Malarija opasnija od neprijatelja

U DANIMA koji su prethodili proboju Solunskog fronta Srbi su iskusili jednu od najvećih dotadašnjih tragedija. Pravac povlačenja preko Soluna bio je presečen, vojska i narod prolazili su kroz nepristupačne gudure i bespuće ka Jadranu. Glad i najteže zarazne bolesti su ih iscrpili, imali su samo goli život i poneki zavežljaj, tako da je na albanskoj obali Jadrana, u Skadru, Lješu, Elbasanu, Tirani, čekajući evakuaciju umrlo nekoliko hiljada vojnika.

Masovno umiranje vojnika od zaraznih bolesti, uključujući i pegavi tifus, nastavljeno je na ostrvima Krfu, Lazaretu i Vidu. Kraj ostrva Vida 7.751 vojnik je ispraćen u "plavu grobnicu". Vojnici su masovno obolevali i od malarije, crevnih zaraznih bolesti, tuberkuloze... Situaciju je pogoršavalo to što je uz njih bilo tek nekoliko doktora, jer je tokom prelaska preko Albanije izginulo i umrlo čak 147 lekara.

O TIM teškim danima svedočanstvo je ostavila bolničarka Jelisaveta Dojkić: "Na Krfu sam radila pod velikim šatorom, koji je bio neka vrsta bolnice. Taj šator i još nekoliko manjih, koji su služili bolničkom osoblju za boravak, dobili smo od Francuza. Pacijenti su spavali na slami preko koje su bili prostrti ćebići. Imalo je tri lekara i desetak bolničara. Sve osoblje je bilo srpsko. Bilo je i vojnika i civila, iznurenih od gladi i puta, a naročito onih obolelih od dizenterije i pegavca. Danonoćno su pristizali i umirali.

"Ujutro su naši bolničari nekakvim kolicima iznosili iz šatora na desetine i desetine mrtvih. Tifus nije štedeo nikog, naročito je kosio starije osobe. Lekovi su slabo pomagali, jer je bolest već bila ušla u poslednji stadijum. Kad noću dežuram, morala sam na svakih pola sata da budim umorne lekare da bismo mnoge bolesnike koji su prosto goreli od visoke temperature, smirili. Stalno su tražili da piju vodu i nešto buncali tako da se čoveku, u trenutku, činilo da su svi ispod šatora budni i da glasno razgovaraju."

MALARIJA je na Solunskom frontu bila najopasnija i najmasovnija zaraza, i to ne samo u srpskoj vojsci, već i u savezničkim trupama Francuske i Velike Britanije, a harala je i u protivničkim redovima - nemačkim, austrougarskim, bugarskim. Podaci iz dostupne literature govore da je čak 96.000 od 120.000 francuskih vojnika i oficira obolelo od ove bolesti. Slična situacija bila je i kod britanskih trupa: 162.512 ljudi primljeno je u bolnice sa dijagnozom malarije, dok je mrtvih, ranjenih, zarobljenih i otpuštenih bilo 23.762. Ni Nemci nisu prošli bolje - broj obolelih od malarije bio je dva puta veći nego od pegavca, kolere i tifusa zajedno.

Do masovnog obolevanja srpske vojske došlo je u junu 1916. posle prebacivanja sa Krfa na Solunski front. Tokom 150 kilometara dugog marša od Halkidikija kroz močvarni deo solunske ravnice jedinicama Druge armije (Šumadijska i Timočka divizija) kao prolazni logor dodeljen je podvodni teren s leve strane reke Vardar kod mesta Topčina. Kasnije je potvrđeno da je to bio nerazumljiv potez, jer je na francuskim kartama ovo zemljište označeno kao jedno od najzaraženijih malarijom. Došlo je do masovne infekcije, a posledice su se videle po dolasku jedinica u Moglensku kotlinu.

DOKTOR Kosta Todorović opisuje: "Ova dolina je zatvorena sa severne i zapadne strane visokim planinskim vencem koji se od planinskog kompleksa Nidže pruža na severoistok ka Vardaru. Odmah po dolasku naših trupa rojevi komaraca ostavljali su na nezaštićenim vojnicima strahovite tragove. Otečena mesta na licu, rukama i nogama bila su i do veličine oraha. Tokom 75 dana lekarsku pomoć tražilo je mnogo vojnika..."

