Pogled na ratove iza ogledala

DUGO već, ima tome četiri godine, posle okončanja rata u istočnoj Slavoniji, uništenja Vukovara, posle izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, nameravao sam da putujem u Srbiju. Od cele zemlje poznavao sam samo Beograd, gde sam pre gotovo tri decenije, kao autor jednog nemog komada, bio pozvan na pozorišni festival. Od te, možda, jednoipodnevne posete u sećanju sam zadržao samo svoje negodovanje zbog neprestanog nemira tokom ove predstave bez teksta u srpskoj publici koja, kako sam tada mislio, budući južnjačka ili balkanska, kakva je bila, nije, naravno, mogla biti zrela za tako dugotrajno ćutanje na sceni. Od velikog grada Beograda ne pamtim pak ništa do jedne blage nizbrdice prema rekama Savi i Dunavu što se spajaju u ravnici - ali bez slike te dve vode koje zatvaraju obzor i bez predstave onih "tipično komunističkih" stambenih blokova.

Tek sada, nedavno, prilikom mog drugog boravka u srpskoj, ranije jugoslovenskoj prestonici, u jednoj sporednoj ulici oivičenoj lipama što su rasejavale jesenje lišće, dok sam slučajno prolazio pored "Udruženja književnika", setio sam se da sam tada čak i bio unutra, poslužen i, usput, zbog svog mladalačkog književničkog držanja na krajnje prijateljski način ismejan od strane baš i ne mnogo starijeg, a tada u celoj Evropi slavnog pisca Miodraga Bulatovića, čiji roman "Crveni petao leti prema nebu" sam s priličnim oduševljenjem čitao. (Umro je pre nekoliko godina, usred jugoslovenskog rata, rugajući se, kako mi u Beogradu rekoše, do kraja svakome, a istovremeno uvek spreman da pomogne; da li je u inostranstvu iko obeležio njegovu smrt?)

RATOVI su bili, pre svega razlog zbog čega sam hteo u Srbiju, u zemlju takozvanih agresora. Osim toga, nešto me je teralo da vidim tu zemlju koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata, a pritom, možda upravo zbog vesti i mišljenja o njoj, i najprivlačnija, a s obzirom na čudne priče što su se o njoj širile i, kako bi se reklo, najinteresantnija. Gotovo sve slike i izveštaji tokom poslednje četiri godine stizali su, kao što se zna, s jedne strane frontova ili granica, a ako bi tu i tamo dopirali s druge strane, izgledali su mi, vremenom sve više i više kao puki odrazi uobičajenih naslova - a ni u kom slučaju kao kakvo svedočanstvo.

Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: "Aha, prosrpski!" ili "Aha, jugofil!" - taj bolje da dalje ne čita.

BILO je, istina, poslednjih godina povremenih poziva iz smanjene Jugoslavije, za Srbiju ili Crnu Goru, Montenegro. No, hteo sam da izbegnem da se tamo pojavljujem kao javna, pa čak i polujavna ličnost.

Poželeo sam da se krećem poput kakvog namernika, neprepoznatljiv čak ni kao stranac ili putnik, i to ne samo u metropolama Beogradu ili Titogradu (u međuvremenu Podgorici), već, pre svega, u malim gradovima i selima, a po mogućnosti i daleko od bilo kakvih naselja. Ali, naravno, bio mi je potreban nekakav vodič koji poznaje kraj, neki saputnik, i možda prevodilac; jer svojim manjkavim znanjem slovenačkog i nekoliko srpskohrvatskih tragova u sećanju na jedno leto na jadranskom ostrvu Krku, pre više od trideset godina, nisam se smeo zadovoljiti, ako sam već želeo da to ne bude uobičajeno putovanje. (Strano ćiriličko pismo mi, međutim, nije predstavljalo problem: to što sam, često zamuckujući, tek morao da ga dešifrujem, izgledalo mi je kao da upravo pogoduje mom naumu.)

SLUČAJ je hteo da već dugo imam dva prijatelja iz Srbije koji su prilično mladi otišli iz svoje zemlje, ali su se u nju vraćali ređe ili češće, pa čak i sad tokom rata: u posetu roditeljima, ili majci-udovici, i ili jednom ili drugom bračnom ili vanbračnom detetu zajedno sa rano napuštenom draganom u Srbiji. Jedan je Žarko Radaković, prevodilac nekih mojih stvari na srpski, i a ses heures, kako to Francuzi lepo kažu, u "svoje vreme", i sam pisac; istina, stalno zaposlen, nakon studija u Beogradu i potom dugo u Tibingenu, prevodilac i spiker novinskih članaka na nemačkom jeziku u radio-stanici Dojče vele (Deutsche Welle) usmerenoj na Balkan: čak i tu, u jednom neretkom rascepu između biti Srbin i morati da govori protiv (videti na primer one tendenciozne karteče iz "Frankfurter algemajne cajtunga" (Frankfurter Allgemeipe Zaitupg) koji nikada nisu imali ama baš ničega što bi se moglo nazvati "prosrpskim"), vrsan prevodilac-spiker, međutim, ponekad pomalo nesigurnog glasa.

MOGUĆE da je i takva egzistencija doprinela onemelosti što je spopala mog prijatelja od početka rata, ne samo pred neprijateljima već i pred prijateljima, pa tako i preda mnom. On je, istina, i dalje prevodio tu i tamo, i to je, bez obzira na rat izlazilo u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu kao knjiga: no o tome od njega ništa nisam čuo - Žarko R. je živeo, prevodio i pisao kao u nekoj samoodabranoj izdvojenosti. Da bih ga sada pronašao morao sam da se obratim poslednjem prisnijem prijatelju koji mu je još preostao, jednom mormonu, daleko u američkoj državi Juti. I kako to već odgovara takvom mormonskom zaobilaznom putu, taj Srbin i ja, Austrijanac, dogovorili smo se za tren oka: telefonski poziv iz Kelna - za, početkom novembra, sastanak u Beogradu, "tamo ionako posećujem majku" - a za narednu nedelju projekat zajedničkog putovanja na granicu prema Bosni, gde on, opet "ionako", u jednoj varošici na pograničnoj reci Drini već ima dogovorenu posetu svojoj nekadašnjoj devojci i zajedničkoj, u međuvremenu gotovo osamnaestogodišnjoj ćerki.

SUTRA: Snažan Kusturičin talenat