Bolest žanje ljude kao pšenicu: Batut je bio Dositej srpske medicine

U RANIJA su vremena bolesti, kako se u narodu kaže, "žele ljude kao pšenicu", i od njih su "mnogi domovi zapusteli". Naročito su turske varoši i mesta gde je bilo Turaka bile legla za njih. Poslovice kao što su: "Ne izbija kao kuga carigradska" ili "Tako me kuga ne odnela", jasno pokazuju kako su opasna ognjišta za zarazne bolesti bile turske varoši. Da se iz turskog carstva bolesti ne bi širile, ono je lazaretima, kontumacima i karantinima zatvarano od drugih evropskih država.

Poslednja zaraza koja je u Srbiji ostavila strahovite tragove bila je epidemija kolere 1814, 1815. i 1816. godine. Knez Miloš je zbog svirepih uspomena iz tog doba čim bi čuo da se negde oko Srbije pojavila kakva epidemija, činio sve što je znao da zemlju sačuva. Knez je išao i mnogo dalje, pravio poljske bolnice i karantine, molio austrougarske vlasti da mu ustupe stručne ljude, lekare... Samo zahvaljujući njegovom revnosnom staranju i strogosti, koja je često prelazila u svirepost, za vreme njegove vladavine, zaraze nisu uzele maha. Odvajanjem saniteta u zasebnu upravu 1839. počela je ozbiljnija organizacija zdravstvene službe.

OD SEDAMDESETIH godina 19. veka počelo je da se sistematski brine o zdravstvenoj zaštiti stanovništva. Razlog za to bile su česte epidemije, koje nisu samo pogađale običan svet, već i interese bogatih trgovaca i industrijalaca.

Zbog straha od kuge i drugih zaraznih bolesti koje su tada harale, vlade mnogih zemalja bile su prisiljene da donesu zakone i preduzmu mere za zaštitu stanovništva. Stanovništvo Srbije živelo je uglavnom na selu, sa malo pismenih ljudi i još manje lekara. Organizacija zdravstvene službe poverena je dr Vladanu Đorđeviću, koji je učestvovao u donošenju prvog zakona "O uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja" 1881. godine.

Na osnovu ovog zakona osnovane su prve hemijske i bakteriološke laboratorije u Srbiji i regulisano, po ugledu na inostranstvo, prvo prijavljivanje zaraznih bolesti. Organizacija zdravstvene službe bila je u to vreme na nivou najrazvijenijih evropskih zemalja a njena zdravstvena služba, na međunarodnom sastanku u Parizu pohvaljena i istaknuta kao primer ostalim zemljama.

MEĐUTIM, karantinske mere u suzbijanju difterije, tuberkuloze, šarlaha, pegavca i crevne zaraze koje su do tada jedine organizovano primenjivane, nisu bile dovoljne. Srpsko lekarsko društvo predložilo je da se nabavi dezinfekcioni aparat, a lekar dr Milan Jovanović Batut bio je zadužen za projekat za Dezinfekcioni zavod.

Iako se ime Batut u periodima izbijanja epidemija vezuje za zdravstveni institut, mali broj ljudi zna da je ovaj bečki đak bio veliki lekar, pisac, naučnik, predsednik Srpskog lekarskog društva, jedan od osnivača beogradskog Medicinskog fakulteta i Srpske književne zadruge. Za njega kažu da je najveći srpski medicinski prosvetitelj - Dositej Obradović srpske medicine. Batut je izučavao higijenu i bakteriologiju i to rame uz rame sa najeminentnijim svetskim stručnjacima kao što su Robert Koh, Luj Paster, Frensis Galton i Maks Jozef fon Petenkofer.

PRVA zgrada Dezinfekcionog zavoda sagrađena je na Vračaru. Bila je opremljena parnim aparatom za dezinfekciju i zaprežnim kolima za prevoz stvari bolesnika ili umrlih. Dezinfekcija je bila obavezna za obolele od kolere, boginja, difterije, pegavog i crevnog tifusa, srdobolje i šarlaha. Najsiromašniji su bili oslobođeni od plaćanja. A onda je Beograd, između 1903. i 1904. godine, dobio još jednu zgradu Zavoda za dezinfekciju, na mestu parka ispred današnjeg Ekonomskog fakulteta. Ta lokacija je izabrana zbog blizine železničke stanice, gde su se zaraze najbrže širile. Već na početku Velikog rata znalo se da Zavod neće moći da zadovolji nove potrebe. Raspolagalo se sa malo stručne snage i sredstava, oprema je bila zastarela i istrošena.

