Slika jednog napuklog vremena

KIŠOVA izuzetno vredna književna zaostavština svedoči o veoma širokom rasponu njegovih književnih interesovanja, usmerenih ka najavangardnijim tendencijama u književnosti. Kao odgovoran stvaralac, izuzetno pažljivo je pratio sve novine u domenu aktuelnog književnog stvaranja, nastojeći da u srpsku književnost, zajedno s drugim piscima savremenih opredeljenja, unese moderne ideje, novu formu literarnog izražavanja, nova značenja i naglašenu odgovornost prema napisanom.

Kišova umetnička dela pisana su na maternjem, srpskom jeziku, i plod su njegovih turobnih životnih iskustava, kao i jakih osećanja za ljudsku patnju. Traume rata i opsesije iz najranijeg detinjstva proganjale su ga tokom celog života i izvajale njegovu specifičnu, hipersenzibilnu ličnost, prepunu protivurečnosti.

U KNjIŽEVNOM opusu Danila Kiša mogu se uočiti dva razdoblja. U početnoj, ranoj fazi stvaralaštva, nadahnuto i jezički slikovito pisao je o svom detinjstvu u vrtlogu rata, uz vidno prisustvo autobiografskog, ličnog iskustva.Tragika života, patetika, ali i ironija, odlikuju prvo razdoblje Kišovog stvaralaštva, u kojem je on sazrevao ne samo kao ličnost već i kao pisac.

Rani jadi, zbirka pripovedaka, kao i roman Mansarda, prva su Kišova dela o njegovom sećanju na detinjstvo i razvoj u ranoj mladosti, telesno i psihičko sazrevanje i formiranje sopstvene ličnosti. U Ranim jadima svet je viđen očima Andija, koji na dečji način proživljava patnje zbog socijalnih i porodičnih nevolja, a koji je istovremeno i narator (priče o dečaku pripovedane su u prvom i trećem licu). Andi ispituje prošlost, nosi teret nasleđa, čezne za ocem (odsutni otac je stalno prisutan motiv i u drugim prozama iz ove faze), traga za svojim identitetom, skuplja fotografije i dokumenta, ali se i ironično osvrće na prošlost i svet koji ga okružuje.

Otuda su u ovim pripovetkama prisutne i naracija i deskripcija, mada preovlađuju nostalgična lirika i snažne emocije mladog pisca.

ROMAN Bašta, pepeo drugi je roman porodične hronike, koji, zajedno s Ranim jadima i Peščanikom, čini trilogiju - Porodični ciklus Danila Kiša. Kako je Kiš jednom prilikom izjavio, Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani ovim drugim, a obe te knjige pak sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle, takođe anulirane.

Nastavlja Kiš: "Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom i skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj [...] Cela ova priča, možda je samo dokument o jednoj uzaludnosti - petnaest godina truda i lišavanja da bi se napisala jedna knjiga! A možda i dokument, recimo to rad utehe sebi - jer za to nam je potrebna uteha - o tragičnoj ozbiljnosti i odgovornosti prilaženja književnom poslu."

U KNjIZI Bašta, pepeo, koja se sastoji od dvanaest pripovedačkih celina, Kiš proširuje teme iz Ranih jada, ali je pogled na svet u ovom romanu dat iz ugla naratora, čiji je otac Eduard Sam stalno prisutan u mitopoetskom svetu Danila Kiša; kontradiktorna je ličnost, koja je istovremeno i autoritet za poštovanje, ali i čovek koji je predmet podsmeha, nadmoćan i nemoćan, umobolan i genijalan, ali u osnovi žrtva i mučenik. S vremenom će se fikcija oca pretvoriti u metaforu prisilnog iseljavanja Jevreja.

