Saveznici ratne zločince nisu isporučivali da odgovaraju za počinjena nedela: Pozadina ubistva konzula u Napulju

UBISTVO jugoslovenskog konzula Vicka Glunčića i teško ranjavanje njegovog pratioca, jugoslovenskog atašea Josipa Engela, u kancelariji engleskog komandanta u Napulju, 25. januara 1947. godine, zahtevaju dodatno osvetljenje. Utoliko pre što su njih dvojica došla na sastanak ne samo zato da bi potencirali pitanje izručenja ratnih zločinaca koji su se nalazilu u logoru Eboli, a bili na jugoslovenskoj listi, nego i zato da bi ispitali raspoloženje tamošnjih pritvorenika i ustanovili da li među njima ima i onih koji bi se dobrovoljno vratili u Jugoslaviju.

Ured u kome se zbio ovaj nemili događaj, pred još nekolicinom engleskih oficira, nalazio se u artiljerijskoj kasarni britanske komande. Drevno pravilo da čak i među trenutno ratujućim stranama pregovarač ima garantovan pun lični integritet u ovom slučaju bilo je brutalno bačeno pod noge i to - videćemo kasnije - iz ideoloških i političkih razloga.

PITANjE ratnih zločinaca i počinjenih ratnih zločina od strane pripadnika nemačke i italijanske okupacione sile i njihovih satelita i saradnika u okupiranoj i raskomadanoj Jugoslaviji , kao i u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, postavljeno je već u leto 1941. godine, u rasplamsalom ustanku u zemlji, kao i u jugoslovenskoj vladi izbegloj u London.

Učinjeno je to i u zemljama antihitlerovske koalicije, a predsednik SAD Franklin Delano Ruzvelt prvi je od "velike trojice" (Čerčil, Staljin i Ruvelt) osudio 25. oktobra 1941. godine ubijanje talaca u okupiranim zemljama od strane pripadnika nemačke okupacione sile. I danas je otvoreno pitanje da li su na to uticala i saznanja predsednika SAD o masovnim ratnim zločinima počinjenim u to vreme u Srbiji, u Mačvi, Kragujevcu i Kraljevu, kao i u NDH.

UBRZO je i britanski premijer Vinston Čerčil poručio da je kažnjavanje ratnih zločinaca važan ratni cilj, tako da je 3. januara 1942. godine formirana i saveznička komisija za ratne zločine. Ovoj komisiji pristupila je i jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu. Posle objavljene deklaracije kojom su se savezničke vlade obavezale da će pronalaziti i kažnjavati krivce koristeći instrumente "organizovane pravde", sredinom oktobra 1942. prihvaćena je i rezolucija o ratnim zločinima, a posle godinu dana, 20. oktobra 1943, u Londonu je osnovana Komisija ujedinjenih nacija za ratne zločine. Njen zadatak bio je da prikuplja dokumentaciju i da formira listu ratnih zločinaca.

Posle nešto više od mesec dana, u Moskvi je 1. novembra 1943. godine objavljena deklaracija koju su potpisali Ruzvelt, Čerčil i Staljin. "Neka oni koji dosad nisu uprljali ruke krvlju pripaze da ne stupe u redove krivaca, jer će ih tri savezničke sile sasvim sigurno progoniti do na kraj sveta i izručiti ih njihovim tužiocima da bi se pravda izvršila", jedan je od naglasaka iz ovog dokumenta.

U JUGOSLAVIJI godinu dana ranije, u oktobru 1942, partizanski Vrhovni štab objavio je Naredbu o prikupljanju podataka o podstrekačima zločina i zločinima u Jugoslaviji. Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ) uputio je 9. novembra 1942. godine pismo nacionalnim partijskim rukovodstvima da organizuju prikupljanje dokumentacije o zločinima okupatora i njihovih slugu na teritoriji Jugoslavije.

I pri Predsedništvu Ministarskog saveta izbegličke vlade formirano je 21. novembra 1942. godine posebno telo za istraživanje zločina u Jugoslaviji. Jugoslovenska kraljevska vlada je pristupila evidentiranju zločina sredinom te godine.

Na Drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), osnovana je 29. novembra 1943. godine Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, u "cilju utvrđivanja odgovornosti, pronalaženja i privođenja kazni svih lica odgovornih za počinjene zločine koje su u Jugoslaviji počinili i čine u toku rata okupatori i njihovi pomagači".

