NJegoš na svojoj proslavi

"Neopisivo oduševljenje naroda", sažeto je opisao atmosferu Živko Milićević, navodeći i ove pozdravne reči predsednika cetinjske opštine Toma Milosavljevića, upućene kralju: "Danas, kad se elita Jugoslavije slegla na Cetinje da se sjutra pokloni sjenima velikog Njegoša, pred veličanstvenijem spomenikom koji mu podiže najslavniji potomak Karađorđev, ne mogu završiti ovaj pozdrav ničim lijepšim nego onim znamenitim riječima Njegoševim. Te riječi on je bio napisao svojom rukom na slici Karađorđa koju je neprestano držao u svojoj sobi, a te riječi glase: Samo ime Karađorđe kad / Srbinu na um dođe, / Zaplamti se krv u grudi, / Junačno se srce budi."

KRALj Aleksandar je u odgovoru rekao: "Od sveg srca Kraljica i Ja zahvaljujemo dragim Crnogorcima na ovako toplom dočeku, koji će nam ostati u neizgladivoj uspomeni. Rođenjem sam vezan za ovo mesto, te vam je lako pogoditi kako mi je u duši, kad sam među vama. To će me privlačiti da se od sada češće viđamo i nadam se da ćemo naći načina da doprinesemo napretku svih nas. Crna Gora imala je vladare koji su se očinski starali o vama, a vi ste im se oduživali vernošću i ljubavlju. Od kako smo Kraljica i ja stupili među vas, Crnogorci su nas na svakome koraku pozdravljali tolikom srdačnošću, pa sam ja uveren da niko u ovoj zemlji neće pomisliti da je staranje o vama sada manje. Dve su loze spojene i izdanak će njihov biti jedan.

Ovoga puta dovela je Karađorđevog praunuka još i sinovlja dužnost da se pokloni seni pesnika Gorskog vijenca. Duše Njegoša i Karađorđa bile su se srele, razumele i pripile u ovome narodnome poslu. Nad grobom Njegoševim danas je kamen sa Venčaca na domaku Karađorđeve Topole i pod njime će lako ležati vladika Rade."

OVE kraljeve reči "Politika" je objavila u ponedeljak, 21. septembra 1925. godine, na dan svečanog prenosa Njegoševih kostiju, na drugoj strani lista, na kojoj počinje i bravurozni tekst Predraga Milojevića "Njegoš na svojoj proslavi", a nadnaslov glasi "Sutrašnji izveštaj". Ovaj jedak, teškom gorčinom ispunjen članak, koliko nam je poznato, kasnije nikada nije navođen, što je autore dodatno osnažilo u odluci da ga prenesu u celini, iz razloga koji će biti jasni svakom dobronamernom čitaocu.

"Obradovaće se danas vladika-pesnik kada vidi kako pravilno "pokolenja sude" i njegovom bodrom duhu, njegovom bujnom pesničkom geniju i njegovom vatrenom rodoljublju odaju hvalu koja mu po zasluzi pripada.

I biće mu milo kada na vrhu Lovćena oko svojih kostiju vidi sakupljene najuglednije, najčuvenije glave države, birane sve po položajima i po titulama. Ali će se začuditi kad u tome moru glava u cilinderima ne bude mogao da spazi nijednog pučanina nad čijim je patnjama toliko jadikovao. I tužno će prozboriti rodoljubivi vladika:

- Hvala vama, uglednima i bogatima što me mrtvog obradovaste i ovu mi poštu učiniste. Ali zar se niko od prostoga puka ne seti da poseti pesnika svojih bezmernih stradanja i svoga uzdanja u svest naroda našeg vaskolikog?

CILINDERI će mu na to ironično odgovoriti zloupotrebljavajući njegove stihove:

- Pučina je stoka jedna grdna.

A od mora, od Kotora grada, dopreće do pesnikovih ušiju glasovi ožalošćenog puka:

- Tu smo Vladiko, svi smo tu, samo su nas žandarmi opkolili i ne daju nam da ti priđemo, jer nemamo ni zvučne titule ni sjajne cilindre.

