BORBA protiv vaški i fašizma

UOČI Drugog svetskog rata mnoga siromašna mesta u Jugoslaviji bila su leglo zaraza. Bosna je bila rezervoar pegavca, jer je stanovništvo, posebno seosko, imalo ravnodušan odnos prema rasprostranjenoj vašljivosti, a bela vaš je prenosilac. Upravo ta žarišta doprinela su da se ratne zaraze rasplamsaju već na početku rata.

Mada je partizanski sanitet upozoravao na opasnost, masovne epidemije, naročito pegavog tifusa, nisu mogle da se izbegnu. Okupacijom zemlje zdravstvena služba bila je praktično razbijena, jer je većina lekara odmah odvedena u zarobljeništvo. U početku su partizanske jedinice imale po jednog doktora, medicinsku sestru, bolničara, ili - nikog. Oprema za dezinfekciju nije postojala, počinjalo se ni iz čega. O higijeni boraca brinuli su politički komesari.

SPROVOĐENjE protivepidemijskih mera postalo je neodvojivi element vojničke discipline. Razvijena je intenzivna propaganda protiv pegavog tifusa, organizovani su kursevi za higijeničare, a izrađeno je i 50 dezinfekcionih buradi. Tifus je bio neprijatelj broj dva za partizane. Delili su se leci sa parolama: "U borbu protiv ušiju kao protiv fašizma", "Uši žive samo od čovečije krvi isto kao i fašisti", "Higijena znači biti ili ne biti u sadašnjoj etapi naše borbe", "Druže, znaj da je higijenska svest sastavni deo tvoje političke svesti" ...

Međutim, širenje vašljivosti i pegavca nije moglo da se spreči zbog ofanzivnog karaktera partizanskih dejstava. Situacija je naročito izmakla kontroli posle prelaska Neretve. Bitka na Neretvi bila je i bitka za ranjenike i obolele od pegavog tifusa.

Rizik od širenja epidemije bio je veliki ako se oboleli pokrenu sa ranjenicima i ostalim bolesnicima, a bilo je još teže ostaviti ih nezaštićene. Odlučeno je da oni budu na začelju kolone, da se ne mešaju sa ranjenicima i drugim bolesnicima. To je u uslovima partizanskog rata bilo skoro nemoguće, objašnjeno je u knjizi "Sanitetska služba u NOB-u 1941-1945".

IZA vojnika, prema Neretvi, išla je kolona ranjenika i bolesnika. Paralelno sa njima hodale su i izbeglice, gladne, ozeble, vašljive. Prenos ranjenika i bolesnika preko improvizovanog mosta predstavlja jednu od najtežih epopeja. Oboleli od pegavca smešteni su u železnički tunel iznad Neretve.

Dok su prelazili Neretvu, napadali su ih nemački avioni. Drugog izlaza nije bilo osim da se zarazni bolesnici uključe u kolonu. Zdravi vojnici nosili su obolele. Posle prestanka neprijateljeve ofanzive, i oni su utonuli u epidemiju pegavca. Od pegavog tifusa umrlo je oko 1.000 boraca.

"U vanredno teškoj situaciji, na Glavatičevu se sakupilo 1.200 pegavičara i rekonvalescenata, i iz dana u dan bivalo ih je sve više. Pegavac je harao po jedinicama, vašljivost je bila visoka, pretila je katastrofa. Nije bilo sredstava za depedikulaciju pošto su partizanska burad ostavljena na drugoj strani Neretve", napisao je general-major dr Borivoj Vračarić, epidemiolog 15. korpusa, a posle rata načelnik Higijensko-hemijskog instituta i Zavoda za preventivnu medicinu Vojnomedicinske akademije.

MALOBROJNO i neiskusno sanitetsko osoblje činilo je sve da pomogne bolesnicima i da zaustavi epidemiju. U natčovečanskim naporima da pomognu i sami su postajali žrtve pegavca. Tih dana osnovani su karantini, na brzinu formirane "izolane" i bolnice u koje nisu mogli da stanu svi oboleli. S kakvim se još mukama našla Centralna bolnica, Vračarević opisuje:

"Nije bilo hrane, sanitetsko i komandno osoblje bilo je iscrpljeno, postojala je stalna pretnja od neprijateljeve avijacijske i artiljerijske vatre. Komunisti su, bez obzira na retke direktive i naređenja, delovali onako kako su najbolje mogli i umeli, a to je bila glavna pokretačka snaga koja je doprinosila da se savladaju teškoće i spase ranjenici."

