NJegoš je govorio: Ja ne pripadam nikom. Slobodan sam čovjek

U TOKU Drugog svetskog rata dogodio se incident o kome se malo zna, a o kome je šturo obaveštenje doneo novopokrenuti beogradski list 20. oktobar:

"Jednog dana 1942. po Cetinju proneo se glas da je Njegošev grob razoren ili bar teško oštećen. Uzbuđenje svih Crnogoraca bilo je veliko.

Italijani su shvatili da su pogrešili. Otvorena je istraga kojom je utvrđeno da je grobnica oštećena slučajno, nepažnjom italijanske vojske. Da li je to baš bilo slučajno ili ne, ne zna se, tek italijanska okupatorska vlast objavila je ovakvo objašnjenje 14. 4. 1942. godine, pošto je videla koliko je taj postupak kosnuo sve Crnogorce, pa čak i Srbe iz drugih krajeva koji su se tada našli na Cetinju u Crnoj Gori."

POSLE rata, ideje o podizanju spomenika Njegošu, koje su se do 1941. godine ticale Beograda, oživljene su kroz zalaganja da se takvo obeležje podigne na Cetinju, pogotovo s približavanjem 1951. kada je trebalo obeležiti stogodišnjicu vladičine smrti. Paralelno je otvoreno i pitanje podizanja mauzoleja na Lovćenu, a spomenik Njegošu otkriven je 1956. godine u parku ispred Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu.

Vajar Sreten Stojanović, raniji pripadnik organizacije "Mlada Bosna", samoinicijativno je uradio ovu skulpturu, koja je posle bezmalo četiri decenije, 29. juna 1994. godine, otkrivena i u Beogradu, u parku na Studentskom trgu, između Kapetan Mišinog zdanja (Rektorata Beogradskog univerziteta) i zgrade Filozofskog fakulteta. Stojanovićev spomenik Njegošu, prema oceni stručne kritike, ulazi u red njegovih boljih skulptorskih rešenja.

ZA DANAŠNjEG čitaoca može biti zanimljiv podatak da je i Stojanovićev spomenik voždu Karađorđu prvo postavljen u Titogradu, iste godine kada i Njegošev (1956), a docnije, tek 1984. godine, na Vračaru u Beogradu, na Svetosavskom platou, pored Narodne biblioteke Srbije i ispred kasnije sagrađenog Hrama Svetog Save.

Docnije su Njegoševe spomenike i biste radili mnogi vajari - Matija Vuković u Aranđelovcu i Danilovgradu, Pavle Pejović u Prištini, Risto Stijović, Luka Tomanović, Vladimir Jokanović i drugi. Prema istraživanjima Dušana J. Martinovića, u izradi raznih medalja, spomenica i plaketa s Njegoševim likom ogledali su se i mnogi drugi autori.

U vreme obeležavanja stogodišnjice Njegoševe smrti 1951. godine, održane su, ne samo na Cetinju, nego i u drugim mestima Jugoslavije, manifestacije i organizovani raznovrsni programi, uz učešće najuglednijih imena tadašnje političke, kulturne i umetničke scene.

BILA je to prilika da se iznese neka vrsta sintetičkog pogleda na značaj Njegoševog dela posle jednog veka, dok su na drugoj strani umetnici nastojali da se svojim delima oduže velikom filozofu, pesniku i vladiki.

Sve se to zbivalo u krajnje komplikovanim međunarodnim i unutrašnjim političkim okolnostima, pošto je sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i državama članicama Informbiroa bio na vrhuncu. Bili su krajnje zategnuti i odnosi sa zemljama Zapada, zbog kazne izrečene zagrebačkom nadbiskupu Stepincu na suđenju u Zagrebu u oktobru 1946. godine. Stepinac je osuđen na 16 godina zatvora, zbog čega su Vatikan i države u kojima je snažan katolički uticaj, Jugoslaviju izlagale najžešćim političkim i ekonomskim pritiscima. U decembru 1951. kazna Stepincu je preinačena i poslat je u kućni pritvor u rodnom selu Krašiću, u Žumberku.

TAKVE međunarodne prilike bile su više nego pogodno tlo da i svečanosti posvećene stogodišnjici Njegoševog rođenja budu pritisnute i logikom dnevne politike.