I danas, posle toliko vremena, nije jasno zašto se dogodila ova tragedija. U dokumentima iz arhive srpske vojske i radovima lekara solunaca uočava se da su se sprovodile preventivne mere u mesecima koji su prethodili. Kako se dogodilo da sanitet nije angažovan u tom kritičnom trenutku, čak i da nije bio obavešten o pokretu, ko je odredio mesta za logorovanje, izgleda da nikada neće biti poznato. Činjenica je da se desila velika greška i da su posledice bile katastrofalne.

Istoričari medicine smatraju da bi epidemija malarije na Solunskom frontu sigurno bila blaža da nije bilo baš tog propusta, da tako eksplozivni nastanak epidemije kod pripadnika Druge armije ne bi bio moguć da oni nisu smeštene u području Topčina, da ne bi 412 vojnika izgubilo živote zbog ove bolesti...

U DNEVNIČKIM beleškama bolničarke Jelisavete Dojkić sačuvano je svedočenje: "Sa Krfa sam prebačena u Solun koji mi je izgledao kao lakše mesto za rad. Bilo je više reda, a o čistoći i da ne govorim. Ali ubrzo počeše odozgo, sa fronta, da pristižu ranjeni i bolesni od malarije. Donose ih naši vojnici na konjima sa specijalnim samarima, na kojima su bila pričvršćena nosila u kojima je moglo da se sedi ili leži. Čujemo od ranjenika i konjovodaca da se vode ogorčene borbe, da su Srbi krenuli na Gorničevo, Kajmakčalan... Oko nismo mogli da sklopimo, stalno smo bili na nogama, bez smene i odmora, premoreni. Ako postoji pakao na zemlji, onda je to bio taj naš šator. Beli čaršavi brzo su od krvi postajali crveni, a vojnik koji zatraži vode umro bi čim bih pošla za bokal ili čašu. Malarija je i na ovom ratištu ponovo došla po svoje, groznica je groznicu sustizala pa je zaraženi vojnik brzo bivao otpisan. Početkom sedamnaeste godine bolest je, konačno, i mene savladala..."

Ipak, zahvaljujući požrtvovanom poljskom lekaru dr Ludvigu Hiršfeldu opasna malarija je suzbijena. On je prvi organizovao preventivnu službu u srpskoj vojsci. U jednom delu vojne bolnice u Sedesu napravio je prvu bakteriološku laboratoriju, u početku namenjenu isključivo potrebama bolnice. Laboratorija je bila smeštena u skromnoj malenoj baraci. U njoj je doktor Hiršfeld odgajio vakcinu paratifusa A, u njoj je otkrio i još važniju polivalentnu vakcinu koja je naše vojnike sačuvala od paratifusa, tifusa i kolere.

KASNIJE, u prvoj polovini 1917, u Solunu je otvorena velika bolnica "Prestolonaslednik Aleksandar", u kojoj je bila i Centralna laboratorija srpske vojske. Naknadno su od Amerikanaca dobijene i dve kompletno opremljene poljske laboratorije. One su razvijene u dva armijska centra na srpskom delu Solunskog fronta.

Dok su lekari i bolničari vodili bitke za živote ranjenih i obolelih, srpski vojnici su pokušavali da osvoje Kajmakčalan od Bugara. Osamnaest dana su Bugari, uz velike gubitke i probleme, odolevali, ali Srbi su znali da je Kajmakčalan mesto koje ne smeju da izgube. Tako bi, simbolično, nestala i svaka šansa za povratak u domovinu. Pobeda na Kajmakčalanu bila je prvi korak ka velikom povratku srpske vojske. Prvi put posle dve godine rasejanja srpski vojnici su ponovo zakoračili u svoju zemlju.

STIGLA I ŠPANSKA GROZNICA

U MOČVARNIM nizijama i u seoskim kućama solunske ravnice Srpski vojni sanitet se na ratištu borio i protiv papatačijeve groznice, tifusa, paratifusa, dizenterije... Od dizenterije je bolovao i sam kralj Petar Karađorđević. Pred proboj fronta, kad je sanitet savladao stare epidemije, srpsku vojsku je zahvatila španska groznica.