Najveća i najteža borba narodnooslobodilačkog rata bila je bitka na Sutjesci. Usred zime 1943. Nemci su započeli veliku ratnu operaciju, s ciljem da unište partizanske snage na području Nezavisne Države Hrvatske. Oko 120.000 nemačkih i italijanskih vojnika, ustaša, domobrana, napali su partizane kojih je bilo oko 40.000.

NEKOLIKO hiljada boraca već je bilo iscrpljeno tifusom, bilo je mnogo ranjenika, o čemu je svedočio Milovan Đilas: "Pegavi tifus široko je zahvatio neke jedinice. Puni zaraze bili su krajevi kroz koje smo prolazili, kuće u koje smo svraćali, proplanci na kojima smo se odmarali."

Pošto je 5. juna komandant Južne grupacije izvestio Vrhovni štab da je prelazak preko Tare onemogućen, da je neprijatelj zaposeo sve prelaze, naređeno im je da sa ranjenicima i bolesnicima krenu prema Sutjesci. Nemačka avijacija ih je bombardovala, u vazduhu je lebdela opasnost, a sa njom i osećaj neizvesnosti i bespomoćnosti. Noć između 8. i 9. juna bila je jedna od najstrašnijih u NOB-u.

Sledećeg dana 7. divizija sa ranjenicima i bolesnicima u gustoj šumi čekala je noć da pređe Sutjesku, pre toga, na padinama Ozren brda ranjen je Josip Broz. Tito je, posle ranjavanja, u jeku najžešćih borbi na Sutjesci stigao do Lučkih koliba, čekalo se da pristignu 3. i 7. divizija sa Centralnom bolnicom. O tome šta se dalje događalo ostalo je svedočanstvo u knjizi "Sanitetska služba u NOB-u":

"NEMAČKA avijacija obasipala je celu teritoriju. Sedma banijska divizija probila se u poslednjem trenutku preko Sutjeske. Treća divizija Save Kovačevića sa Centralnom bolnicom bila je još daleko. Prebacivali su se preko kanjona Pive na Vučevo. Nemci su zatvarali probijeni obruč na Balinovcu koji je izvela 1. proleterska divizija i krčila put ka Jahorini.

Vrhovni štab razmatrao je položaj 3. divizije i Centralne bonice, za koje se nije znalo da li će uspeti da se sa ranjenicima probije preko Sutjeske. Savi je poslata radio-depeša ako ne uspe da se probije da jedinice "raščlani u bataljone i čete".
TREĆA divizija pokušala je da se probije preko Sutjeske, ali nije uspela. Od ranjenika prema istočnoj Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku probilo se oko 300 ljudi. Smatra se da je na Sutjesci poginulo 7.356 boraca, ranjnika i obolelih od pegavog tifusa. Njihovu sudbinu podelilo je i 14 lekara.

Posle ove bitke ponovo se krenulo u borbu protiv pegavca. Svaka brigada imala je sa sobom po nekoliko "partizanskih buradi" i po jedan dizinfekcioni aparat na točkovima. Iz dana u dan smanjivao se broj obolelih. Borci su se šišali i vodili računa da nemaju vaške.

TAJNI KANALI
VAKCINA protiv trbušnog tifusa i paratifusa u početku je nabavljana tajnim kanalima iz okupiranih gradova i zaplenom od okupatora. Pokušana je i njena proizvodnja, ali bez uspeha. U martu 1945. američka misija donela je milion vakcina, čime je omogućena preventiva ne samo vojnika, već i civilnog stanovništva. Značajan događaj za sanitetsku službu bila je prva pošiljka medicinske opreme od britanskih saveznika. Materijal spakovan u limenim kantama spuštan je padobranima iz aviona.

Dezinfekcija za vreme Četvrte ofanzive - Foto dokumentacija "Novosti"