Austrijanci unose virus pegavca

TEŠKO je utvrditi koja godina je između 1912. i 1918. bila najteža za Srbe. Mada su tri bile pobedničke na bojnom polju, svaka od tih šest godina bila je krcata smrću. Jedna se, međutim, izdvaja po načinu na koji su ljudi umirali. Između decembra 1914. i maja 1915. umrlo je 150.000 ljudi. Nije ih pokosio neprijateljski metak već zaraze. Više je ljudi izgubilo živote u borbi sa opakom bolešću nego u bitkama.

Po službenim procenama, Srbija je u balkanskim i Prvom svetskom ratu izgubila 1.247.435 ljudi, a samo su epidemije odnele 360.000 života. Najviše se umiralo od pegavog tifusa, ali su i epidemije kolere, dizenterije, malarije i španske groznice u surovom obliku pogodile našu vojsku.

Smatra se da je pegavca na prostoru Balkana bilo od pamtiveka. U "Hilandarskom medicinskom kodeksu" opisano je nekoliko znakova ove bolesti, ali prvi podaci o njoj datiraju iz 1836. kada lekar kragujevačkog garnizona dr Pacek upozorava kneza Miloša Obrenovića o epidemiji. On piše knezu da su naredbe komandira Nikodija Popovića uzrok tome što se zaraza širi.

KNEZ Miloš je u početku mislio da je njegovom komandiru naneta uvreda, nije shvatio šta znače higijenske mere. Međutim, ubrzo je dobio šamar - u garnizonu je bilo oko 500 vojnika, a epidemija je bila tako žestoka da su mnogi pomrli, među njima i Popović.

Po dr Kosti Todoroviću, pegavi tifus je pre balkanskih ratova bio veoma retko oboljenje, "pojavljivao se među Ciganima i povremeno u zatvorima. Naša vojska je u Prvi balkanski rat ušla bez tifusa, ali su duga opsada Jedrena, prisustvo turskih zarobljenika i velika vašljivost vojnika doprineli da se mnogi od njih razbole".

Tokom jeseni u prvoj godini Prvog svetskog rata dobar deo Srbije bio je pod okupacijom. Okupirano je bilo i Valjevo. Uoči ulaska srpskih trupa u ovom gradu bilo je 16.000 bolesnih i ranjenih austrogarskih vojnika, ali su Austrijanci, tokom bekstva iz Srbije evakuisali samo ranjenike, dok su obolele od zaraznih bolesti, njih 4.000, namerno ili slučajno ostavili po bolnicama. U tim teškim danima naša vojska je imala mnogo ranjenika, koji su, nesmotreno, boravili sa obolelim Austrijancima.

PRVI slučajevi pegavca javili su se sporadično, jedan u Debarskoj bolnici, a dva u Mitrovici. Već početkom decembra, posle ofanzive na Kolubari i Suvoboru, srpska vojska zarobljava 45.000-60.000 austrijskih vojnika, među kojima su i zaraženi. Dolazak zime i neprekidno kretanje vojske doprineli su razbuktavanju epidemije. U to vreme o pegavom tifusu, načinu njegovog širenja, suzbijanju, skoro da se ništa nije znalo.

Broj obolelih je već početkom 1915. počeo ubrzano da raste, tako da je epidemija imala zastrašujuće razmere, da bi u februaru i martu dostigla vrhunac. Bolest bi počinjala naglo, praćena visokom temperaturom i opštom slabošću, kasnije bi dolazilo do velike suvoće u ustima i javljao bi se osip po telu.

Sačuvano je pismo komandanta Drinske divizije Nikole Stevanovića upućeno komandantu Prve armije u kome opisuje loše zdravstveno stanje vojnika u jedinici koja "trenutno broji 11.580 boraca od 17.850"... Od regruta nije bilo nikakve koristi, piše on, svi su odmah odlazili u bolnicu. Navodi da je broj pobolevanja od pegavog tifusa veliki, a kao glavne razloge ističe: "nijedan vojnik nema ništa od veša, ni odela, osim ono što je na njemu, a kad se to pere ili kuva mora da sedi u zagušljivoj sobi po nekoliko dana potpuno go. Odela se zbog dotrajalosti raspadaju... Nema sela u Mačvi, Posavini, Pocerini i Tamnavi gde dnevno ne umre tri-četiri stanovnika... Ponegde je smrtnost tolika da nema ko mrtve da sahrani..."

