Knez Miloš u borbi protiv kuge

CRNA smrt se šunjala polagano od kuće do kuće, od zemlje do zemlje. Harala je u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Britaniji... Nepredvidiva, ponekad je preskakala pojedine krajeve, da bi posle nekog vremena opet napadala nesmanjenom žestinom. Istorijski izvori govore da je bilo lakše prebrojati preživele negoli one koje je odnela ova bolest. Od nje nije bilo spasa, ko se razboleo, umro je.

Počev od 13. veka, pa sve do prve polovine 19, i Srbiju je sporadično napadala ova pošast. "Crna smrt" ili čuma, kako je ovde nazvana, nosila je živote, toliko da su mnoga sela sasvim opustela. Jedna od poslednjih epidemija u Evropi zadesila je 1837. godine i tek stvorenu srpsku državu.

Situacija nije nagoveštavala dobar ishod: obnovljena država je bila u povoju, vladao je nepismeni knez Miloš Obrenović, narod je bio sujeveran. U knjizi "Kneževina Srbija 1830-1839" istoričar dr Radoš Ljušić navodi da su učestale epidemije kuge i kolere u Turskoj, koje nisu mimoilazile ni daleko naprednije zemlje Evrope, prinudile kneza Miloša da nešto preduzme.

PRVI diplomirani lekar došao je u Srbiju 1820, prva bolnica i apoteka otvoreni su u Šapcu 1826, zdravstvena služba uvedena je tek od hatišerifa 1930, ali kada je epidemija došla bilo je 18 lekara. Na ove poteze kneza posredno je nagonila Austrija, koja je u vreme pojave epidemija u Turskoj zatvarala granicu.

Habzburška monarhija svoje granice je branila jedinstvenim lancem karantina. Naziv je došao od italijanske reči quaranta (četrdeset), budući da je ta izolacija u najranijim vremenima trajala 40 dana. U Srbiji se karantini prvi put pominju početkom 18. veka, i to u krajevima koje je Austrija dobila od Turske Požarevačkim mirom 1718. godine. Za vreme austrijske okupacije koja je trajala kratko do 1739. pojavila se kuga. Da bi sprečili njeno dalje širenje, Austrijanci su sagradili karantine u Paraćinu, Crnoj Bari i Čačku.

AUSTRIJSKI karantini, po ugledu na nekadašnji rimski "limes", organizovani su na vojnim granicama, a jedan od najvažnijih bio je zemunski kontumac. Oni koje je put dovodio u kontumac smeštani su u kuće za putnike, takozvane kolibe, sa po četiri sobe i dva ognjišta, a postojala je i bolja zgrada namenjena za "lica od položaja". Svako je plaćao svoju hranu, zimi i ogrev. Na mestu sadašnje zemunske gimnazije postojala je i gostionica s nekoliko soba za spavanje, točionica pića, bakalnica, mesara i vinski podrum. Život na ovom mestu ličio je na onaj u gradu, jedino što su svi bili u izolaciji i nisu mogli da izađu.

U zemunskom karantinu boravile su mnoge slavne ličnosti onog doba. Vožd Karađorđe je bio u njemu posle kraha Prvog srpskog ustanka. I Vuk Karadžić je zbog čestih putovanja dobro upoznao taj kontumac. Knez Miloš Obrenović i njegov sin Mihailo u njemu su našli privremeno utočište. Period u kontumcu morao je da odleži i Alfons de Lamartin, francuski pesnik, jedan od retkih tadašnjih intelektualaca koji su podržavali borbu malih naroda za oslobođenje od turske vlasti.

U KARANTINU je postojao prostor za razgovor, s jedne strane bili su ljudi koji su došli iz Turske, a s druge oni iz monarhije. Dovikivali su se preko dvostruke tarabe, ali posao je morao da se završi. Sve što bi krenulo sa turske strane stizalo bi na drugu tek po sprovođenju kontumačkog postupka. Kada bi, na primer, trgovac iz Turske plaćao kolegi iz monarhije, bacao je novac u čanak sa sirćetom između dve ograde.

