Čovek koji je ispušio svoja pluća

KAD je doneta odluka o laureatu NIN-ove nagrade za 1972. godinu, Žika Bogdanović, urednik kulturne rubrike ovog nedeljnika, odredio me je da napravim intervju za naredni broj. Iako tada nisu bile ušle u modu današnje konferencije za medije, na kojima se saopštava vest i predstavlja slavodobitnik, Kiš je, svojim kanalima, već bio saznao da je baš on autor romana godine. Jedva sam ga pronašao u nekoj kafani na Voždovcu, gde je s društvom proslavljao nagradu, pomalo već "pod gasom". Zakazao mi je razgovor za sutradan u podne, u njegovom stančiću u Ulici Ranka Tajsića. Mirjana, s kojom je Kiš još bio u braku, tada nije bila u stanu.

Eto mene, u zakazano vreme, s beležnicom, olovkom i pitanjima. Kasetofon tada nisam imao, a na pomoć stenografa nisam mogao računati.

DOK smo razgovarali, Kiš je pijuckao francuski konjak i pušio, cigaretu za cigaretom, iako su mu lekari strogo zabranili duvan. "Već sam ispušio svoja pluća", umeo je da kaže samoironično. I zubi i prsti bili su mu trajno obeleženi nikotinom; glas takođe. Sve u sobi mirisalo je na duvanski dim. Povremeno bi povukao iz dveju cigareta istovremeno. Pribojavao sam se da mu ne ponestane duvana, pa da i intervju propadne. I sam mi je priznao da bez cigareta može da poludi. I to ne bilo kojih. Ranije je, zajedno s Mirjanom, pušio neke cigarete s brojem 57. Sada, kad su se materijalne prilike popravile, troši "goloaz" i "žitan". Jednom je probao, na Baščaršiji u Sarajevu - možda upravo na predlog Rajka Noga - da puši "dravu" ili hercegovački rezani duvan, "škiju", ali se zamena nije primila.

"S LOŠIM duvanom poludim još brže", rekao mi je Kiš, a ja sam se još više zabrinuo za sudbinu započetog razgovora. Rokovi teku i urednik ne može beskrajno da čeka...

"Kakav si ti to novinar kad niti piješ niti pušiš?!" - upitao me je Kiš u pauzi između dva odgovora, i ja sam počeo da se ledim. "Otkad sam zagazio u boemiju, ja pijem pošteno - na gladan stomak i uvek do dna, na eks", priznao je.

Nisam smeo da primetim da ima i drugih poroka, te ne treba da mi se, kao pušač i ljubitelj dobre kapljice, toliko izvinjava. Srknuo sam malo konjaka umesto da bilo šta odgovorim. Time sam olabavio atmosferu i razgovor je klizio ka kraju.

Kad smo završili razgovor, u radnoj sobi čiji je pod bio pretrpan knjigama, a zidovi slikama (na centralnom mestu bila je poznata slika Radomira Reljića O ruži), Kiš mi je napomenuo kako bi voleo da intervju pogleda i autorizuje ga pre odlaska u štampu. To sam prihvatio s olakšanjem.

NAREDNOG dana oko podne sreli smo se u restoranu "Šumatovac", u blizini "Politikine" zgrade, u kojoj je tada bilo sedište redakcije NIN-a. Kiš je u osnovi bio zadovoljan verzijom koju sam doneo; na nekoliko mesta minimalno je intervenisao, zamenjujući strane reči domaćim i precizirajući deo odgovora koji se odnosio na relacije lirskog i parodijskog u Peščaniku. Jedno pitanje, zajedno s odgovorom, sasvim je izbacio, zbog čega je meni bilo žao, ali nisam imao hrabrosti da se suprotstavim. U pitanju je bio komentar aktuelne afere povodom oduzimanja Nagrade "Milovan Glišić" njegovom prijatelju Mirku Kovaču za knjigu Rane Luke Meštrevića. Prema Kišu, pokušaj da se jedna nagrada i jedna knjiga anuliraju kao da nisu ni postojale ogledalo je naše provincijske brzopletosti, neznanja i uskogrudosti, ambicija da se polifonija naših glasova ućutka ili svede na meru sluha svojega...

"O tome ću, za koji dan, još oštrije govoriti na uručenju NIN-ove nagrade - tu me ne mogu ućutkati ili ignorisati", kazao mi je Kiš, i održao obećanje.

