Bože, što kazni ovako našu naciju!

Kada je sredinom septembra 1914. stigao u Beograd, smestio se u zgradu Glavne vojne bolnice, današnjeg Kiničkog centra Srbije, gde je "kako je znao i umeo" pomagao ranjenicima i bolesnima. Austrougari su skoro neprekidno gađali Beograd, Rajan je da bi zaštitio bolesnike na bolnici razvio američku zastavu. Amerika još nije bila u ratu, te je zastava štitila srpske ranjenike od osvajača. Zastava se vijorila, čak, i kad je Beograd pao.

Kada se Srbija suočila sa mnogo opasnijim neprijateljem od Austrougara, Rajan je organizovao ekipu lekara i krenuli su u borbu. Pegavi tifus je pokosio njegove najbliže kolege, doktore Ernesta Pendltona Megrudera i Džejmsa Frensisa Donelija. Rajan je i sam oboleo, ali je uprkos visokoj temperaturi nastavio marljivo da radi. Ubrzo se vratio u Ameriku, no sudbina je htela da opet dođe na Balkan. Dok je na Solunskom frontu lečio savezničke vojnike zarazio se malarijom, od koje je nekoliko godina kasnije i umro.

- NARODU ste srpskom darovali srce, Vaša dela krase zraci našeg sunca." Ove reči zahvalnosti doktorki Elizabet Ros, uklesane su na njen nadgrobni spomenik, kao da izražavaju poštovanje prema svima koji su iako svesni opasnosti koja im preti, ne štedeći sebe, brinuli o srpskim ranjenicima, civilima i izbeglicama. Tokom epidemije pegavog tifusa u pomoć desetkovanoj Srbiji došlo je 200 stranih lekara i 500 bolničarki. Pohrlile su i mnogobrojne medicinske misije, pre svega iz Velike Britanije, i to uglavnom ženske, što je do tada bilo nepoznato u istoriji medicine. Posebno su se isticale Bolnice škotskih žena koje je predvodila legendarna lekarka Elsi Inglis. U suzbijanju epidemije pegavca učestvovali su i ruski lekari, kao i američka misija Crvenog krsta, čijih je pet lekara umrlo od posledica ove bolesti.

Inglis je osnovala Bolnice škotskih žena, odnosno dobrovoljačke sanitetske jedinice. Prva bolnica sa 100 postelja stigla je u Srbiju u decembru 1914. godine. Došlo je pet lekarki, 24 bolničarke i vozač ambulantnih kola. Upravnica bolnice bila je dr Elinor Solto, a najmlađi lekar u grupi Ketrin Makfejl.

EPIDEMIJA pegavog tifusa ugrozila je celu zemlju, a o tim danima potresno svedočanstvo ostavio je major dr Dimitrije Antić, kasnije dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji je posle preležanog tifusa postavljen za upravnika Prve rezervne vojne bolnice u Kragujevcu:

- Po nečistim sobama, hodnicima i stepenicama ležahu na golom patosu teški bolesnici, prljavi, zbijeni jedan do drugoga, čovek im nije mogao da priđe. Moradoh da primim obolele u bolnicu bez kreveta, bez posteljnih stvari, bez lekova, lekarskih instrumenata, pa i bez brizgalica za davanje kamforskih i drugih injekcija, bez dovoljnog broja lekara i bolničara, bez pribora za kuvanje i razdavanje hrane. Pri tom, svakim danom pridolažahu transporti novih bolesnika. Počeli su brzo da padaju od pegavca i svi koji su u bolnici radili. Baš u najvećem jeku epidemije, popadali su svi lekari, bez razlike, i ja bejah jedini na više od hiljadu teških bolesnika.

ŽRTVE tifusa u ovoj bolnici bili su Vojislav Bojović, sin vojvode Petra Bojovića, student druge godine medicine i lekarka Elizabet Ros. O njenoj hrabrosti i požrtvovanosti upravnik Antić piše:

- Ona je bez ikakvog straha za svoj život, dan i noć, neumorno lečila bolesne vojnike od pegavca. Oko nje je sve padalo, ona je to gledala, svesna da i njoj ista sudbina predstoji, ali, i pokraj mojih molbi i opomena, da se poštedi, da se sačuva, neustrašivo je vršila tešku i uzvišenu dužnost do kraja.

Jedna od škotskih bolničarki upitala je doktorku Ros kako može da podnese takve uslove, a ona joj je jednostavno odgovorila: "Pa, neko mora i to da radi"".

SANITETSKI oficir Milan Ćurčin, koji je brinuo o stranim misijama isticao je da su se "Britanke, bez ikakvog dvoumljenja, ponele bolje nego bilo ko drugi, bolje nego bilo koji muškarac".

- Ranjenika smo imali 4.000, ja mišljah poludeću od jada i čuda. Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote", pisala je svojoj porodici Nadežda Petrović. Ona je bila bolničarka u ratnoj bolnici u Valjevu, u koju je otišla dobrovoljno. Poznata slikarka i jedna od najistaknutijih ličnosti "Kola srpskih sestara", u svojim pismima ovekovečila je ogromno stradanje: "... Gospode, zar ne vidite, izginuste svi! Bože, što kazni ovako našu naciju!... "

Nesebičnim davanjem sebe u tim strašnim danima Nadežda je učinila sve da umanji bol i patnju bolesnika kojima je bilo najteže. Sa odvažnošću hrabre žene, u valjevskoj bolnici punoj obolelih i ranjenika, na infektivnom odeljenju lečila je obolele od pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile, krajem marta 1915, odnela je i nju. Bolovala je samo sedam dana.

NA VELIČANSTVEN i human način u akciju spasavanja srpskog naroda i srpske vojske uključile su se i druge hrabre žene, spremne da sebe žrtvuju. Među njima je bila i Draginja Babić, prva Srpkinja koja je završila medicinu u Berlinu. Kako nije bilo dovoljno lekara, ona je posle predanog rada u valjevskoj bolnici svakodnevno išla u posetu bolesnicima koji su se lečili u svojim domovima. Pegavi tifus je i nju oborio u postelju iz koje nikad nije ustala.

Velika epidemija pegavog tifusa, koja je harala do kraja proleća 1915. godine, u Valjevu je odnela mnogo žrtava. Varoš na Kolubari imala je samo 8.000 stanovnika, ali došlo je mnogo vojnika, izbeglica i zarobljenika, prema procenama bilo ih je više od 100.000! Pegavac je odneo 9.000 ljudi. Boreći se sa epidemijom, večnu slavu su zaslužili lekari dr Selimir Đorđević, dr Pavle Vojteh, dr Hranislav Jocić, dr Dušan Pomorišac, dr Toma Leko, Amerikanac dr Semjuel Kuk... Neumorno pružajući pomoć obolelim srpskim ratnicima i narodu nastradali su i austrougarski lekari dr Ladislav Aleksandar, Feliks Menhard, dr Jozef Kovač, dr Alojz Fridrih Prekl, dr Vladislav Milota. Želja da pomognu bolesnim ljudima bila je jača od činjenice da su se njihovi vojnici borili na suprotnoj strani.

SUTRA: Špansku groznicu doneli Nemci