Tito i Dolanc podržavaju pokrajine

NIJE bilo potrebno ni dve godine od usvajanja Ustava 1974, pa da se i u Srbiji osete sve njegove posledice. Pokrajine su imale pravo veta na sve odluke, a potpunu samostalnost na svojim teritorijama. Suočeno sa stvarnošću Predsedništvo Srbije formiralo je radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi materijal za raspravu o svim problemima, a planirano je da u njenoj završnici bude uključen i Josip Broz.

Inicijator stvaranja takozvane Plave knjige bio je Draža Marković. Materijal u kome se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga Srbije da, kao druge republike, ima funkciju nacionalne države srpskog naroda, predat je 5. januara 1977.

Draža Marković i Petar Stambolić su posle 1974. bili nesporno prvi ljudi republike. Poziciju im je obezbedila uloga koju su odigrali u smeni Aleksandra Rankovića i potom liberala. Brzo se pokazalo da im je položaj mnogo slabiji nego što su očekivali. Našli su se na čelu kadrovski unazađenog rukovodstva posle brojnih čistki, bez saveznika u federaciji, sputani od predstavnika pokrajina u republičkim organima i sa efektivnom vlašću samo nad teritorijom Srbije bez pokrajina. Poziciju im je dodatno slabilo nejedinstvo kadrova iz uže Srbije.

SARADNjA sa predstavnicima pokrajina se dodatno pogoršala zbog njihove lične netrpeljivosti prema Stamboliću i Markoviću. Josip Broz ih je smatrao za korisne ali ih lično nije mnogo cenio, pa oslonac nisu mogli da nađu ni u njegovoj moći.

Samo jedna rečenica u izveštaju o radu Predsedništva, da treba preispitati pitanje jedinstva, izazvala je buru i pre pojavljivanja Plave knjige.

Edvard Kardelj, koji je u to vreme vodio Ustavnu komisiju, složio se sa stavovima - autonomija da, ali pokrajine ne mogu biti republike. To je osnovna teza takozvane Plave knjige. Novinar Sava Kržavac video je dokument koji je Kardelj čitao. U komentarima koje je rukom dopisao na margini saglasio se sa najbitnijim ocenama i stavovima, ali je smatrao da će politička akcija ići teško, jer su u federaciji bili naklonjeniji pokrajinama. Složio se da bi pitanje trebalo držati otvorenim, dok se ne steknu okolnosti da bude rešeno. Zanimljivo je da su Petar Stambolić i Draža Marković veoma poštovali Kardelja i čak, nekritički cenili njegovo mišljenje, iako su baš od njega potekla mnoga ustavna rešenja sa kojima se nisu slagali.

DRAŽA Marković je razgovarao i sa Stanetom Dolancom koji se takođe, kako je tvrdio, saglasio sa pripremljenim materijalom.

Tokom razgovora o Plavoj knjizi i sukoba u organima SK Srbije Dolanc je stao na stranu pokrajinskih političara, delujući iz senke spletkama i svojim uticajem na Tita. Za Dolanca je bilo uobičajeno da postupi suprotno od dogovorenog, a imao je prilično negativan stav prema Srbiji.

Pokrajinsko rukovodstvo Kosova zalagalo se da se Plava knjiga odbaci, ističući da oni u njenom nastanku nisu učestvovali. Najoštriji je bio Mahmut Bakali: "Taj materijal ne može biti osnova za razvoj i za odnose u SR Srbiji, jer mogao bi da vodi samo ka zahtevu za promenu Ustava." Kadrovi iz pokrajina su bili jedinstveni u kritici. Dušan Ristić je napadajući Plavu knjigu dodao da na Kosovu vlada "nikad veće poverenje" i da je stanje takvo da "oduševljava".

NAPADI na Plavu knjigu su u stvari bili napadi na Dražu Markovića kao inicijatora njenog nastanka, a preko njega i na ostale iz srpskog rukovodstva. Nakon burne rasprave zaključeno je da se Plava knjiga odbaci i da se formira nova Radna grupa koja će izraditi materijal o odnosima u republici. Tokom posete predsednika republičkih i pokrajinskih partija Titu, zapisnik nije vođen, pa se ne zna kako je on reagovao. Iz izveštaja Tihomira Vlaškalića se može zaključiti da je Tito bio zadovoljan načinom na koji je sve okončano. Mahmut Bakali nije propustio da iznoseći svoje utiske istakne kako je Tito posebno zabrinut zbog "nacionalizma u Srbiji".

