Put ka Dunavu, Savi i Moravi

ZA razliku od drugih ciriških putnika, među ovima za Beograd gotovo da niko nije otvarao usta, a i kasnije, tokom leta, uglavnom smo ćutali, kao da se i sami osećamo poput Srba u utrobi aviona, koji su većinom (radnici na radu u inostranstvu? posetioci svojih roditelja?) putovali ka nekom cilju kome kao da se nisu posebno radovali.

Prilikom sletanja na ravnu, davno požnjevenu zemlju nije se nadaleko i naširoko ništa moglo osetiti od milionskog grada Beograda, "jedinog kosmopolitskog grada na Balkanu" (Dragan Velikić, o njemu kasnije), S. me upozorila na grupu ljudi ili silueta, nedaleko od piste, koji su tamo na ivici njive pekli prase. Istovremeno su se svuda podizali drugi i drugačiji kasnojesenji stubovi dima. Pre toga sam u jednoj knjizi savremenog srpskog romansijera Milorada Pavića pročitao kako jedna žena, dok ljubi svog ljubavnika njemu pritom jezikom pojedinačno broji zube; i kako meso riba iz reka koje, poput Morave, teku od juga prema severu, ništa ne valja; i da je varvarski ako se prilikom mešanja vina voda sipa u vino, umesto obratno.

A ONDA, na izlazu iz aerodroma ugledah mog prijatelja i prevodioca Žarka, koji je doleteo pre nas iz Kelna. Nisam ga video više godina, pa ipak sam bio gotovo razočaran što je neko došao po mene; najradije bih, naime, ovaj prvi prag koji vodi u stranu zemlju prešao sam - na šta on, kao da sam to glasno kazao, reče da se i on, u međuvremenu, oseća dosta strano u Beogradu i Srbiji (što se kasnije potvrdilo od nespretnosti njegovih pokreta do otvaranja hotelskih vrata).

Ha putu kroz novo naselje Novi Beograd, s vremena na vreme, između česte, gotovo već stepske praznine, u ravnomernim odstojanjima nešto nalik na masovna okupljanja na širokim ulicama, zgusnuto a pritom široko razvučeno: kao da je celokupno stanovništvo sada kao usred kakvog slobodnog poslepodneva - sve novogradnje su ostavljene nedovršene, već odavno - čekalo se na autobuse i tramvaje, i to, kao i uvek, veoma dugo, ali nisu odavali izgled ljudi koji nešto čekaju. I opet je S. bila ta koja mi je skrenula pažnju na još češće grupice divljih prodavaca benzina sa svojim plastičnim kanisterima; kao i toliko puta ranije, i ne samo u ovom naročitom kraju, prevideo sam u prvim trenucima sve te unapred poznate ambleme realnosti.

U HOTELU "Moskva", jednoj elegantnoj građevini s početka veka, koja je tokom kasnijih dana delovala čak plemenito, u centru grada, na terasi iznad Save i Dunava, gotovo sve sobe behu slobodne - dok je dole na recepciji dokoličila čitava jedna brigada zaposlenih, zajedno sa svojim prijateljima?, i izgledalo nam je najpre kao da smo mi nakon dugo vremena prvi gosti, i da ćemo još dugo biti i poslednji.

Iz S. sobe, iza visokih balkonskih vrata pružao se pogled na listovima prekriveni, nimalo pariski bulevar po kome su se truckali i kašljucali stari automobili, i osetio sam kako njen francuski depaysement prelazi na mene, njena iznenađenost, njeno osećanje da je ovde stranac, ili, bukvalno prevedeno, njeno "prebivanje izvan zemlje", njeno "postojanje izvan zemlje" (poput postojanja izvan sebe) i poželeo sam da tu s nama bude i moj drugi srpski prijatelj, bivši radnik u perionici i igrač na sreću koji je svuda, bilo u Salcburgu bilo ovde, u svojoj prestonici, odmah delovao zarazno prisno ili bi bar pokazao zarazan prezir prema osećanju bilo kakve nostalgije. (On je, putujući kroz istočnu Evropu, zakasnio dva dana)

Peter Handke

ŠTO se mene tiče, repaysement, odnosno "povratak u zemlju" mi se dogodio odmah potom, na onom istom bulevaru, prilikom kupovine nekih stvari u radnji, i to već u trenutku pritiskanja prastarih gvozdenih kvaka i gotovo napornog otvaranja vrata radnje, i taj proces je postao konačan, i važio je za sve sledeće dane, izgovaranjem ranije, na ulici naučenog, a sada od prodavačice na licu mesta shvaćenog imena robe. I S. je izgledalo da čvrsto korača prilikom predvečernje šetnje kroz, nasuprot očekivanjima, nimalo mračan centar Beograda u pravcu Kalemegdana, prema drevnoj turskoj tvrđavi, iznad ušća Save u Dunav.

Jedino se Žarko, naš domaćin, naš vodič, spoticao, zaplitao u govoru, zbunjivao, brkao strane sveta i nikako nije prestajao da govori o tome kako je postao stranac u vlastitoj prestonici u kojoj opet živi već danima, i majka mu posvećuje svu pažnju, na šta sam ja pomislio kako je on ovde u Beogradu verovatno uvek i bio stranac - a zapravo kao da mi je dao njegov odgovor: kod kuće se zapravo oseća samo preko reke, u predgrađu Zemuna na Dunavu, gde ovaj teče kroz panonsku ravnicu, u svom rodnom mestu, mestu svog detinjstva i svom vidikovcu.

U UTORAK: PRVA beogradska večernja šetnja