Pariska priča o Knezu Danilu

Književnici Milovan Danojlić i Slobodan Selenić svedoče o Danilu Kišu, pesniku ljudskog stradanja u jednom vremenu koje nikog i ništa nije poštedelo, i o njegovim danima na obalama Sene.

Milovan Danojlić:

KAO i toliki slobodni ljudi i nezavisni intelektualci, i Danilo Kiš je, prirodno, i rekao bih, neizbežno, bio upućen na Francusku. U trenucima teških nedoumica i strahovanja, kroz koje smo u godinama neslobode prolazili, Francuska nam se iz naših mrakova i besputija priviđala, počesto, kao svetionik i jedini izlaz. Hitali smo, nasumice, u nju kao u luku spasa i hvatali udisaje čistog vazduha na kejovima Sene, srećni što nismo više onamo gde nam je bilo suđeno biti, i toliko zadovoljni, da nismo ni obraćali pažnju na teškoće života u novoj sredini. Danilo Kiš je u Parizu našao utočište i podršku velikog izdavača koji mu je otvorio prolaz u svet, te životnu prijateljicu i odličnu prevodilicu Paskal Delpeš.

Francuski je jezik naučio u gimnaziji, a usavršio ga šezdesetih godina, kao lektor našeg jezika u Strazburu... U međuvremenu je dao nekoliko vrsnih prepeva sa ruskog i mađarskog (Cvetajeva, Adi, Juhas)... Prevod Stilskih vežbi Rejmona Kenoa izazvao je oduševljenje u Beogradu krajem šezdesetih godina. Tu je, u neku ruku, iskazana suština Kišovog književnog dara.

NA LEP odjek naišla je i njegova Antologija francuske erotske poezije, objavljena kod izdavačke kuće "Liber". Prevođenje je Kišu bilo stvaralačka strast, svojevrsna igra i prilika za odmeravanje nosivosti svog jezika u odnosu na druge jezike. Sećam se jedne večeri, kad smo se, iz čista mira, kao u nekoj vrsti društvene zabave, bacili na Apolinerovu pesmu "Hoteli". Radili smo je utroje: on, Dragan Klaić i ja, i do ponoći smo je imali na srpskohrvatskom... Prevod smo objavili u časopisu Književnost, a potpisali smo se sva trojica...

Ako je Kiš u naš jezik uveo neke vrsne francuske pisce, i to na način koji se pamti, može se reći da je i njega Francuska, svojim gostoprimstvom i svojim jezikom, uvela u svet. "Galimar" mu je objavio pet od osam knjiga, koje je za kratkog života stigao da napiše. To su: Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih. Tri od pobrojanih pet romana izašla su u biblioteci "Imaginaire" pod zajedničkim naslovom Porodični ciklus. Rani roman Mansarda štampao je u izdavačkoj kući "Grase".

PRIJEM Kišovog stvaralaštva u Francuskoj bio je vrlo povoljan, pogotovo ako se ima u vidu velika pretrpanost ovog tržišta domaćim i stranim delima. Književne novosti u Parizu teško je pratiti, a Kiš je u takvim okolnostima postao ime koje nešto znači. Na prevode njegovih knjiga osvrtali su se i ovdašnji listovi i časopisi. Za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je i najveću književnu nagradu grada Nice - "Zlatni orao". Bio je nosilac Ordena Legije časti, a čitav jedan broj tromesečnika Sid bio je posvećen njegovom stvaralaštvu.

Pored dva teksta, ranije neobjavljena na francuskom, u Sidu nalazimo desetak zanimljivih ogleda i studija svetskih kritičara. Amerikanac Edmun Uajt primećuje da se Kiš u svetu oseća kao kod kuće, a za roman Peščanik tvrdi da je "najuzbudljivija povest o ratu".

SAVREMENI francuski pisac Remon Žan dao je zapis "Knez Danilo", u kojem toplim, mediteranskim bojama slika piščevu ličnost. Ženevjev Mujar Fres, profesor iz Eksa, ističe da su Kišovi mrtvaci neobična vrsta mrtvih stvorenja: sve što od sveta traže, jeste da im se prizna da su mrtvi. Žil Bernadet postavlja Kiša u tradiciju srednjoevropskog romana. Žoel Rusije dovodi u vezu poetiku ove proze sa estetikom novog romana, a Norbert Čarni ispituje njenu borhesovsku dimenziju.

Časopis donosi i rasprave književnih istraživača Ilme Rakuze i Marijane Birnbaum. Od naših kritičara, u ovom broju Sida pojavljuje se Borislav Mihajlović Mihiz; kao i Remon Žan - svakako nezavisno od njega - Mihiz govori o "Knezu Danilu". Kiš je, za Mihiza, "princ naše književnosti".