GOVOR slavodobitnika mediji su u dobroj meri prećutali. Kiš ga nije uvrstio u Djela u deset tomova, objavljena 1983, ali Mirjana Miočinović jeste - unela ga je u dvanaestu knjigu "Prosvetinog" izdanja Sabranih dela D. K., godine 2007, kao ilustraciju kulturne i političke klime u Srbiji u vreme obračuna s tzv. crnim talasom.

Na predlog da ostane drugi deo jedne duže rečenice o nagradama i književnoj klimi u Srbiji, Kiš me je, malčice podignutim tonom, podsetio da književnost i žurnalizam nastaju i brisanjem, a ne samo pisanjem. Citirao je Andrića, jednog od svojih učitelja, koji je u nekom susretu s mladim literatama kazao kako je za pisca gumica važnija od olovke! Sam Andrić to je, prema Kišovim rečima, radikalno primenio svodeći Prokletu avliju s nekih šest stotina stranica na konačnu verziju od oko stotinu. "A možda je mogao još da skraćuje", dodao je Kiš, povrativši raspoloženje i sebi i meni.

VIDEVŠI moje žaljenje što će intervju u NIN-u biti objavljen u nešto skraćenoj verziji, Kiš je, da bi mi popravio raspoloženje, pola u šali pola u zbilji dodao kako mogu na kraju intervjua slobodno da stavim napomenu koju obično imaju stripovi ili feljtoni - "nastaviće se".

"Ili, još bolje, napiši samo: možda će se nastaviti..." - kazao je Kiš na kraju.

Naš razgovor objavljen je, pod naslovom "Pisanje kao terapija", u NIN-u od 4. marta 1973, tri dana posle svečanog uručenja nagrade. Kiš me je pozvao da na dan izlaska nedeljnika s našim intervjuom dođem, uveče, u "Prešernovu klet", pored zgrade "Borbe", gde će laureat s društvom proslavljati prvi značajniji književni uspeh.

U TOJ rupčagi na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, koja je bila omiljeno svratište pisaca Kišove generacije i nešto mlađih, čekala me je stolica između pesnika Brane Petrovića, koji je već bio dobrano naliven, i Bore Krivokapića, sjajnog novinara, koji je s Kišom bio blizak po više linija, pored ostalog, i po crnogorskoj. Prekoputa sedeli su Mirko Kovač i Borislav Pekić, do njih Kovačeva supruga Slobodana Matić, veoma talentovana slikarka, i, mislim, Mirjana Miočinović, Danilova supruga. Do nje, ako se ne varam, Vida Ognjenović, i još neke mlađe žene čijih se imena ni likova više ne sećam.

KIŠ I BULATOVIĆ U VREME LjUBAVI

U PRIGODNOM slovu na uručenju NIN-ove nagrade, 2. marta 1973, Kiš je pročitao spisak talentovanih, "impozantno raznorodnih pisaca" svoje generacije, koja, osim ostalog, neguje srodnost na sociološkom, psihološkom i biografskom planu. Oni su, kazao je Kiš, los solvidados, deca rata, oštećeni dubokim traumama; za sve njih pisanje je vrsta terapije - "pokušaj da se ta solipsistička kantilena otpeva tako da i drugima može nešto da znači". Na čelu te Kišove liste nalazi se Miodrag Bulatović, a slede: Borislav Pekić, Mirko Kovač, Filip David, Branimir Šćepanović, Bora Ćosić, Dragoslav Mihailović i Miro Glavurtić.

U vreme kad je Miodrag Bulatović dobio NIN-ovu nagradu za roman Ljudi s četiri prsta (januar 1976), Kiš je laureatu, iz Bordoa, gde je bio lektor srpskohrvatskog jezika, na ljubljansku adresu poslao kartu sa sledećom čestitkom:

"Bule, čestitam NIN-ovu nagradu! Vazda ti pucalo! Kiš"

Krajem januara, Bulatović je odgovorio pismom ove sadržine:

"Danile, bilo je šik dobiti čestitku od tebe. A nadam se da si i ti moju dobio. Pišeš, viđu, da se tamo izgradilo... Pišem tebi, laureatu... koji je prošao kroz sva ova sranja!... Odgovori, jebem mu jade... ko da nijesmo zajedno rasli... e ne može sve jedna jatka roditi!"

Kasnije, u vreme afere oko Grobnice za Borisa Davidoviča, dvojica prijatelja i zemljaka našla su se na suprotnim stranama.

SUTRA: Zaleđen osmeh čoveka koji predoseća smrt