U NACRTU Deklaracije o osnovnim pravima nacija i građana Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ) iznet je stav da će status ratnog zločina imati i "zločin izdaje naroda i otadžbine".

"Svaki građanin Jugoslavije", navedeno je u ovom dokumentu, "koji je u toku rata bio izdajnik naroda i otadžbine ili koji je služio u okupatorskoj vojsci i zajedno s njom se borio protiv slobode svoga naroda, isključuju se od svih građanskih prava (...), a pored toga biće stavljen pod sud za zločin izdaje naroda i otadžbine ili za zločin pomaganja okupatoru. Izdajstvo otadžbine, služba i pomaganje neprijatelju i špijunaža u korist neprijatelja kažnjava se smrću. ("..). Izdajicama naroda i otadžbine i špijunima sudiće specijalni sud za kažnjavanje izdajica naroda i otadžbine, a okupatorskim zločincima i državljanima Jugoslavije koji su pomagali okupatore u vršenju zločina nad stanovništvom Jugoslavije, sudiće posebni sudovi za kažnjavanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Do obrazovanja ovih specijalnih sudova ove zločine sude vojni sudovi."

NASUPROT takvom stavu, Komisija za ratne zločine Ujedinjenih nacija pravila je razliku između ratnih zločinaca pripadnika neprijateljske sile i "domaćih izdajnika", saradnika okupatora. To će naročito doći do izražaja kada posle okončanja rata svom silinom bude stavljeno na dnevni red istorije upravo pitanje "domaćih izdajnika" koji su - pogotovo iz do juče okupiranih zemalja istočne i srednje Evrope, takođe i iz Jugoslavije - spas tražili pod okriljem angloameričkih trupa u Austriji, Nemačkoj, Italiji i Francuskoj.

Procene govore da je u tom talasu sredinom 1946. godine bilo od osam do jedanaest milona ljudi, pripadnika raznih kvislinških i kolaborantskih vojnih formacija, pripadnika policijskih i žandarmerijskih snaga koje su bile instrument okupacione politike, predstavnika civilne, "domaće" administracije, kao i članova njihovih porodica.

Konferencije održane na Jalti i u Potsdamu u leto 1945. godine još uvek su izražavale odlučnost saveznika da se reši pitanje ratnih zločinaca i način na koji će to biti učinjeno.

PRIVOĐENjE pravdi i kažnjavanje ratnih zločinaca je, međutim, jedno, a politika i ideologija nešto drugo. Najkraće rečeno, zapadni saveznici nisu imali poverenja u "komunističku pravdu", što je, u stvari, bilo diktirano njihovim globalnim, geostrateškim interesima. Oni su na nivou propagande pretvoreni u pokliče o pretnji koja dolazi iz Moskve i mogućim ratnim sukobom sa Sovjetskim Savezom.

Bez obzira na to kojoj su kvislinškoj i kolaborantskoj formaciji pripadali u toku rata, bez obzira na to koliko je u pomenutoj izbegličkoj masi bilo ratnih zločinaca, zapadni saveznici su svima njima pružali sve veću humanitarnu pomoć i zaštitu, ali i zaštitu od progona po osnovu stvarno počinjenih ratnih zločina.

Ovakav odnos zapadnih saveznika prema izbeglicama bio je karakterističan i za izbegličku koloniju Jugoslovena u Italiji, sa logorom Eboli u njenom središtu.

Na osnovu ovde skicirane slike, postaje jasnije kako se uopšte moglo dogoditi da jugoslovenskog konzula u Napulju Vicka Glunčića i jugoslovenskog atašea Josipa Engela napadnu u kancelariji britanskom komandanta i u prisustvu nekoliko britanskih oficira četnici Momčila Đujića, što je završilo tragičnim ishodom.

KONFERENCIJA U POTSDAMU

"RATNI zločinci i oni koji su učestvovali u organizovanju ili izvršavanju nacističkih poduhvata koji su obuhvatili ili imali za posledicu zverstva ili ratne zločine imaju se uhapsiti i predati sudu", odnosno repatrirati, vratiti u državu u kojoj su počinili zločine, bio je stav konferencije u Potsdamu.