Slobodan Selenić:

POSLEDNjEG dana juna 1985. stigao sam sa suprugom Merimom u Pariz, u goste Bojani i Dušanu Makavejev. To isto veče pozvala nas je na sedeljku Nataša Popović, supruga slikara Ljube Popovića, arhitekta, već godinama zaposlena u Parizu, u čijem se stanu u ulici Belle Chasse često okuplja mala kolonija Jugoslovena, pretežno slikara, pisaca, novinara, filmadžija, ali i mnogih drugih Natašinih i Ljubinih, jugoslovenskih i belosvetskih, prijatelja i poznanika. Pouzdano pamtim da su to veče bili Vlada i Maristela Veličković; supruga filmskog reditelja Aćina, Bojana i Duško Makavejev; i - Danilo i Paskal.

Detalj sa samog početka večeri verovatno bih do danas zaboravio, da nije, makar u mojoj svesti, obeležio početak Danilovog kraja nekih pet godina kasnije. Ušao je visok, veoma dobro raspoložen, uobičajeno raspričan, i ljubeći prisutne žene, govorio im u šali:

"Ništa se ne bojte, kaverna je sanirana, više nisam kliconoša, slobodno smete da se ljubite sa mnom."

DANILO je voleo, i umeo, da okupira pažnju društva, da drži banku, ako mu drugi prisutni kozeri dozvole, i čitavo veče. Izgledalo mi je da mu je priča o tuberkulozi poslužila ovom prilikom tek kao zgodna zabavljačka tema. Opisivao je kako su se doktori zapanjili otkrivši usred Evrope (ili je njegova tuberkuloza bila otkrivena u Americi? - ne sećam se više tačno, jer celom slučaju nisam pridavao naročit značaj), u drugoj polovini osamdesetih godina dvadesetog veka čoveka koji nije stanovnik crne Afrike, a ima tuberkulozu... Pomislio je da će ga staviti u stakleni kavez i da će ga vodati po medicinskim fakultetima Francuske radi medicinsko-sociološkog ispitivanja, itd. itd. - vrteo je Danilo tu priču, pun dobre volje i obesne nonšalancije zdravih, ne znajući da priča početak priče o sopstvenoj smrti.

Da li nije znao?

NIKO u tom času odista nije znao da je bolest koju Danilo neće uspeti da savlada, već bila u njemu, ali se meni - naravno naknadno, i najverovatnije, zahvaljujući onim znanjima koja će tek uslediti - danas čini da sam onda zapazio njegovu, za nijansu preveliku veselost, kao malo neobičnu. Pričao je o Mići Danojliću i njihovim pariskim susretima, dugo i mnogo, a kada se Vladi učinilo da u ponekoj anegdoti ima više zlobe nego dobroćudnog kozerstva, to mu je i rekao. Napustio je tu temu, ali se odmah dohvatio druge. Sa setom je govorio kako mu je žao što nikad neće postati tiražni pisac džepnih izdanja, što bi ga učinilo finansijski bezbrižnijim.

- Šta bi uradio, da zgrneš milione? - upitao sam ga.

- Kako šta, sedeo bih ispred "Kupole", pio kurvoazje, pušio goloaz i gledao svet - ima li nešto bolje?

- Pa to sada i radiš.

- Kada imam novca da, ali ni onda bezbrižno...

Da li je njegova silna raspričanost te večeri bila izraz veselosti? Ili, kako se meni učinilo, doduše, naknadno - neke unutrašnje nervoze, čije uzroke ni Danilo nije (ili možda jeste) znao da objasni?

Rastali smo se vrlo kasno. Danilu se nije išlo kući.

Bio je to moj poslednji susret sa zdravim Kišom.

TRAGANjE ZA STRADANjEM

SVESTRANO obdaren, senzibilan i obrazovan, Danilo Kiš je bio jedan od ne tako mnogobrojnih posleratnih pisaca koji su našu književnost odlučno poveli prema svetskim vidicima i na svim meridijanima. Tragao je za stradanjem, i nalazio ga, svuda: u životu, u društvu, u istoriji, u sebi. I sam je postradao od jedne kobne, tipično moderne bolesti, koju je, naporedno sa Gulagom, dvadeseti vek nametnuo čoveku. Strasno angažovan u borbi protiv totalitarističkog zla, podlegao je onom drugom zlu, čiji je uzročnik još neutvrđen, a kojim je, koliko i totalitarizmom, okružen naš vek - zapisa je Milovan Danojlić.