Nametanje srpske krivice

KADA su proleća 1992. počele da ce prikazuju slike, odnosno uskoro serije slika ili slike serija iz bosanskog rata, postojao je jedan deo mene (koji je ponekad stajao i u ime "celog mene") koji je naoružane bosanske Srbe, armiju ili pojedinačne strelce, naročito na brdima i brežuljcima oko Sarajeva, osećao kao "neprijatelja ljudskog roda", da parafraziram reč Hansa Magnusa Encensbergera (Enzensberger) o iračkom diktatoru Sadamu Huseinu; i rado bih, kasnije, čitajući izveštaje i gledajući slike o srpsko-bosanskim logorima, potpisao rečenicu jednog, pritom još srpskog patriote, pisca i tadašnjeg opozicionara Vuka Draškovića, po kome je sada, nakon masakara u Bosni i Hercegovini, i narod Srba, koji u dosadašnjoj istoriji gotovo da nikada nije bio krivac, ili prvi krivac, sada postao teškom krivicom opterećen narod, neka vrsta kainovskog naroda.

I ne samo jednom, ne samo na trenutak, ugledavši prizor mrtvog deteta u jednoj od sarajevskih mrtvačnica, napuštenog i samog kao u praznom svemiru - fotografije za čije uveličavanje i objavljivanje španski listovi poput "Paisa" (El Pais) jesu pravi prvaci sveta, smatrajući da verovatno stupaju tragom Franciska Goje? - pitao sam se tada, kako to da nikako neko od nas ovde, ili, još bolje, neko od onih tamo ne ubije, neko iz samog srpskog naroda, onog koji je za tako nešto odgovoran, to jest srpskog poglavicu Radovana Karadžića, a koji je pre rata navodno pisao stihove za decu!, neki novi Štaufenberg (Staufrenberg) ili Georg Elzner (Elsner)!?

PA IPAK, gotovo istovremeno s takvim nemoćnim impulsima nasilja jednog dalekog TV učesnika, drugi deo mene (koji, istina, nikada nije stajao iza mene celog) nije hteo da veruje ovom ratu i ovim ratnim izveštajima. Nije hteo? He, nije mogao. Isuviše brzo su, naime, za takozvanu svetsku javnost i u ovom ratu utvrđene i zapisane uloge napadača i napadnutog, čistih žrtava i prljavih negativaca.

Kako, to je bila moja prva misao, može izaći na dobro ponovno osnivanje vlastite države od strane jednog jedinog naroda - pa da bosanski muslimani koji govore srpskohrvatski i koji su srpskog porekla uopšte postanu narod - na teritoriji gde još dva naroda imaju svoje pravo, i to jednako pravo!, pri čemu su sva tri naroda izmešana, ne samo u toj, kako kažu, multikulturnoj prestonici, već i od sela do sela, a u samim selima od kuće do kuće, gde žive jedni kraj drugih i jedni sa drugima? I kako bih se opet ponašao da sam Srbin, tamo u Bosni, prilikom, blago rečeno, nasilničkog obrazloženja jedne, za mene neodgovarajuće države na mom, našem tlu? Ko je tu bio napadač?

I NIJE li, dok su se događaji razvijali, mnogim dalekim TV gledaocima izgledalo, i ako bi se tu i tamo, kao izuzetak, ispod slike žrtava rata pojavila legenda "Srbin", kao da je to neka greška, možda štamparska greška, u svakom slučaju neki izuzetak dostojan da se zanemari? Jer ako je zaista i bilo takvih nedužnih srpskih žrtava, onda su one, u skladu s njihovim retkim pojavljivanjem u svetskoj javnosti, mogle postojati samo u razmeri jedan prema hiljadu - jedan mrtav Srbin prema hiljadu mrtvih muslimana.

Peter Handke

Koja ratna strana je, kada je reč o mrtvim i mučenim, za izveštavanje i fotografisanje bila povlašćena strana? I kako to da su malo okrenuli list tek u leto 1995. s proterivanjem Srba iz Krajine - iako se ni tada nisu mogla videti lica ubijenih, već "samo" beskućnika, uz sugestiju da su "isti ti" ranije proterali jedan drugi narod? I ne slaže li se s tim upravo objavljeni broj osumnjičenih za ratne zločine u jugoslovenskom ratu? U Hagu su možda na tragu četrdeset sedmorici Srba, osmorici Hrvata i jednom muslimanu - kao da je za muslimansku stranu, forme radi, potreban jedan ratni zločinac kao alibi, što inače veoma liči na kakvog alibi samarićanina.

JOŠ pre tih slika, nije li, tokom kolona izbeglica iz Krajine, ovom ili onom TV gledaocu palo u oči kako do tada gotovo uvek nepostojeći srpski paćenici sada, u slici, tonu i pismu, izgledaju sasvim drugačije od hekatombi onih drugih? Da, na fotosima itd. što prikazuju, izuzetno, nekoliko primera vrednih da ih te vesti zabeleže, među ovim prvim, oni su mi uistinu izgledali kao da "nestaju", toliko su ce nalazili u najočiglednijem kontrastu prema njihovim, brigom i tugom ophrvanim sapatnicima iz druga dva naroda u ratu: ovi, to ce neretko moglo videti, nisu, istina, "pozirali", ali su, zahvaljujući uglu posmatranja ili izveštavanja, zauzimali jasnu pozu: zaista su patili, ali su i prikazivani u paćeničkoj pozi.

I tokom godina ratnog izveštavanja, bez obzira na to što su i dalje stvarno patili, nameštali su, sve više i više, za sočiva i mikrofone međunarodnih ekipa i izveštača, koji su ih pozivali prstom ("Hej, partneru!"), koliko prenaglašeno toliko poslušno, izraz lica ili držanje kakvo su stranci želeli.

SUTRA: Stereotipi o ratu u Bosni