I biće teško čestitom Vladici.

Pa će on opet pogledati po skupljenim velikodostojnicima i reći će im:

- Pod tim kapama neobičnim ne vidi se ni ko li ste ni odakle li ste? Izdvojite se od ostalih vi koji ste Hrvati i Slovenci da vas vladika Rade dobro pogleda i obraduje se što ste u slobodi, kao što je tugovao za vama kad ste robovali.

Niko se ne izdvaja.

A NEKO će reći pesniku: - Ćuti, more Vladiko, ne zbori tako mučno. Niko se od njih ne seti da dođe i da ti se zahvali. Dođoše samo dvojica, i to pre što su ministri nego što su tebi zahvalni.

Ućutaće Vladika i utonuće u sumorne misli, ali će se setiti onih koji su mu najdraži, setiće se svojih drugova po muzi, i reći će prisutnima:

- Kad vi ne umedoste da me obradujete pričanjem o slozi i ljubavi u našem narodu, neka mi priđu svekoliki pesnici naši da se s njima pozdravim, jer ovaj dan je najpre i najviše njihov dan.

Ako se nađe među prisutnima neko uviđavan, biće mu mučno zbog Vladičinih reči i uzviknuće u sebi:

- Ih, mi sasvim zaboravili da i njih pozovemo na svečanost!

Ali se ostali neće zbuniti. Iz prvih redova naići će nekoliko najdostojanstvenijih i pokloniće se Vladici.

I POČEĆE predstavljanje.

- Ja sam Boža Maksimović, pisac "Obznane", najvećeg dela moderne državotvorne poezije naše - reći će prvi. - Kao što si ti, Vladiko, u "Gorskom vijencu" opevao istrebljenje poturica, tako sam i ja u "Obznani" opevao istrebljenje defetista i režimu "nepoćudnih" elemenata.

- Moje ime je Milan Srškić, a moja poema se zove "Zakon o štampi" - počeće drugi. - Nema dela, Vladiko, koje će našim piscima ulivati više respekta od toga što ja napisah. I ti sam, da si nešto živ, duvao bi zbog svojih slobodoumnih stihova u požarevačkom zatvoru, jedinom našem zavodu za potpomaganje pisaca, jer se nisi držao uputstava iz moga didaktičkog speva.

- Ja sam Krsta Miletić, pisac "Zemljoradničkog kredita" - javiće se treći. - Ako želiš, Vladiko, što pobliže da znaš o tome delu, obrati se za obaveštenje mome šefu kabineta, jer je on u to bolje upućen od mene.

- I ja sam napisao nešto - poče da se snebiva četvrti. - Inače se zovem Marko Đuričić. Narod iz dubokog poštovanja prema mojoj ličnosti nazva to "Markovim protokolima". Šta je sve u tim mojim delima napisano, izvini, Vladiko, ali ne smem da ti kažem dok se moj šef ne vrati iz banje, jer mogu grdno da stradam.

A ONDA se izdvoji peti i reći će:

- Faljen Isus i Marija. Čast mi se predstaviti: ja sam Pavle Radić. Dopustite mi, Presvijetli, da vam najponiznije prikažem u ime mirotvorne hrvatske seljačke stranke svoje djelo: "Upotreba Singerovih šivaćih mašina i njihov kulturni značaj za R. R. sporazum". Žalim što naš gospodin predsjednik Stjepan Radić, zauzet velikim državničkim poslovima kod Društva naroda u Ženevi, nije ovdje, da kao bogomdani pjesnik i himnopjevac i vaš kolega ispod Medvedgrada spijeva u vašu čast uz zvuke tamburice jednu prigodnu pjesmu. Klanjam se, sluga sam pokorni. A Njegošu će, Bože, biti milo, milo... - sarkastično piše na kraju Predrag Milojević.

SUTRA: Kralj se popeo na srpski Olimp