Službenik kontumca vadio je pare drvenom cediljkom i predavao trgovcu sa druge strane. Čak su i pisma u početku prskana sirćetom, ali to se pokazalo loše, jer su se često raspadala. Kasnije su otvarana iznad posude sa zagrejanim sirćetom, što je svakako bilo korisno službenicima monarhije, ako ne zbog kuge, onda zbog špijunaže. Ostala roba dezinfikovana je na razne načine: tovari pomorandži, limuna i drugog voća puštani su tek posle pranja džakova, kafa, pirinač i druga zrnasta roba vetrili su se tri nedelje... Najneobičniji postupak korišćen je za kontrolu pamuka, koji je bio ozloglašen zato što se preko buva nastanjenih u njemu prenosila i bakterija kuge. Službenici su ceo tovar istovarali golim rukama, a posle toga su odlazili u izolaciju. Ako oni ne bi oboleli, pamuk se smatrao nezaraznim.

ZA RAZLIKU od Austrije, u Otomanskom carstvu karantinska izolacija nije postojala i zbog toga se obnovljena Srbija u potpunosti oslanjala na austrijske propise. Od prvog izveštaja da se kuga pojavila u Turskoj i da se približava granicama srpske države, knez Miloš je krenuo u izgradnju karantina na glavnim graničnim prelazima. Zarazu je shvatio veoma ozbiljno, jer je 1814. gledao nesreću i patnju naroda tokom prethodne epidemije kuge. Bio je odlučan da se svom snagom uhvati ukoštac s zarazom.

Prvi karantini osnovani su u Aleksincu, na ušću Drine, u Mokroj Gori i Bregovu, i određena su i dva sastanka, odnosno pogranična mesta gde je narod mogao da trguje, ali pod strogim nadzorom. Prvi sastanci su osnovani na Vrškoj čuki i Pazarskom putu.

Karantini su u početku podizani nabrzinu i bez ikakvog plana, ali se to već s proleća 1837. promenilo kada je kuga zakucala na vrata. Nije, naravno, išlo glatko ni sa osobljem koje je obučeno na brzinu, ali oštro su kažnjavani ako bi disciplina popustila. Sve je rađeno da se spreči nebrižljivost i nehat.

UVEDENA su pravila da putnike doktor pregleda čim uđu u karantin, da se novac i odeća dezinfikuju u sirćetu...

"Ako bi se trefilo da neki čovek u kontumac došavši, padne u kakvu bolest naprasnu, ili se pokažu na njemu znaci kužni, iznosi se odma u određeni za to burdelj, gdi će imati krevet sa slamom prostrt, i vatru naloženu... Doktor upotrebljava nad njim sva svoja sredstva, ako li je za drugi svet određen, te pošto umre, da se iskopa grob i sa čakljom odvučen donde baca se u grob, i pošto se pospe negašenim krečom dade se zatrpati sa zemljom, a sve njegove kađene aljine dadu se spaliti. Stvari, koje kugu ne prifataju, kao srebro, gvozdene, drvene fildišne bacaju se dva sata u sirće... Ako bi bolesnik u burdelju odnešen mogao preboleti, to gleda se od doktora, ne otpušta se pre u Serbiju dok ne odstoji onde gdi je, ravno 40 dana."

Karantinska izolacija bila je, inače, izuzetno nepopularna mera. Ko je bio u karantinskoj izolaciji, gubio je, makar i privremeno, slobodu kretanja i raspolaganja sopstvenom imovinom. Trgovci su se često bunili. Najopterećeniji je bio karantin u Aleksincu, gde se zadržavalo oko 1.000 putnika. Zgrade u karantinu, mahom kolibe, nisu mogle da ih prime. Miloš je stoga zatražio pomoć Austrije, koja je u Srbiju poslala nekoliko činovnika iz zemunskog karantina.

NISU VENČAVALI NEVAKCINISANE

OD ZARAZA koje su stizale spolja Srbija se branila karantinskom izolacijom, dok je protiv velikih boginja korišćena vakcinacija. Prvi zakon o obaveznoj vakcinaciji protiv variole donet je 1839. godine, krajem prve vladavine kneza Miloša. U narodu ona nije bila rado prihvaćena, osim u slučajevima kada epidemija ne bi pripretila neposredno, pa je zakon pooštren. Bilo je zabranjeno, na primer, da majstor na zanat primi šegrta, ako nije vakcinisan, sveštenici nisu smeli da venčavaju nevakcinisane...