Solana tvrdio - RTS neće biti gađan

NAREDBA br. 37 se nalazi u spisima predmeta u fotokopiji, a uvidom u Plan pripravnosti RTS-a, kao i iz iskaza saslušanih svedoka, nesumnjivo je utvrđeno da je original ove naredbe uništen, jer je izgoreo u događajima od 5. 10. 2000. godine, prilikom požara u zgradi RTS-a. Na fotokopiji naredbe nema potpisa generalnog direktora optuženog Milanovića, dok je nesumnjivo utvrđeno da sve ostale naredbe imaju njegov potpis, što optuženi nije osporio, potvrđujući i da je potpisao sve naredbe, pa se iz njegove odbrane zaključuje da je potpisao i Naredbu broj 37 kada je za vreme konferencije u Rambujeu potpisao svih 50 naredaba. Uostalom, ni sam optuženi u svojoj odbrani nije osporavao sadržinu Naredbe broj 37, već je osporavao celishodnost njene primene, tumačenje same naredbe - piše u presudi Dragoljubu Milanoviću.

Svi navedeni svedoci su potvrdili da se prelazak na rezervno mesto rada mogao učiniti brzo, u razmaku od 5 do 8 sati bez prekida programa. Zgrada Televizije u Aberdarevoj nije imala sklonište i to je bio jedan od razloga što je planirano kao prvo rezervno mesto rada u Košutnjaku, jer je tamo postojalo atomsko sklonište za 300 ljudi. Ceneći utvrđenu hijerarhiju koja je vladala u RTS-u, vezano i za kontakt sa generalnim direktorom, utvrđeno je da je ispred Poslovne jedinice Odbrana i zaštita tu komunikaciju ostvarivao samo Slobodan Perišić.

KAKO piše u presudi, dana 10. 4. 1998, generalni direktor je ovlastio Slobodana Perišića, na radnom mestu pomoćnika generalnog direktora RTS-a, da može, u njegovo ime, da obavlja sve poslove iz oblasti pripreme za odbranu RTS-a sa pravom potpisivanja svih dokumenata koji se odnose na ove poslove. Svedok Perišić je rekao da se to ovlašćenje svakako ne odnosi na pravo potpisivanja ili odlučivanja, kako se u samom ovlašćenju jasno navodi.

I svedok Mitar Đerić je, kao rukovodilac Poslovne jedinice Odbrana i zaštita, nakon što mu je predočeno ovo ovlašćenje, rekao da je veoma jasno da se ono odnosi samo na poslove iz oblasti pripreme za odbranu RTS-a, te da, na osnovu tog ovlašćenja, Slobodan Perišić nije bio nadležan da aktivira naredbe, posebno ne u vreme ratnog stanja, pošto je generalni direktor bio tu. Potvrdio je da Naredba broj 37 nije sprovedena zbog toga što generalni direktor nije dao saglasnost.

SVEDOCI su potvrdili da niko osim optuženog Milanovića nije mogao da naredi da se isprazni zgrada u Aberdarevoj i Takovskoj ulici i pređe na rezervno mesto rada - piše, u presudi koju je objavila novinar Ljiljana Milanović u knjizi "Odmazda zbog istine".

Naime, u presudi još piše da su zaposleni iz PJ Odbrana i zaštita, sa Slobodanom Perišićem na čelu, više puta pokušavali da ubede generalnog direktora da potpiše pomenutu naredbu. On je rekao da se odmah pristupi delimičnoj mobilizaciji a da se na rezervno mesto rada neće ići. Trojica zaposlenih u PJ Odbrana i zaštita, 2. 4. 1999. godine, sačinila su i potpisala, službenu belešku o tome da generalni direktor, iako su oni više puta insistirali, nije smatrao da bi trebalo da potpiše Naredbu 37.

NA SUĐENjU kolegi Milanoviću bio sam svedok 25. decembra 2001. godine. Pred prepunom sudnicom, u jednom trenutku, okrenuo sam se licem prema publici u kojoj su bili članovi porodica 16 nastradalih kolega i mirno saopštio:

"Više od dve godine ja čekam ovaj trenutak. Da sperem neopravdano i smišljeno bačenu ljagu sa svog imena. Da vam kažem istinu. Da vam naglasim da ništa od onoga što ste čuli o radu mojih kolega i mom radu, tokom agresije na SRJ, nije tačno. Da su sve to laži, koje neko smišljeno 'pušta' u javnost kako bi se što više bivših rukovodilaca RTS-a našlo na optuženičkoj klupi. To šire ljudi koji mrze nas, RTS, i nazivaju nas režimskim novinarima. Mi smo samo radili svoj posao. Izražavam vam svima moje naijskrenije saučešće." U sudnici je bio muk. Neko je, posle par minuta koji su meni izgledali kao večnost, iz publike dobacio: "Pa, gde si do sada bio, da nam to kažeš?" Moje svedočenje trajalo je neuobičajeno dugo, jer, kako reče advokat Borović: "Mi imamo dosta interesantnih pitanja za ovog svedoka." Odgovorio sam na svako, sem na ona za koja je sudija zaključila da ne moram da se izjašnjavam, i koja su imala malo veze sa tematikom glavnog pretresa.

"SVEDOK Milorad Komrakov, u to vreme odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a, takođe je istakao da u okviru njegovog posla nije bilo pitanje plana odbrane RTS-a. Za vreme ratnog stanja, iako je bio određen za rukovodioca mobilnog sektora, po naredbi generalnog direktora, optuženog Milanovića, ostao je da radi u Beogradu. Za vreme ratnog stanja, jedine naredbe koje je primio bile su vezane za određivanje broja ljudstva u sektoru Informativnog programa, kao i o potrebama intenziviranja informativnog programa. Nije mu poznato da je postojala usmena pa ni pismena naredba kojom je naređeno da niko ne sme da napušta zgradu Televizije za vreme vazdušne opasnosti, da program ne sme da se prekine. Međutim, kako radna obaveza nije propisivala postupanje za vreme vazdušne opasnosti, njegovo lično mišljenje je bilo da se podrazumevalo da radno mesto ne sme da se napusti za vreme vazdušne opasnosti, a nije mu poznat slučaj da je neko, u toku emitovanja programa, za vreme vazdušne opasnosti, napustio zgradu. Osporio je navode nekih svedoka da je on bilo kada vraćao ljude koji su izašli van zgrade za vreme vazdušne opasnosti. Nije dobio nikakve informacije da će zgrada RTS biti raketirana.

GOSPODIN Ejdin Vajt, prilikom polaganja venaca na mesto poginulih kolega, njemu je rekao da je lično kao generalni sekretar Međunarodne konferencije novinara dobio uveravanja od Havijera Solane da zgrada Televizije neće biti bombardovana. Potvrdio je zatim da su se njemu povremeno obraćali zaposleni iz njegove službe sa pitanjima zašto se zgrada Televizije ne iseli, a on im je odgovarao da to nije u njegovoj nadležnosti i ponavljao im reči generalnog direktora: 'ko se plaši može da ide kući'. Odgovorio je da je i on ponekad bio uplašen, da je i razmišljao o tome da bi trebalo napustiti zgradu Televizije, ali kako su svi bili pod radnom obavezom, zaključio je da je njegovo bilo da pravi program. O pitanju napuštanja zgrade Televizije nije nikada razgovarao sa generalnim direktorom Milanovićem, a verovao je da ako dođe do neke konkretne opasnosti, da će o tome biti obavešten od strane nadležne službe odbrane", piše u presudi Dragoljubu Milanoviću.

(SUTRA: RTS je morala biti ućutkana!)