju da se Mara Branković zaista iskrcala na Svetu Goru i posetila monahe iz Svetog Pavla da bi im predala darove.

Upravo u tim poklonima krije se tajna posebnog odnosa prema kćeri despota Đurđa, velikoj pokroviteljki Svete Gore. Njeno kršenje Avatona je ne samo tolerisano, već je proslavljeno zato što je na Atos donela za hrišćane neprocenjivo vrednu relikviju, sandučić sa tamjanom, zlatom i smirnom koji su, prema biblijskoj priči, trojica mudraca sa istoka donela tek rođenom Hristu u Vitlejem.

LEGENDA kaže da je Bogorodica za života ove dragocenosti neprestano nosila sa sobom i da ih je tek pred smrt i uspenje u nebo predala rođakama koje su je pratile. Svete relikvije čuvane su u Jerusalimu do 4. veka, kada su prenesene u Konstantinopolj. Smatralo se da su zauvek izgubljene, kada je Mehmed Osvajač 1453. zauzeo Carigrad. Ipak, njegova maćeha i učiteljica Mara, koju je veoma poštovao i u dokumentima oslovljavao sa "gospođa despina", pa čak i "carica i samodržiteljka", uspela je da ga ubedi da joj da dragocenu relikviju, koju je odnela na Svetu Goru, kojoj je i u Osmanskom carstvu priznavan poseban status.

Despina Marija Branković bila je žrtva političkog braka, uobičajenog u srednjem veku, praktično talac. Njenom udajom za sultana Murata Drugog, despot Đurađ je kupio predah od osmanskih napada na Srbiju. Naočita i veoma obrazovana, Lepa Mara pokazala se kao izuzetna ličnost i potpuno netipična sultanija. U haremu nije promenila veru, niti je rađala decu osmanskom vladaru, koji je i inače bio naklonjen muškarcima. Ipak, mudrošću je uspela da ostvari veliki uticaj na dvoru svog muža, ali i na njegovog naslednika Mehmeda, zvanog Osvajač, koga je vaspitavala. Ona je bila po naslednom pravu ktitor i Hilandaru i Svetom Pavlu kojima je obezbedila prihode koje su dobijali i posle njene smrti.

MANASTIR Svetog Pavla navodi se u dokumentima kao Velika srpska lavra do kraja 17. veka, a onda je usledila osmanska izolacija. Srpske monahe i bogosluženje potiskivali su grčki kaluđeri, da bi ih potpuno nadvladali u drugoj deceniji 18. veka.

Osmanske vlasti su presekle izvore finansiranja manastira i zabranile dolazak srpskih poklonika i monaškog podmlatka. Englez Džon Sibtorp, botaničar i veliki istraživač Atosa, boravio je 1793. u manastiru Svetog Pavla i zabeležio: "To je bila srpska zadužbina, ali podvlašćenost Srbije Turskoj odsekla ju je od prihoda koje je trebalo da prima. Ovdašnji kaluđeri su Srbi".

Kada su, doslovno, izumrli svetopavlovski srpski monasi, grčki fanarioti su preuzeli manastir. Srušili su sabornu crkvu despota Đurđa sa freskama srpskih ktitora i natpisima na srpskom jeziku. Zatim su sagradili arhitektonski identično zdanje bez tragova Srba.

BESKRAJNO vredne srpske knjige iz Svetog Pavla prodavane su po pijacama i poklanjane. O tome je svedočanstvo ostavio engleski putopisac Robert Kerzon koji je 1831. boravio u biblioteci manastira Svetog Pavla sa oko 250 srpskih rukopisnih knjiga i samo jednom grčkom.

"Ja nigde nisam video takvu knjigu na Levantu. Skoro da sam se skotrljao sa stepenica na kojima sam stajao kada sam otkrio tako izuzetne knjige. Posle šetnje po manastiru sa dva monaha, kada sam hteo da krenem, iguman mi je rekao da bi želeo da mi pokloni nešto što bi me podsećalo na boravak u Svetom Pavlu. Na to sam uzvratio mnoštvom komplimenata i provukao da bih želeo da uzmem knjigu". O, svakako", reče on, "mi ne koristimo stare knjige i bilo bi nam zadovoljstvo ako biste uzeli knjigu". Vratili smo se u biblioteku, i iguman je uzeo jednu proizvoljno, kao da uzima ciglu ili kamen, i poklonio mi je."

PROMENA etničkog karaktera manastira, od srpskog ka grčkom, najnepovoljnije se odrazila na manastirsku biblioteku, odnosno na njen slovenski, uglavnom srpski korpus, kaže Ljiljana Puzović iz Narodne biblioteke Srbije.

"Brižljivo čuvan vekovima, deo nekadašnjeg velikog fonda, koji je preživeo i pustošenje turske vojske tokom Grčkog ustanka (1821-1829), dočekao je najteži period u svom skoro polumilenijumskom trajanju. Nemajući dovoljno osećaja za vrednost slovenskih rukopisa i njihov značaj za svekoliku baštinu, ne samo srpsku i slovensku, grčko monaštvo je dozvoljavalo posetiocima različitih namera i pobuda da odnose najdragocenije knjige iz fonda.

USLED nebrige grčkog bratstva za slovensko rukopisno nasleđe, u 19. veku bibliotečki fond je polako siromašio, a ono što je preteklo nakon brojnih posetilaca koji su odnosili najlepše i najvrednije primerke knjiga, uništio je požar iz 1902. godine. Sada se u manastiru ne nalazi nijedna srpska rukopisna knjiga. Na sreću, preživeli su rukopisi ili manji fragmenti knjiga koje su nekada pripadale ovom manastiru, ali su rasuti po bibliotekama Moskve, Petrograda, Londona, Pariza, Beča, Berlina", zabeležila je Ljiljana Puzović.