Manjina u sopstvenoj zemlji

DVE stvari kojih mi je teže da se oslobodim nego od tih zamršenih igara, i to već četiri i po godine, od juna 1991. do početka takozvanog desetodnevnog rata u Sloveniji, pucnja koji je označio raspad Jugoslavije - dve stvari: jedan broj i jedna slika, jedna fotografija. Broj: oko sedamdeset ljudi poginulo je u tom početnom ratu, takoreći malo u poređenju sa mnogo desetina hiljada u sledećim ratovima. Kako se, međutim, dogodilo da su gotovo svih sedamdeset žrtava bili pripadnici Jugoslovenske narodne armije, koja je već tada važila za velikog agresora i, u svakom pogledu daleko nadmoćnija, sasvim lako mogla da savlada slovenačke borce za nezavisnost?

Brojčani odnos je poznat, ali, što je čudno, nije nikad prodro u svest svetske javnosti. Ko je tu na koga pucao? I nije li možda postojalo izričito naređenje vojske da se ni u kom slučaju ne uzvrati, pošto su uprkos svemu smatrali da se nalaze među južnoslovenskom braćom i, bar na jednoj strani, hteli su da se drže te vere ili zablude? A fotografiju o tome video sam zatim u "Tajmu" (Time): jedna dosta proređena grupa Slovenaca, u gotovo fantastičnim vojnim uniformama, kako predstavlja tek kreiranu Republiku pomoću transparenata i zastava.

KOLIKO se sećam, tu gotovo uopšte nije bilo mladih ljudi, u svakom slučaju ta trupa ili četa nije imala ničeg mladalačkog - u sećanju su mi ostali opušteni trbusi tih starijih tridesetogodišnjaka koji kao da su upravo završavali svoj grupni staromomački izlet sa zastavama što su služile kao dekor kakvog otvorenog pozorišta, i do danas mi iz glave ne izlazi prva misao u vezi sa onom slikom - da takvi, skoro smešni, utovljeni tipovi ne mogu biti nikakvi borci za slobodu, koji su tek tako odstrelili čak sedamdeset mladih vojnika uprkos svom nadmoćnom oružju, sasvim bespomoćnih. Možda je ovo besmislica - ali ona pokazuje kako se takve reportaže i slike mogu preobraziti kod onog koji ih prima.

Slično mi se događalo i sa sledećim ratnim izveštajima, često i sve češće. Gde se skrivao parazit koji pomera realnosti ili koji ih koristi kao puke kulise: u samim vestima ili u svesti adresata? Kako se moglo dogoditi da se krajem novembra 1991, nakon vesti o padu grada Vukovara, još iste večeri natpis pariske metro-stanice "Staljingrad", uz pomoć nekog besnog prolaznika, pretvori u "Vukovar", da to vidim kao jedan aktuelan koliko i biblijski čin, ili kao umetnički i politički akt u idealnom spoju - a da već sledećeg jutra krenu moje sumnje kad sam video na momente, istina napet, ali nakon reči KRAJ baš i ne toliko, a tokom kasnijeg razmišljanja sve manje verodostojan film (po pravilu iz Holivuda): kako se to "Staljingrad" i "Vukovar" uopšte mogu rimovati.

KAKO da zaboravim onu rečenicu iz mržnjom ispunjenog uvodnika "Frankfurter algemajne cajtunga" o onome što se sad događa u istočnoj Slavoniji, a po kome Srbi u Hrvatskoj (dakle i u Vukovaru i okolini), do sada jugoslovenski građani, ravnopravni sa svojim hrvatskim zemljacima, sada, ustavom nove države Hrvatske, skrojenim bez njihovog učešća, postaju narodnost drugog reda - te ce, dakle, nepitani pripajaju hrvatskoj državi, i to ne samo hrvatskoj upravi, i tih šeststo hiljada Srba ima da ce od sada, prema dekretu nemačkog novinara, "najposlušnije, najponiznije, osećaju kao manjina"?!

"Dobro, postupamo po naređenju, od danas ce slažemo da ce u vlastitoj zemlji osećamo kao manjina i stoga smo i saglasni da nas vaš hrvatski ustav kao takve i tretira." To bi, dakle, bio izlaz, i ne bi bilo ni rata u Krajini, ni rata za Vukovar? Ko je bio prvi agresor?

ŠTA je to značilo osnovati državu, uz to takvu koja jednom narodu daje prednost nad drugim, u oblasti gde je od pamtiveka živeo nepregledan broj ljudi kojima je takva država mogla da odgovara u najbolju ruku kao pesnica na oko, to jest kao užas, s obzirom na uspomene na nezaboravljene progone hitlerovsko-hrvatskog ustaškog režima? Ko je dakle bio agresor? Da li je onaj koji je provocirao rat isti kao i onaj koji ga je započeo? I šta znači "započeti"? Da li je i takva provokacija mogla da znači početak? (- Ti si započeo! - He, ti si započeo!) I kako bih ce ja, kao Srbin u Hrvatskoj, poneo prema takvoj državi osnovanoj protiv mene i mog naroda? Da li bih se, iako sam možda duboko vezan za svoj rodni kraj, pretke koji su tu živeli vekovima, iselio, ako treba i "kući" preko Dunava, u Srbiju? Možda.

Da li bih, postavši odjednom građanin drugog reda, silom prilika hrvatski građanin, ostao u zemlji, istina nevoljno, tužan, sa smislom za crni humor, ali sve radi mira? Možda. Ili bih ce, ako bi to bilo u mojoj moći, branio, naravno samo sa mnogo drugih meni sličnih, a ako treba i uz pomoć jedne Jugoslovenske armije u stanju raspadanja i bez cilja pred sobom?

Verovatno, ali, ako bih kao takav Srbin bio donekle mlad i bez vlastite porodice, gotovo sigurno. I nije li tako, kao što ce zna, upadom prve hrvatske državne milicije u srpska sela oko Vukovara započeo rat o kome, međutim, neko kao ja nema šta da kaže; jer još uvek važi ono užasno "rat je rat" i ono još užasnije: "bratoubilački rat je bratoubilački rat". I ko sad ovo, umesto kao mučninu, shvata kao ravnodušnost, taj opet ne treba da dalje čita. (Ne daje li u nemačkim novinama često ispoljavana "nemilosrdnost", poput očigledne reči srpsko-jevrejskog autora Aleksandra Tišme "rat je rat" više, mnogo više povoda za razmišljanje nego svi pokreti uzbuđenih usana što pozivaju na linč?)

SUTRA: Nametanje srpske krivice