SRPSKA vlada se našla skoro u bezizlaznoj situaciji. Pomoć je zatražila od Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije, molila ih je da pošalju misiju od oko 100 lekara. Već početkom februara pukovnik Vilijam Hanter biva ovlašćen da oformi ekipu od 25 lekara, koliko je britanska misija mogla da odvoji.

Pre toga zdravstveno u Srbiji, oslanjalo se uglavnom na domaće snage, i nije moglo da računa na veću pomoć iz inostranstva, kao u prethodnim ratovima. U Prvi svetski rat Srbija je krenula sa oko 450 lekara, vojnih, građanskih, okružnih, sreskih, sa privatnom praksom koji su mobilisani kao rezervni sanitetski oficiri. Mali broj lekara, uglavnom stariji i žene, ostao je da brine o zdravlju stanovništva. Srbija je 1914. mobilisala pola miliona ljudi.

Pošto se austrougarskim napadom na Srbiju avgusta 1914. od lokalnog izrodio evropski i svetski rat, Srbija nije mogla da računa na veću pomoć iz inostranstva. Zato je, preko svojih poslanstava, nudila tromesečne ugovore slobodnim lekarima u savezničkim i neutralnim zemljama. U prvih šest meseci rata došlo je 159 lekara, ali se 35 vratilo kući, dok je sedmoro do kraja januara umrlo.

PRVU medicinsku jedinicu Crvenog krsta u kojoj je bilo osam hirurga iz Grčke poslao je i plaćao grčki kralj Konstantin. U oktobru iste godine pristiglo je i 12 monaha iz Svete Gore, dobrovoljnih bolničara koje je predvodio ruski jeromonah Epifanije, a iz Rusije su krajem septembra došle dve jedinice Slovenskog dobrotvornog društva. Iz Amerike prva pomoć u novcu stigla je posredstvom Mihajla Pupina, a prva medicinska jedinica američkog Crvenog krsta pod upravom dr Edvarda Rajana došla je u oktobru 1914.

Srpska vlada je teško nalazila bakteriologe i epidemiloge iz inostranstva. Ugovori i dogovori su jedan za drugim u početku propadali, često i zato što naše vlasti nisu htele da im plate više nego što je Ministarstvo vojno odredilo. Početkom januara 1915. preduzeta je nova akcija angažovanja lekara iz inostranstva, jer se mnogo zdravstvenog osoblja razbolelo od pegavog tifusa.

DOLAZAK Vilijama Hantera u Srbiju bila je značajna prekretnica u borbi sa epidemijom. Na početku je konstatovao da su značajnu ulogu u širenju pegavca odigrale poljske bolnice:

"Prve etape zaraze od fronta bile su poljske bolnice. To su bile žiže gde se skupljalo i mešalo sve što iznemogne na frontu: ranjenici, bolesnici, zaraženi i nezaraženi. Higijensko stanje tih etapa u to vreme je bilo poznato. Bolesnici i ranjenici, zaraženi i nezaraženi, svi skupa stupaju u bolnicu - u svom odelu i rublju i u njemu prenoće, zbijeni jedan uz drugog, pa se sutradan sa svojom zarazom i sa još dobijenom od suseda evakuišu dalje."

Upoznavši se sa epidemiološkom situacijom u armiji, "bolnicama" i narodu, pukovnik Hanter ukazao je na potrebu promene dotadašnje taktike borbe protiv pegavca. On je smatrao da se epidemija ne može suzbiti samo lečenjem, kao do tada, nego sprečavanjem širenja bolesti, preventivnim merama, zgodnim za masovnu primenu.

SUTRA: Bolnice su bile izvor zaraze