Kada je počela epidemija pegavog tifusa, koja je odnela na hiljade žrtava, Batut je pozvao proklamacijom "prosvećene sinove da povedu svoj narod u smišljenu borbu". Vlada Srbije osnovala je u Nišu Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti u Velikom ratu. Bila je to privremena institucija koja je imala zadatak da suzbije dalje širenje epidemije pegavca i tifusa. Jedna od prvih odluka Odbora bila je da podigne barake i tri peći za razvašljivanje u Nišu.

SRPSKI sanitet pokušao je da reši problem epidemije pegavog tifusa pre dolaska pukovnika dr Vilijama Hantera, koji je belu vaš uništio u "srpskim buradima". U mnogim biografijama doktora Vojislava Subotića, Batuta, Lazara Genčića, ne spominje se da su oni doprineli da se uspostavi obrazac za suzbijanje zaraze.

Pukovnik Genčić, načelnik saniteta Vrhovne komande, napisao je da je formiranje Odbora došlo kasno, jer su mnogobrojne žrtve već pale, a moralni gubici su bili još veći: "Ako je iko strogo kažnjen za propuštene mere, to smo mi, morali smo sa ovim ogromnim žrtvama, što smo ih sada pretrpeli od zaraznih bolesti, da potvrdimo staru istorijsku istinu: da jedna vojska ako nije zdravstveno dobro osigurana, i pored najboljih svojih drugih osobina, ne može da dovrši uspešno svoj veliki zadatak."

Genčić je kao rešenje za borbu protiv pegavca predlagao da se kupe fabričke posude za sterilizaciju pod pritiskom. Istraživači su primetili da iako se pegavi tifus prvo pojavio među austrougarskim zarobljenicima, nijedan zarobljeni lekar nije ponudio predlog za spasavanja obolelih drugova. To ukazuje da neprijateljska vojska, iz država sa razvijenijom medicinom od srpske, nije imala stav kako se rešava epidemija pegavca.

ISTORIČAR medicine Goran Čukić smatra da su u zabludi oni koji "nemoć medicine neprijatelja" proglašavaju njihovom namerom vođenja "biološkog rata": - Ni naši lekari nisu razmišljali o upotrebi naprava koje su služile za popravljanje higijene, navodno to je bilo posao drugih. Oni su se bavili velikom medicinom, a ne vaškama i higijenom.

Problem je bio i to što 1915. mnogi lekari uporno nisu prihvatali da vaš prenosi pegavi tifus. Vrhovna komanda je čak nameravala da izda "naređenje" da "vaš prenosi pegavi tifus", a poznato je da u vojsci neizvršenje naređenja ima za posledicu sankciju.

Inače, dezinfekciona centrala u Nišu sastojala se iz komore i kupatila i bila je namenjena većem broju korisnika. Kupatilo je moglo dnevno da primi 1.200 osoba, ili da obavi razvašljivanje 4.000-5.000 pari odela. Ali, uprkos preventivi epidemija je napredovala, broj obolelih i umrlih se od januara do marta uvećavao velikom brzinom. Posle dolaska pukovnika dr Hantera u Srbiju, stigla je i naredba da oficiri inženjeri organizuju dezinfekciju vojničkog odela podizanjem novih ili popravkom već postojećih sušara za voće, peći za hleb, i izgradnjom komora za razvašljivanje.

NI PARE NE POMAŽU

DA bi razvašljivanje bilo uspešno, moralo je da bude masovno. Smatralo se da se epidemiji može suprotstaviti kupovinom velikog broja sterilizatora pod pritiskom. Novac je bio odobren, ali na evropskom tržištu nisu mogli da se kupe fabrički napravljeni aparati. Bili su potrebni vojsci zemalja proizvođača. Srbija je zapala u situaciju kada "ni pare ne pomažu".