Si-En-En znao da će RTS biti gađan

DANA 23. aprila 2019. godine, RTS je, u udarnom terminu, emitovao snimljenu emisiju pod nazivom "Hronika najavljene smrti", autorke Svetlane Janićijević. Bio sam iznenađen izjavom Brenta Sadlera u toj emisiji za koju sam prvi put čuo. Naravno, pomenut sam i ja. Neke delove sam demantovao.

Američki kanal vesti Si-En-En znao je da će zgrada Radio-televizije Srbije (RTS) biti bombardovana u aprilu 1999, rekao je tadašnji izveštač Si-En-Ena Brent Sadler u dokumentarnom filmu "Hronika najavljene smrti", autorke Svetlane Janićijević. Si-En-En nije izvestio o saznanju da će NATO gađati RTS, iako je to moglo da spase 16 kolega ubijenih u tom terorističkom napadu.

Sadler kaže da je za odluku američkih vlasti da bombarduju RTS saznao 8. aprila od Toma Džonsona, tadašnjeg izvršnog direktora Si-En-Ena.

"U INTERNOM imejlu Džonson mi piše: 'Verovatno smo ove sedmice spasli srpsku televiziju. Objasnio sam ljudima na najvišim funkcijama da bi u slučaju udara NATO-a poginuli mnogi nedužni ljudi'", rekao je Sadler, i dodao da je RTS trebalo da bude gađan dva dana pre te prepiske, 6. aprila, ali da je Si-En-En američkoj vladi skrenuo pažnju da bi u tom slučaju nastradali mnogi civili. On je naveo da je Džonson završio imejl rečima da još nema jasnu predstavu šta će biti sa RTS-om.

"Dvadesetog aprila dobijam novi interni imejl Si-En-Ena. Ovog puta ga šalje Ison Džordan, tadašnji šef međunarodnog ogranka naše kuće. U imejlu je pisalo: 'Dobili smo jasnu i nedvosmislenu poruku da se držimo podalje od zgrade televizije. Niko do koga nam je stalo večeras ne bi trebalo da bude tamo'", kazao je Sadler, i dodao da je imejl poslat tri dana pre napada na zgradu RTS-a, što "menja sliku o ozbiljnosti situacije".

"Si-En-En više nije smeo da izveštava iz zgrade RTS-a, a nedelju dana pre toga od 10. do 17. aprila svake noći smo do ranih jutarnjih časova ekskluzivno izveštavali sa terase te televizije. A onda je 20. aprila stiglo poslednje upozorenje", rekao je on.

Sadler kaže da su se on i drugi izveštač Si-En-Ena iz Beograda Alesio Vinči 21. aprila sastali sa generalnim direktorom RTS-a Dragoljubom Milanovićem i da su mu rekli da se sprema napad. Ni oni, ni rukovodioci Si-En-Ena o planu američke vlade da gađa punu zgradu RTS-a nisu obavestili javnost.

U demantiju, koji je posle dva dana objavljen u emisiji Olivere Kovačević "DA - MOŽDA NE", napisao sam:

POVODOM Vaše emisije "Hronika najavljene smrti", emitovane na RTS 1 dana 23. 4. 2019. godine, želim da demantujem nekoliko tvrdnji izrečenih u pomenutoj emisiji.

Prvo, nikada i nigde nisam se susreo sa nekim američkim državljanima, i sa njima, navodno, razgovarao o bombardovanju RTS-a, kako je to objavljeno u delu Vaše emisije.

Drugo, niko i nikada me nije obavestio o danu bombardovanja moje bivše kuće, ili preneo bilo kakve informacije s tim u vezi. Ne sećam se da je to učinio ni kolega snimatelj Predrag Bambić, vrsni profesionalac, koji je to rekao u emisiji.

Treće, neistiniti su navodi sa kraja emisije da ja nisam hteo da učestvujem. Rekao sam Vam, preko posrednika, jer me Vi nikada niste pozvali, da hoću da budem u emisiji samo ako se ona emituje uživo.

Molim Vas da, u skladu sa Zakonom o informisanju, i u interesu tačne obaveštenosti javnosti, ovaj demanti objavite u prvoj narednoj emisiji.

Srdačan pozdrav,

Milorad Komrakov, novinar

NIKADA se tokom tih 78 dana nisam sreo ili razgovarao sa Brentom Sadlerom. Ali poznavao sam snimatelja Predraga Bambića sa kojim sam dosta proputovao i napravio neke sjajne priloge, dok sam bio mlad novinar. To je snimatelj od koga si mogao nešto da "skineš", naučiš.

Uostalom, dosta mi je pomogao i 5. oktobra 2000, kada sam među razularenom masom, u potpunom mraku, u zapaljenoj zgradi RTS-a snimio izjavu za Si-En-En, na njegov zahtev. Pitali su me, Bambi i jedna koleginica sa njim, da li mogu nešto da mi pomognu. Odgovorio sam sležući ramenima jer sam bio okružen demonstrantima pod adrenalinom. Nije bilo prijatno. Kasnije je on taj snimak "okačio" na "Jutjub", pa je dostupan širem auditorijumu.

ONO što ostaje nejasno jeste kako to da su zaposleni u RTS-u ipak ostali na svojim radnim mestima, odnosno zašto, poput kolega iz drugih medijskih kuća, nisu preseljeni na neku alternativnu lokaciju - pišu u nedeljniku Vreme, u broju 529, od 22. februara 2001, u tekstu "Svedoci najavljene smrti", Biljana Vasić i Tamara Skroza.

"Po svemu sudeći, rukovodstvo je, ako ni o čemu drugom, bilo obavešteno o informacijama koje imaju strani novinari: 'Imali smo dobre odnose sa strancima i stalno smo dobijali upozorenja. Sva ta upozorenja prenela sam svom nadređenom, glavnom i odgovornom uredniku programa Srbija danas Časlavu Radoviću, ali povratne informacije nije bilo', kaže za Vreme Nataša Tasić, rukovodilac Službe međunarodnih usluga RTS-a, tokom rata angažovana na kontroli materijala koje su slali strani novinari.

Ljubodragu Stefanoviću, producentu u istoj službi, 7. aprila po podne javila se prijateljica iz Atlante zaposlena na Si-En-Enu i upozorila ga na opasnost od bombardovanja. U razgovoru za naš list Stefanović napominje da je o tome obavestio službu obezbeđenja, ali da takođe nije dobio nikakav odgovor. Rukovodstvo RTS-a i policija koja je pratila kretanje stranih novinara imali su pun uvid u njihovo ponašanje i u razloge izbegavanja zgrade RTS-a u večernjim satima. Sve to ipak nije imalo previše uticaja, jer nije poznato da je neko pokrenuo pitanje opasnosti boravka u zgradi - s jedne strane bila su upozorenja, a s druge neverica ili nemoć."