Bolnice su bile izvor zaraze

U svojim sećanjima doktor Dimitrije Antić je zapisao da su se svi lekari, medicinari, bolničari i sestre, koji su radili u njegovoj bolnici, inficirali pegavim tifusom. Baš u jeku najveće epidemije svi lekari su bez razlike popadali i Antić je bio jedini na više od hiljadu bolesnika. Nije bilo lekara, bolničara, lekova, nije bilo ni rublja, ni posteljine...

PRVO i najgore žarište bilo je Valjevo. Ovaj grad tada je imao deset hiljada stanovnika. Kada su se Srbi povukli iz njega tokom invazije Austrijanaca, nije bilo pegavca među trupama. Početkom decembra 1914. kada su krenuli u kontraofanzivu, i ušli u Valjevo, zatekli su više od 3.000 Austrijanaca - ranjenika i bolesnih od pegavca. Oko 40.000 zarobljenika rasporedili su po čitavoj zemlji kako bi ih iskoristili kao preko potrebnu radnu snagu. Pegavac je raznet po svim većim gradovima Srbije, čak do Bitolja i Đevđelije.

U aprilu, kada je epidemija dostigla kulminaciju, svakodnevno se javljalo nekoliko hiljada novih slučajeva, jedno vreme je svakodnevno u vojne bolnice primano po 2.500 bolesnika. Za manje od šest meseci od zaraznih bolesti umrlo je više od 150.000 ljudi.

UZROK lošeg stanja bolesti ponajviše je bila nemaština. Početkom marta 1915, kada je epidemija dostigla vrhunac, većina stranih lekara otišla je iz Srbije, a tek nekolicina je pristigla. Za samo osam meseci ratovanja umro je 101 lekar. Među njima je 75 srpskih, 18 stranih i osam zarobljenih austrougarskih lekara. Strahovalo se da bi srpske bolnice mogle da ostanu bez lekara i kako bi se izbeglo bezizlazno stanje država je krenula u potragu za stručnjacima iz inostranstva.

Krajem marta 1915. radilo je 14 inostranih medicinskih jedinica, od toga čak šest britanskih i misija lekara, pukovnika Vilijama Hantera. Čuveni lekar u studiji "Epidemije pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915. godine" napisao je da je pre polaska primio instrukcije da misija ne treba da se bavi bolničkim radom već da napravi konačan program prevencije koji bi služio zaustavljanju epidemije. Došlo se do krajnjeg trenutka kada je bilo neophodno da se obnovi zdravlje srpske vojske, i da se zemlja oslobodi zaraze.

HANTEROVA misija stigla je u četvrtak ujutro 4. marta 1915. u Niš, grad od 20.000 stanovnika, tada sa 100.000 izbeglica i ljudi proteranih iz severnih ratnih oblasti zemlje.

"Naš polazak iz Londona bio je ubrzan, po hitnom zahtevu", napisao je Hanter. "U Srbiji su nas sačekala mnoga iznenađenja, koja su daleko prevazišla ono što je ranije opisano u istoriji ove zaraze. Nisam mogao da pretpostavim da ću se za par dana naći u situaciji u kojoj ću videti 1.000 bolesnih dnevno, da je u bolnicama više od četiri hiljade obolelih, a da se ne zna koliko ih je među civilnim stanovništvom. Procenjeno je da je broj novoobolelih koji su pristizali u bolnice bio čak i 1.500 dnevno. Smrtnost je bila ogromna, u martu je porasla toliko da je tokom jedne do dve sedmice zauvek odlazio svaki drugi bolesnik. Najviše su umirali lekari.

Hanter je zatekao pretrpane bolnice sa 13.000 ranjenih, više od 37.000 bolesnih, i preko 16.000 zaraznih, i taj broj je ubrzano rastao. Bolnički uslovi su bili neopisivo loši, nisu nedostajali ni hirurški uređaji, niti pomoć, više su bili potrebni kreveti, ćebad, posteljina, pidžame, odeća...

"TELEGRAMOM sam hitno izvestio Ministarstvo vojno o neophodnim bolničkim potrebama koje su takvi uslovi nametali: šatorski smeštaj za 16.000 pacijenata, ćebad i posteljina za 10.000, čaršava za 30.000, čarapa za 20.000, pidžama za 10.000 ljudi, papuča za 10.000, kliničkih termometara 2.000, pisoara 5.000, bolničkih posuda 1.000, kupatila 300. Nije bilo radnika a desio se potpuni nedostatak građevinskog materijala da bi se izvele najjednostavnije sanitarne mere, klimatski uslovi nisu dozvoljavali smeštaj na otvorenom, a nije bilo ni šatora", beležio je Hanter. "Da se ovo zaustavi biće izuzetno teško, ako je to uopšte moguće. Jake mere biće potrebne da se stvari poprave, pošto je tada kao i sada bilo teško sagledati užas i bedu nastalog stanja."

U potrazi za sigurnošću ljudi su napuštali domove. Po dolasku u druga mesta, gde nije bilo smeštaja, spavali su gde god su mogli da nađu zaklon, najčešće na podu u gostionicama, ležali su zbijeni na daskama.

U bolnicama je sve nedostajalo, nije bilo medicinskih sestara, bolničko osoblje činili su samo austrijski zarobljenici. Nije bilo kupatila ni uslova za kupanje, telesna tečnost i izmet bolesnih od trbušnog tifusa i od drugih bolesnih oticali su kroz pod u otvorenu septičku jamu u blizini bolesničkog odeljenja, nije bilo uslova za dezinfekciju, ni po prijemu, niti po otpuštanju bolesnih.

"JEDINO dezinfekciono sredstvo koje su mi pokazali bila je mala peć od cigala u koju su mogle da stanu samo dve stvari istovremeno", opisao je Hanter. "Parče upijajuće hartije stavljano je na stvari za dezinfekciju koje su se vadile iz peći kada je papir počinjao da žuti. I to je predstavljeno kao uspešna metoda! Uslovi u raznim krčmama i gostionicama koje su korišćene za smeštaj obolelih od pegavog tifusa, a koje sam posetio istoga dana, bili su slični ili čak i gori. Veliki izvor problema je bio nedostatak dezinfekcije, zatim nedostatak uslova za umivanje ili kupanje... Pacijenti su inficirali jedan drugog dok su bili u bolnici, a drugima su prenosili zarazu po otpuštanju iz bolnica."

Slamarice na kojima su ležali pacijenti bile su prirodno stanište vašima, nije bilo moguće da se dezinfikuju, pa novoobole koji su pristizali u bolnicu zbog jedne zaraze, obolevali bi i od druge. Često je dolazilo do ukrštanja infekcija. Bolnice su bile opasne za pacijente, a oni po otpuštanju za ostale. Svi su se plašili bolnice, kao od smrtne kazne strahovali su da ne odu tamo.

Zarazu u bolnicama širilo je i pomoćno osoblje, austrijski zarobljenici, uglavnom rekonvalescenti. Oni su, kao i druga posluga, spavali u bolesničkim odeljenjima.

SUTRA: Srpsko bure spasava narod i vojsku