Gord je Lovćen na NJegošev grob

"Iako se odluke drže u najvećoj tajnosti, ipak sam pouzdano saznao da je danas Kralj potpisao ukaz o amnestiji svih političkih krivaca u Crnoj Gori zaključno do 31. decembra 1924, to jest ova dela učinjena do tog roka imaju se amnestirati. Oni koji su osuđeni ili odgovaraju za krivična dela ne uzimaju se u obzir, isto tako i oni koji se nisu vratili u zemlju", javio je Dobrica Kuzmić.

Vrlo zanimljivo, a malo poznato svedočenje o svečanostima 1925. godine ostavio je za sobom Milan Stojadinović, u memoarskoj knjizi "Ni rat ni mir". On je, inače, bio ključni vladin operativac za podizanje nove kapele na Lovćenu i organizovanje svečanosti, utoliko pre što je na izborima 8. februara 1925. godine izabran na poslaničku listu u Crnoj Gori.

"IMAO je (svečanostima) prisustvovati i kralj Aleksandar sa nekoliko članova vlade, sa pompom i sjajem, koje je imalo da zaseni Crnogorce i zadobije ih za novog Kralja, koji je uostalom po krvi bio polu-Crnogorac, jer mu je otac, kralj Petar bio Srbin a majka, kneginja Zorka, ćerka crnogorskog kralja Nikole", piše Stojadinović i svedoči da je "obilnim kreditima forsirao" dovršenje puta preko Čakora, tu "prvu normalnu vezu Srbije sa Crnom Gorom", kako bi put "bio gotov pre tih svečanosti na Cetinju i Lovćenu".

"Sve pripreme za Kraljev pohod kroz Crnu Goru izveo sam ja lično sa velikim županom Džakovićem, upravnikom Kraljevog Dvora pukovnikom Veljom Dimitrijevićem i mojom ženom, putujući zajedno automobilima kroz sva mesta kuda je Kralj imao da prođe. Veći deo tog puta učinio je zajedno sa nama i mitropolit Gavrilo Dožić."

Na tim putovanjima predviđena su "sva mesta kuda će Kralj proći, gde će ručati a gde konačiti, šta narodu obećati a šta odmah ispuniti".

"ODREĐENE su narodne deputacije, kojima sam unapred rekao šta mogu da traže pa da imaju izgleda na uspeh: negde školu, negde put, negde vodu, prema kreditima koje sam mogao da stavim na raspoloženje iz državnog budžeta. Predviđena su odlikovanja i davanje novih belgiskih revolvera sa belim koricama od slonove kosti i urezanim monogramom 'A' uglednim vojnim starešinama. Predviđeni su i jelovnici prema lokalnim prilikama kao, na primer, u mestu zvanom Čevo imalo se izneti stotinu na ražnju pečenih ovnova sa debelim mesom i velikim rogovima po stolovima postrojenim kao tenkovi jedan za drugim, što je imalo davati impresivan utisak bogate Kraljeve trpeze u narodnom stilu", seća se Stojadinović.

Svedočeći da je "prolazak kraljevskog para kroz Crnu Goru bio odista vrlo veličanstven", ovaj autor piše da je "narod sudelovao u vrlo velikom broju", a "kralj je bio očevidno zadovoljan celim ovim pohodom". "Smeškao se na Crnogorce, imao veliko strpljenje za njihove priče i želje, opštio je sa njima na prost narodski način, kako je to radio i njegov deda kralj Nikola."

"Crnogorci su bili odeveni u bogatu narodnu nošnju, od plave i zelene čoje, opšivene zlatnim gajtanima i s puno dostojanstva smerno se klanjali, prilazeći Kraljevoj ruci. Oslovljavali su ga sa 'ti' i obraćali mu se sa 'Gospodaru', kako su od davnina bili naviknuti."

NA CETINjU je atmosfera bila drugačija. "Primetilo se, međutim", svedoči Stojadinović, "da je na Cetinju učešće samih građana bilo malobrojno i hladnije nego u drugim mestima. Tu se najviše osećao ostatak uticaja kralja Nikole. To je palo u oči i samoj kraljici Mariji, koja će mi sutradan reći:

- Jeste li primetili kad smo prolazili kroz Cetinje da je dosta prozora bilo zatvoreno? Ovde smo najhladnije primljeni...