Otac za njega postaje mitska ličnost; biološka bliskost sa ocem je s vremenom slabila, ali je njihova duhovna veza tokom Kišovog života postajala sve izraženija - otac postaje deo njegove opsesije i izraz njegovih misli i osećanja, koje umetnički oblikuje kroz lik E. S. Pišući o ocu, Kiš zapravo piše o sebi i ljudskim sudbinama prisilno iseljenih Jevreja, o njihovom prebacivanju u Aušvic u vreme krupnih društvenih previranja i užasnih tragedija.

ROMAN Peščanik je višeslojni istorijsko-psihološki roman, sa "senzibilitetom moderne", kako je sam pisac rekao. U ovoj knjizi Kiš, na sebi svojstven način, varira teme i motive iz prethodnih dela (Rani jadi i Bašta, pepeo). Roman je sastavljen od četiri pripovedačka toka. Koncipiran je na osnovu autentičnog očevog pisma iz Kerkabarabaša, od 5. aprila 1942, napisanog pre nego što je odveden u logor. Na osnovu dešifrovanog pisma koje se nalazi na kraju knjige, Kiš je, objektivizovanjem stvarnosti, povezao događaje iz života tog vremena i pretočio ih u sadržaj romana.

U Peščaniku, dakle, nema priče ni iz ugla deteta, ni iz uglaoca, odnosno pisca, već je pisac objektivni posmatrač, ali i onaj koga posmatraju. Pripovedanje se zasniva na realnosti, faktima i činjenicama, kojima se prošlost obnavlja na osnovu pisma izvađenog iz kofera s dna Panonskog mora, odnosno na osnovu starih fotografija, rukopisa i dokumenata "potonulog sveta".

DAJUĆI ime glavnom junaku Peščanika, Kiš je odredio njegov identitet, ali i više od toga - dao mu je pravo da se, uprkos svojoj patnji i vođenju policijskog isleđivanja, bori za lični integritet, pravdu, čast, političke stavove i slobodu uma. Prema Kišovim rečima, "uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija je od konačne praznine ništavila". "Peščanik je, zapravo, metafora za pukotinu [...] kroz koju protiče pesak - vreme. Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena pukotina."

U zreloj fazi stvaralaštva Kiš piše dokumentarnu prozu na još višem literarnom nivou; preovlađuje ironični lirizam, koji nije zasnovan na neposrednom ličnom iskustvu, već na dokumentu i faktografskim činjenicama, ali i fikciji, sa izmišljenim tvorevinama imaginacije, koje je snagom svojih osećanja i uverenja i veštom, čak suptilnom igrom pisanja pretvarao u moralne poruke.

KAKO je rekla Mirjana Miočinović, jedan od najkompetentnijih poznavalaca Kišovog života i rada, pisca je trajno zaokupljalo pitanje odnosa između fikcije i fakata, opisanog i opisivača i, na kraju, života i literature, kao dveju konkurentnih pojava. I u ranoj i u zreloj fazi stvaralaštva, Kiš je zasnivao svoju poetiku na stavu da je umetnikova dužnost da vidi dobro, što će reći da vidi drukčije.

Videti dobro, videti dalje, videti drukčije - to je, prema zagovornicima i tumačima angažovane umetnosti kao specifikuma duhovne kulture kraja milenijuma, aktivni i delujući princip i kritičke književnosti, koja ni pred jednim ljudskim sudom ne može biti optužena da nije pritekla "u pomoć licima u opasnosti".

MIRIS POBUNE I DAH OTPORA

GROBNICA za Borisa Davidoviča je zbirka novela o žrtvama staljinističkog terora i životu jevrejskih revolucionara, svojevrsno svedočanstvo o stradanju ljudi u boljševičkom totalitarističkom režimu, u kojem se čovek oseća permanentno uhođenim i nadziranim. U Grobnici takođe preovlađuje kritički ton u razobličavanju totalitarnog sistema. Kako je primetio Palavestra, Kiš je lirski tonalitet preokrenuo u prkosni realizam, i na taj način nakupljenu kritičku energiju preoblikovao u novu poetiku: "Miris pobune i dah otpora daju karakter biografskom tonu i isledničkom stilu Grobnice."