Snažan Kusturičin talenat

DRUGOG srpskog prijatelja, od koga sam očekivao da mi približi svoju zemlju i svoj narod, poznavao sam iz gotovo desetogodišnjeg perioda mog života u Salcburgu. Zlatko B. bio je stalan gost u jednom lokalu u ulici Schallmooser Hauptstrae što vodi van grada, a kuda sam češće išao, tokom svih tih godina, svakako i zbog starinskog, uvek maksimalno pojačanog džuboksa i songova Credepce Clearwater Revival što ce nikad nisu menjali: Have You Ever Seen The Rain?, Looking Out The Back Door, Lodi. Zlatko ce tamo u početku kockao i to u velike sume. Nakon detinjstva na selu, na istoku zemlje, pohađanja birotehničke škole u Beogradu i veoma dugog vojnog roka u različitim krajevima Jugoslavije, napustio je Srbiju zamenivši je Austrijom ne bi li se, kako tvrdi, obogatio. To mu, kao radniku u jednoj salcburškoj periferijskoj praonici rublja nije pošlo za rukom.

I tako je, radeći u međuvremenu kao nadničar i kurir u turističkoj agenciji, okušao svoju sreću u Mirjam's Pub-u kao profesionalni kockar, ali je upućen na samog sebe ostao bez ikakvih izgleda suočen sa kockarskim bandama što su ce na tom mestu smenjivale. (U sećanju mi je iz tog vremena ostao njegov pogled, što ga je, ne baš tako retko, upućivao ka nevidljivom nebu posle svake izgubljene partije.)

POSLE toga postao je takoreći trajno pošten, sezonski radnik, uvek tačan, kompetentan, uvek tu negde, a ponekad, gotovo uvek po narudžbini, i slikar čudnih žanrovskih scena, daleko od šarenila i ne uvek samonikle fantazije srpske naive kakva ce nekad visoko cenila - scena što podsećaju, na primer, na slovenačka oslikavanja košnica iz 19. veka (mogu ce razgledati u malom muzeju u Radovljici kod Bledskog jezera) ili na gostioničarske natpise gruzijskog muraliste Pirosmanija. Baš kao i Žarko R., i Zlatko B. ce, nakon izbijanja jugoslovenskih ratova, povukao iz Salcburga na selo, i onda je čak službeno promenio svoje srpsko ime u korist jednog koje zvuči nemački - a zapravo predstavlja verno podsećanje na Adrijana Brouera, holandskog slikara malih scena iz 17. veka, koga je visoko poštovao.

I Zlatko B., alias Adrijan Br., smesta se složio sa mojim predlogom o zajedničkom putovanju kroz Srbiju. Posetićemo njegove roditelje - vinogradare u selu Porodinu, pored središnje srpske reke Morave - ali to bi trebalo da bude pre kraja novembra, kako bismo imali nešto od lepe jeseni i grožđa u vinogradima. Jedino se ustručavao da putuje vlastitim automobilom, jer, kako je čuo, njih u njegovoj domovini odmah kradu.

KRAJEM oktobra 1995, uputismo se tako iz tri različita pravca ka Beogradu: jedan iz okoline Salcburga, pravo kroz Austriju i Mađarsku (napokon ipak svojim kolima), drugi iz Kelna, "Lufthanzinim" avionom, treći iz Pariskog predgrađa, nakon automobilske vožnje kroz Lotringiju i Švajcarsku, Svis erom iz Ciriha zajedno sa S. Tako je započelo jedno od retkih putovanja u mom životu koje nisam preduzeo sam; a prvo koje sam gotovo uvek proveo u društvu.

Za Srbiju se inače nisam posebno pripremao. S. i ja smo čak propustili da obezbedimo vize, toliko mi je još uvek u glavi bila ona velika Jugoslavija od 1970. do 1990, svuda slobodno pristupačna i bez rata. I sada je trebalo čak da na nadležnom mestu u Parizu, koje više nije bilo nikakva ambasada već samo služba za hitne slučajeve, navedem razlog putovanja - "turista" što je bilo tačno, ali je zvučalo neuverljivo (da li sam možda bio prvi od izbijanja rata?), a bilo je i nedovoljno. Ha svu sreću, iz zadnje sobe se napokon pojavila ljubazna predstavnica Srbije kojoj više nisam ništa morao da objašnjavam; osim toga, uveravala nas je, da bilo gde da se nalazimo u njenoj zemlji, nijednog trenutka ne treba da se plašimo javnosti (ali, koja je bila njena zemlja? Poticala je iz Krajine koja je u međuvremenu, kako izgleda, zauvek pripala državi Hrvatskoj).

VEČE pre nego što sam otputovao odgledao sam u jednom versajskom bioskopu film Underground Emira Kusturice. Prethodnim filmovima ovog Bosanca iz Sarajeva, poput "Doma za vešanje" i Arizopa Dream divio sam se, s jedne strane zbog njihove više nego slobodno lebdeće - njihove slobodno leteće maštovitosti, sa slikama i sekvencama tako gustim i ravnomernim da su često prelazile u orijentalne ornamente (što bi moglo biti suprotno od sažimanja), dok mi je, s druge strane, u ovim letećim slikama nedostajalo nešto nalik na vezanost za zemlju ili svet uopšte, tako da se sva ta fantastika odmah rasplinjavala u fantazije što guše vidike; oduvek sam više voleo da me nešto dirne nego da nešto obožavam, odnosno najviše sam voleo da me nešto gotovo obuzme, nešto što će u meni najjače trajati, držati me, živeti.

Underground je, međutim, prvi film Kusturice koji me je (skoro) obuzeo. Napokon je veština pripovedanja prerasla u silovitost pripovedanja, i to tako što se obdarenost da se sanja, jedan snažan talenat, povezao sa opipljivim komadom sveta i čak istorije - sa nekadašnjom Jugoslavijom što je bila domovina mladog Kusturice.

I NIJE li primer te silovitosti - šekspirovske, prožete i onom silovitošću braće Marks - kada u velikoj sceni pred kraj, usred građanskog rata, jedan od junaka filma koji dugo godina očajnički traga za svojim sinom davno nestalim u beogradskom Dunavu, trčeći kroz dim bitke neprestano izvikuje ime svog deteta i naredbu: "Pali!"?

Kako mi je onda glupo ili zlonamerno izgledalo mnogo toga što je pisano protiv Underground. He samo što je posle projekcije u Kanu Alen Finkelkrot (Alaip Fipkielkraut), jedan od novijih francuskih filozofa, nakon izbijanja rata neshvatljivo blebetalo za državu Hrvatsku, Kusturičinom filmu, a da ga nije ni pogledao, zamerio u "Mondu" (Le Mopde) da se bavi terorizmom, prosrpskom propagandom itd., još nekoliko dana ranije u Liberasionu (Liberatiop) Andre Gliksman (Andre Glucksmann), drugi novi filozof na groteskni način je zabiberio čorbu čestitajući Kusturici na njegovom filmu, što ga je gledao!, i to zbog obračuna sa terorističkim srpskim komunizmom koji, za razliku od Nemaca, ništa nije naučio iz svojih istorijskih nedela - ko tako tumači Underground šta li je taj video? Šta taj uopšte vidi?

(U utorak: Bila jednom jedna zemlja)