Iako je Plavu knjigu Koordinaciono telo odbacilo, Draža Marković je verovao da spor nije okončan i da će okolnosti na sastancima Predsedništva CK SK Srbije biti drugačije. Pokazalo se da su njegove nade bile nerealne. Kako je Žarko Papić kasnije zapisao, "knjiga je bila izgubljena, bavili smo se spasavanjem bilo autora, bilo onih koji su delili stanovište knjige. Naime, na svim kasnijim, teškim i konfliktnim, raspravama povodom knjige nije bilo reči o suštini problema - lošem ustrojstvu Srbije - već smo se borili protiv odmazde".

PROTIVNICI Markovića i Stambolića su optuživali republičko rukovodstvo za rastući nacionalizam i pokušavali da iskonstruišu slučaj kako bi ih lično diskvalifikovali.Tadašnji predsednik Skupštine Srbije Živan Vasiljević pokušao je da napravi politički slučaj od dodele nagrade "Ivo Andrić" Antoniju Isakoviću za "Tren". Ne znajući da je u žiriju bilo članova iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, osudio je dodeljivanje nagrade kao delo nacionalista, želeći da na primeru pokaže kako rukovodstvo SR Srbije toleriše nacionalizam.

Optužbe za narasli nacionalizam u Srbiji stizale su i iz ostatka federacije. Pokretanje pitanja ustavnih odnosa mnogi su doživeli kao dokaz da Srbija "diže glavu".

U takvoj atmosferi dočekana je oktobarska sednica Predsedništva CK SKS. Sukobi i optuživanja su se nastavili. O Plavoj knjizi je razgovarano i žestoko je napadana, iako sama knjiga nije podeljena članovima Predsedništva.

ČITALI su je samo prisutni na sednici Koordinacionog tela i drugi koji su je dobili neformalnim kanalima. I pored toga što većina članova Predsedništva Plavu knjigu nije čitala niti videla, traženo je da se od nje ograde. Ponavljane su optužbe da je ona deo šireg, nacionalističkog talasa u Srbiji. Dovođena je u vezu sa pristupnom besedom koju je Dobrica Ćosić održao pred akademicima SANU i "Triptihonom" Tanasija Mladenovića.

Pozicije Draže Markovića i Petra Stambolića su se ozbiljno ljuljale, ali posle teških optužbi, otvorenih svađa i poziva na odgovornost spor je okončan kompromisom. Izbegnut je rascep, zahtevi za političku odgovornost su povučeni, a među članstvo SK je upućena rutinska informacija o razgovorima iz koje se nije naslućivao ni delić dramatike događaja.

ISPUNjEN je Titov zahtev da partija na kongres ide jedinstvena, makar na površini. Takav epilog je, na kraju, svima najviše odgovarao.

Svesni da se nalaze u političkoj defanzivi, srpski rukovodioci su pomišljali da je rešenje u konstituisanju uže Srbije kao zasebnog entiteta i potom stvaranje federalne Srbije. Ideja federacije u federaciji u pojedinim trenucima nije bila strana ni Kardelju. Od tog rešenja se ipak odustalo, a problem odnosa u Srbiji je nastavio da tinja, političkom voljom potisnut ispod površine, sve dok nije ponovo buknuo nakon prvog velikog potresa u Srbiji - demonstracija na Kosovu 1981. godine.

INTERESI REPUBLIKE

PLAVA knjiga je bila pokušaj rukovodstva Srbije da zaštite interese republike a ne srpskog naroda. Sa druge strane, iz pokrajina su stalno isticali da se rešenja ne mogu nametati iz Beograda, već da se moraju postizati dogovorom. U praksi, na dogovor su retko pristajali i koristili su mogućnost da samostalno uređuju različita polja čak i kada nije bilo nikakvog razloga da ona ne budu jedinstveno uređena na teritoriji čitave republike, osim da se time još jednom istakne samostalnost pokrajina.