Zaleđen osmeh i predosećanje smrti

U RESTORANU "Prešernova klet" Danilo Kiš je s društvom proslavljao prvi značajniji književni uspeh, NIN-ovu nagradu. Slavodobitnik je sedeo na čelu stola, "očešljan kao oblak", s cigaretom u ustima i gitarom u rukama. Visok, mršav, razbarušen, krakat. Pevao je francuske šansone i mađarske balade, u originalu, glasom pomalo prozuklim od pića i duvana. Sam je sebe pratio na gitari, a još s Cetinja poneo je izvesno muzičko obrazovanje. Na dve-tri francuske, dodavao je po jednu mađarsku pesmu. S nekom vidljivom setom pevao je čuveni mađarski šlager "Tužna je nedelja", nastao tridesetih godina prošlog veka; Kiš je znao više različitih (tekstualnih) varijanti te tužne pesme, čiji je autor mađarski Jevrejin Reže Šereš.

Između dva rata mnogi boemi, pesnici i lutalice ubijali su se ostavljajući stihove te pesme u oproštajnim pismima; zbog toga je u nekim evropskim zemljama pesma bila zabranjivana s obrazloženjem da navodi slabe i osetljive na samoubistvo. Vida Ognjenović u jednom zapisu podseća, pozivajući se na Kišovu izjavu, da je i sam Šereš posle Drugog svetskog rata počinio samoubistvo, preživevši rat u Pešti uz pomoć kafanske braće koja su ga, kao Jevrejina, krila od Nemaca.

POSLE dva sata provedena u "Kleti", gde je dim grizao za oči i umanjivao zadovoljstvo zbog muzike i duhovitih Kišovih eskapada, neosetno sam se izvukao i otišao kući. Supruga mi je, čim sam ušao, naložila da svu odeću skinem, stavim u najlon kesu i iznesem na terasu, i da sav taj smrdljivi zamotuljak rano jutrom ponesem na hemijsko čišćenje. Ne samo Danilo Kiš - većina te vesele družine pušila je paleći cigarete jednu za drugom.

Koju godinu kasnije, Kiš me je, po povratku iz Francuske, pozvao u svoj novi stan u Ulici Miloša Pocerca, da mi prenese pozdrave Milene Noković, Komnena Bećirovića, Stanke Tuović i drugih zajedničkih pariskih prijatelja, i uruči mi njihove poklone, pre svega sireve i francusko vino.

Poslednji put video sam se s njim u leto 1989. u Kulturno-

-prosvetnoj zajednici Srbije, gde je, u društvu Dimitrija Tasića, urednika BIGZ-a, došao na poziv Olge Nikolić, predsednice ove ustanove, u kojoj sam radio kao profesionalni sekretar, neka vrsta upravnika poslova.

DANILO je bio još mršaviji i bleđi. Posle amputacije celog levog plućnog krila, koju je doživeo kao "duhovnu kastraciju", Kiš je bio drugi čovek. Postepeno su ga napuštale strasti koje su hranile njegovu literaturu - pre svega boemija, žene i politika. Nosio je neku vrstu zaleđenog osmeha. Govorio je otežano, jer se opaka bolest s pluća prenela i na grlo. Kao da je predosećao skoru smrt, koje se, kako je govorio, nije bojao. "Bojim se samo bolova, a za samoubistvo nemam snage", rekao nam je. (Znatno kasnije, pesnik Predrag Čudić posvedočio je kako je Kiš bio pozajmio pištolj i držao ga pod jastukom, za situaciju u kojoj bi ga bolovi naterali da okonča život.)

Romansijer na umoru treba da razmišlja i o smrti, a ne samo o romanu, odgovorio je na pitanje o novim rukopisima i izdanjima starih knjiga u Francuskoj i u svetu. Skoknuo je do Beograda da se pozdravi s prijateljima, u koje je ubrajao i nas dvoje, Olgu i mene. Setio se našeg davnašnjeg intervjua, kao i jednog kraćeg druženja u Dubrovniku, u hotelu "Argentina"; tada je s njim bila Paskal Delpeš, prevodilac i družbenica tokom poslednje decenije njegovog života, koju mi je predstavio kao svoju "žensku".

