Stereotipi o ratu u Bosni

KO će mi reći da grešim, ili da sam čak zlonameran, ako na fotografiji lica jedne žene koja roni suze, Close Up iza žica logora prepoznajem poslušno praćenje uputstava fotografa Internacionalne novinske agencije izvan logorske žice, i ako čak u načinu kako ce ta žena očajnički drži za žicu vidim nešto što joj je trgovac slika prethodno pokazao? Može biti, da, neka ce varam, taj parazit je u mom oku (dete, na fotografiji, uveličano, viče iz sveg glasa, u rukama žene, njegove majke?, a već na sledećoj fotografiji, daleko u nekoj grupi, isto dete sasvim bezbrižno, u naručju druge žene, njegove prave majke?): - ali zašto takve brižljivo kadrirane, proračunate i kao režirane snimke nisam nikada - bar ne ovde, na "zapadu" - video o nekoj srpskoj žrtvi rata?

Zašto takvi Srbi nisu nikada prikazani u groplanu i gotovo nikada pojedinačno, nego skoro uvek samo kao grupica, i to skoro uvek u sredini ili pak daleko, u pozadini snimka, baš kao da nestaju, i gotovo nikad, za razliku od svojih hrvatskih ili muslimanskih sapatnika, pogleda upućenog otvoreno i s puno bola u oko kamere, već naprotiv, upućenog u stranu ili prema zemlji, kao oni koji imaju svest o svojoj krivici? Kao neko strano pleme? - Ili pak kao neko isuviše ponosan da bi pozirao? - Ili neko isuviše tužan da bi to radio?

TAKO jedan deo mene nije mogao da zauzme stranu, a kamoli da osuđuje. I to je onda vodilo, i to ne samo mene, do tako grotesknih i pritom možda ne sasvim nerazumljivih mehanizama (?) kakve je još uvek mladi francuski pisac (hrvatske majke) Patrik Beson (Patrick Bessop) u svom pledoajeu, možda više pamfletu za Srbe ("pamflet" za?), pre nekoliko meseci, opisao uverljivo i u svakom slučaju na način koji ce graniči sa smešnim i bezumnim.

Taj pamflet počinje tako što on, Beson, ratne beštije najpre vidi na onoj strani gde ih prepoznaju i svi zapadni gledaoci, ali onda jednog dana - on tako lukavo podražava potrošača vesti i pomodnog i razmaženog Parižanina - ta monotonija mu je prekipela. Ono što sledi nema, doduše, više nikakve veze sa razmaženošću, već samo sa osetljivošću autora za jezik i sliku.

Nakon što je izričito podsetio na istoriju patnje i otpora Jugoslavije u Drugom svetskom ratu - onako kako je malo ko od nas pamti, a što mi sad od onih koji su danas pogođeni zahtevamo da konačno sve zaborave uključujući njihovu decu i decu njihove dece - Beson jednim besnim zamahom nabraja sve uobičajene medijske standarde prema sadašnjim jugoslovenskim zbivanjima, kao da piše produžetak Floberovog Rečnika opštih mesta, jedino što je to manje za smeh koliko za plakanje.

KAO primer ovde navodim samo njegov citat uobičajene slike Radovana Karadžića: kako je već postalo normalno da se kad god je reč o njemu uvek spomene njegov poziv psihijatra, jer kao što se zna - pogledati Flobera - svi koji leče duševne bolesnike imaju i sami svoju senku, i kako ga osim toga u svim člancima od Beča do Pariza redovno titulišu sa "doktor", praveći očiglednu paralelu sa onim dr Strapgelove (ili dr Čudak) koji u filmu Stenlija Kjubrika (Stapley Kubrick) želi da naš svet digne u vazduh itd. itd.

I, dogodilo se da sam, upravo dok sam čitao Besonov pamflet, u "Mondu" naišao na neku vrstu portreta srpskog vođe u kome se tačno po šemi, tačno po klišeu praktikuje upravo spomenuti jezički postupak i to kao kvaziozbiljna reprodukcija stvarnosti, s dodatkom od još nekoliko opštih mesta, na primer: pesme koje piše psihijatar dr K., naravno "usput" niko ne čita, i one su, naravno, "osrednje", itd. I jedan od onih grotesknih mehanizama, bar kod mene: poželeo sam da pročitam tako neku pesmu Karadžića - baš kao što su mi i članci o ubičinoj nevesti i šovinističkoj pevačici Ceci otvorili apetit za njene pesme. I jedan sličan mehanizam kod Patrika Besona: kako je onog Radovana Karadžića, posle svih tako zgotovljenih izveštaja, zatim, jednom na Palama, lično ugledao i opisao ga kao stareću, umornu, odsutnu, prilično tužnu ženu - opis koji se gotovo graniči sa ljubavlju - ili nedozvoljiv protivmehanizam?

U SVAKOM slučaju, takvi mehanizmi ili pre samoodbrane ili reakcije izgledaju mi vredni pomena i zbog toga što se izlažu opasnosti da iskoče iz ravnoteže i smisla za pravedno - kao na primer možda jedina tipska sličica u Besonovoj odbrani Srba kojom su mu se omakli gotovo isto onako žalosni stereotipi kao i oni na koje on cilja svojim pamfletom: tako pripoveda o jednom okupljanju ratnika na istim onim Palama; i bosansko-srpski vojnici tu izgledaju sasvim drugačije nego što smo mi odavde navikli da ih vidimo, što je možda već i red da bude tako, ali njegov mali prikaz tih mladića ne ispada baš dobro i previše liči na onu reklamu "sveži, radosni, slobodni". Tako sam pomislio da se opasnost odbrambenih reakcija krije u nečemu što bi se moglo uporediti sa nekadašnjim glorifikacijama sovjetskog sistema od strane nekih zapadnih putnika tridesetih godina.

Istina: kakav je to, opet, mehanizam kad neko uz svaki novi novinarski izveštaj o hordi srpskih nacionalista, paranoičara i đilkoša koji piju šljivovicu vidi pred sobom jednu njima nimalo nesličnu gadnu hordu stranih reportera, uveče, u hotelskom baru, kako u ruci umesto šljivovice drže rakiju od loze ili nečega drugog? Ili ako nekom žurnalisti za njegov stoti, uvek na isti način rimovani članak o Jugoslaviji ne poželi baš komad užarenog uglja, kao prorok Isaija na ustima, ali ono bar mali oblog od koprive oko ruke kojom piše.

SUTRA: Mračne komore istorije