Pošto je prethodne, 1950. godine, obnovljena i ideja da se ispred Biljarde na Cetinju Njegošu podigne spomenik, Danilo Lekić je u titogradskoj Pobjedi 3. septembra 1950. objavio i sledeće redove:

"Tačno je da je Lovćen najveličanstveniji prirodni spomenik Njegošu na kome je sahranjen po sopstvenoj želji, svjestan da mu je tamo mjesto pošto ga je priroda, kako sam kaže 'nad milionima i dušom i tijelom ukrasila'. Međutim, Njegoš je na Cetinju živio i radio, patio i radovao se, pa je prirodno da se njegovim kultom napaja naš narod, gledajući njegov spomenik na Cetinju koji nije bio podignut za vrijeme stare Jugoslavije, iako je /to/ bilo predviđeno prilikom prenosa njegovih kostiju na Lovćen 1925. godine."

IZ OVIH Lekićevih reči jasno je da su vlasti Crne Gore tokom 1950. bile vođene idejom da spomenik Njegošu bude podignut na Cetinju, a ne na Lovćenu, što je verovatno podrazumevalo da ni njegove kosti ne budu dirane.

Pošto su u to vreme već uveliko pripremane manifestacije kojima će 1951. biti obeležen vek od Njegoševe smrti, Odbor za proslavu Njegoševe stogodišnjice obratio se najpoznatijim jugoslovenskim skulptorima s pozivom da ponude idejnu skicu spomenika na Cetinju. Idejne skice onih koji su se pozivu odazvali nisu zadovoljile kriterijume i nisu prihvaćene.

Početkom septembra 1951, tokom trodnevnih svečanosti, obeležena je stogodišnjica Njegoševe smrti. Centralna proslava, "uz učešće gostiju iz svih republika u Jugoslaviji održana je na Cetinju".

PRVOG dana proslave, na svečanoj akademiji je govorio Blažo Jovanović, predsednik Vlade Crne Gore. U referatu "Njegoš i njegovo vrijeme", Jovanović je, prema pisanju časopisa Stvaranje, "najviše govorio o Njegošu kao poglavaru Crne Gore, od koje je Njegoš stvorio prvu slobodnu državu na Balkanu poslije najezde Turaka". Prema Jovanovićevim rečima, Njegoš je "kao duhovni poglavica i vladika crnogorski" bio i "svjetovni knez i vodio veliku borbu za oslobođenje svih Južnih Slovena". Ali je u toj borbi "imao velike smetnje ne samo od Austrije i drugih evropskih zemalja nego i od Rusije.

RUSIJA je tada imala neku vrstu protektorata nad Crnom Gorom i novčano ju je pomagala. Crna Gora je bila za svaki rubalj prekorijevana...", naveo je u referatu Blažo Jovanović. Podsetio je i na one Njegoševe reči, izgovorene u razgovoru s Matijom Banom: "Rusiju volim, ali ne volim da mi se svakom prilikom daje osjećati cijena te pomoći. Ja, gospodar Crne Gore, pravi sam rob petrogradskih ćudi. To mi je već dodijalo pa hoću da taj jaram zbacim."

"I zaista", naglasio je Jovanović, "Njegoš je tražio izlaz iz takvog stanja; pokušavao je da se oslobodi ruskog tutorstva, da se otrgne od robovanja "petrogradskim ćudima", ali teška situacija u kojoj se nalazila njegova zemlja, prikliještena uz posni i gladni crnogorski krš, opkoljena sa svih strana neprijateljima, nije mu dopuštala da to učini. Jednom je iz Beča pokušao da dođe u Francusku i, zanesen idejama Francuske revolucije, sa kojima se najviše upoznao preko svog učitelja francuskog jezika Antida Žoma, htio je da upozna tu zemlju i njene ustanove. U Beču je tom prilikom, ljut na postupak ruskog poslanika prema njemu, rekao: "Ja sam slobodan čovjek. Ja nijesam ni ruski, ni austriski, ni turski. Ja ne pripadam nikom. Ja sam samostalan i slobodan čovjek."

TITO DAJE ZLATNU SABLjU

KADA su prvog dana proslave otkrivene spomen-biste "srpskim književnicima i Njegoševim prisnim prijateljima Simi Milutinoviću Sarajliji i Ljubomiru Nenadoviću", na Cetinju je otkrivena i spomen-ploča "na restauriranom Njegoševom dvoru - Biljardi", u koju je smešteno "nekoliko muzeja, među kojima i Njegošev muzej". Ovom muzeju, piše časopis Stvaranje, "maršal Tito je poklonio jednu skupocjenu zbirku starinskog oružja iz Njegoševog doba. Među oružjem se nalazi i jedna sablja zvana dimiskija, izgravirana zlatom.