BILO je to leta 1987. Taj susret ni po čemu ne bi zasluživao da se zabeleži osim po tome što sam, u prolazu, izmenio nekoliko reči s Kočom Popovićem, "nadrealističkim pesnikom, realističkim ministrom i mirnodopskim generalom". Koča i Kiš bili su bliski po mnogo čemu, a posebno po uvažavanju i poznavanju francuskog jezika i francuske kulture (kao veoma mlad, Koča se školovao u Švajcarskoj, potom i na Sorboni), po zajedničkim kritičkim opaskama na tada rastući nacionalizam u jugoslovenskim republikama, i po sličnom preziru prema socijalizmu koji nije na vreme odbacio staljinističke elemente.

Često su pijuckali konjak i kafu u "Argentini" i raspravljali o aktuelnostima iz kulturnog i političkog života.

KOČA je u Dubrovniku imao stančić i voleo je plivanje i tenis; Kiš samo plivanje i ćaskanje uz čašicu. Kad me je Kiš predstavio Koči Popoviću kao novinara i istraživača himni, srpskih i svetskih, nekadašnji nadrealista me je kao iz topa upitao da li znam kad je nastala srpska himnična pesma poznata po stihu "Rado ide Srbin u vojnike". Kad sam odgovorio da je to početni stih "Graničarske pesme" pančevačkog prote Vase Živkovića, iz 1844, i da je ona revolucionarne 1848. bila neka vrsta ratne himne, dodao je:

"E sad bi bilo bolje da taj stih glasi:

Rado ide Srbin u krajnike!"

UZ KIŠOVO posredovanje, bio sam zamolio Koču Popovića za susret i eventualni intervju na jesen u Beogradu, ali me je on blago odbio s napomenom da je rekao javno sve što je mislio da treba, a da ćemo ostalo saznati iz njegovih intimnih dnevnika onda kad se bude, kroz koju godinu, pridružio svojim mrtvim proleterima. "Moja se generacija skoro sasvim ugasila, a osećam da ću se uskoro i sam predstaviti vatri", kazao je Koča. Od moždanog udara umro je 20. oktobra 1992, usred velike ekonomske i društvene krize; prema slovu njegove poslednje volje, trebalo je da bude kremiran, ali je kremacija morala biti neko vreme odložena zbog nedostatka plina na Novom groblju. Dvadesetak dana kasnije njegova urna stigla je u Aleju zaslužnih građana, u kojoj je Kišov prah već bio položen.

PEKIĆ O KIŠOVOJ MISIJI

KIŠOV prijatelj i kolega Borislav Pekić, koji je umeo da primeti kako se Grobnica za Borisa Davidoviča otvorila još jednom da bi primila novu, ali ne i poslednju žrtvu, u više navrata nazvao je Kišovu smrt - ubistvom, koje čak nije pojedinačno, već masovno. Na komemoraciji u SANU, 12. aprila 1990, Pekić je kazao i ove reči:

"Otac mu je ubijen. To je bila činjenica. Zašto bi sin zasluživao da se s njim drukčije postupi? Rasa mu je ubijana. I to beše činjenica. Zašto bi jedan od njenih pripadnika bolje prošao? Ljudi su, činjenica je, oko njega ubijani. Zašto bi on to izbegao?

Znao je, dakle, da je izbeći ne može. Da bekstvo ne pomaže, a apelacije ne vrede. Pripremao se za svoj poslednji životni susret, tražeći je. Nazirao je njene ljudske konture oko sebe, video je smrt u bezmalo svakom ljudskom činu. Tražio je tu smrt i u prošlosti, nadajući se prirodnoj, s kojom bi se, kad je upozna, kao što je poznavao umiranje cvetova u jesen, mogao izmiriti bez samosažaljenja i otpora."

U Pekićevoj zaostavštini sačuvano je mnoštvo zapisa o druženju s Kišom i razgovorima o literaturi, koji su nekad trajali od osam uveče do osam ujutro, najpre u Beogradu, a potom u Londonu i Parizu.

U jednom od njih Pekić piše:

"Delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao, a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca."

Pekić je umro u Londonu 1992. godine.