- Da, Veličanstvo, tako izgleda... - procedih ja kroz zube.

- No, ne mari to ništa! Meni se baš to dopada! Ko nije veran jednome neće biti veran ni drugome!

- Sasvim je tako, Veličanstvo - rekoh ja odobravajući, premda sam više voleo da je bilo mnogo manje prozora zatvoreno", piše Stojadinović.

KADA je posle svečanosti na Lovćenu kralj Aleksandar održao glavni govor na Cetinju, prišao mu je "jedan stari serdar sa prekornim rečima što u beogradskoj Vladi ne sedi nijedan Crnogorac".

"A što će vam ministar kad imate Kralja?", odgovorio mu je Aleksandar, a na tu "duhovitu Kraljevu reč svi se nasmejaše pa i stari serdar zadovoljno izjavi: - Velju, pravo zboriš, Gospodaru!"

U svojim sećanjima, Stojadinović naglašava da je taj put od nedelju dana prošao bez ijednog incidenta.

"Osiguranje je bilo veliko, izvedeno pomoću vojske, ali na način da to putnici na drumu nisu primećivali. Osiguravani su obližnji ćuvici, van puta, na udaljenju od nekoliko stotina metara.

U MEĐUVREMENU, od mog prvog boravka u Crnoj Gori, januara 1925, likvidiran je ceo onaj odmetnički pokret. Poginulo je vrlo malo ljudi. Uglavnom sve se svršilo na lep način, putem amnestije i pomilovanja, unapređenja, prevođenjem u aktivnu službu ili u penziju", tvrdi Milan Stojadinović.

Povodom svečanog, drugog prenošenja Njegoševih kostiju na Lovćen i njegove četvrte sahrane, tada najugledniji književni časopis "Srpski književni glasnik, štampan u decembru 1925. godine, posvetio je Njegošu dvadeset stranica više od svog uobičajenog obima. Objavljena su 24 rada iz pera uglednih pisaca, istoričara, istoričara književnosti i naučnika, koji su iz raznih uglova analizovali Njegoševu ličnost i delo, kao i sudbinu njegove kapele.

U broju od 1. decembra tekstove su objavili: Jovan Cvijić, Mihailo Petrović, Slobodan Jovanović, Radivoje Vrhovec, Pavle Popović, Stojan Živadinović, Jovan M. Jovanović, Jovan M. Žujović, Vladimir Ćorović, Pero Slijepčević, Tihomir Đorđević, Dragoljub Jovanović, Živko Dragović, Svetozar Matić, Vinko Vitezica, Jovan Kršić, Rastko Petrović, Ljubomir Stojanović, Milan Rešetar, Isidora Sekulić, Herman Vendel, Vasilj Popović, Nikola Banašević, Anica Đukić, Milan Grol, Miloš Crnjanski, Branislav Miljković, Vladimir Vujić, Milan V. Bogdanović i Svetislav Petrović.

ZBOG prirode ovog rada podsetićemo samo na tekst Milana Bogdanovića, koji je pisao o političkoj upotrebi Njegoša, izvan književnosti, kao "proroka", "preteču jugoslovenske misli", i na nadahnut tekst pesnika Gustava Krkleca koji piše:

"Najveći jugoslovenski pesnik živeo je kao okovani Prometej, a umro kao pustinjak.

Zvanične svečanosti su prošle. Oko njegovog besmrtnog lika ostalo je ćutanje hladno kao smrt. Ostalo je nemo divljenje i veliko delo.

Niko, do danas, nije otkrio zagonetni život njegove duše; niko nije prodro u dubine njegovih otkrovenja; niko u virove krvi i borbe sa samim sobom. Gord je Lovćen na njegov grob, i ceo slovenski svet pod Lovćenom, i celo prosvećeno čovečanstvo. Gord je Lovćen, ali niko ne zna da li je taj grob simbol velikog jedinstva, sfinga najveće ličnosti, užasna pretnja malodušnima, ili sve u jednom: daleka, zagonetna zvezda koja pokazuje put ka boljoj i uzvišenijoj sudbini..."