NEDOUMICE u crnogorskoj vlasti: Komisija cetinjskog muzeja je bila PROTIV postavljanja mauzoleja na Lovćenu

JAVNA rasprava o Meštrovićevom mauzoleju rasplamsala se 1963. zato što je te godine obeležavana stopedesetogodišnjica Njegoševog rođenja.

Pošto se Njegoševa kolosalna statua još od septembra 1957. godine nalazila u dvorištu Narodnog muzeja na Cetinju, posebna komisija Saveta za prosvetu i kulturu Crne Gore zaključila je u maju da do početka septembra 1963, "kada će se održati svečanost povodom 150-godišnjice Njegoševog rođenja", Meštrovićev rad bude "postavljen uz istočni deo Biljarde". Predlog je dat zato što se komisija "prethodno uverila da je u ovoj jubilarnoj godini nemoguće (...) postaviti Meštrovićev spomenik na Lovćenu", pisala je Borba.

"U SVIM ovim veoma raznovrsnim razmatranjima ima mnogo veoma lucidnih zapažanja, uz, često, pomalo pretjeranu, previše patosom potkrijepljenu patriotsku raspjevanost i zanos Njegošem, slobodarskom Crnom Gorom i dugom prema najvećem pjesniku jugoslovenskih naroda", primećuje Olga Perović, urednik kulturne rubrike titogradskog lista Pobjeda.

Perovićeva 12. maja 1963. godine, u tekstu pod naslovom "Meštrović na Cetinju", dodaje i jedno novo, opet sporno pitanje: da li, "s obzirom na to da se ove godine proslavlja 150-godišnjica Njegoševog rođenja", treba "učiniti sve da za javnost postane dostupan najatraktivniji i najznačajniji deo Meštrovićevog dela - Njegoševa figura".

"OVA ZAMISAO je, opet, naišla na dva oprečna mišljenja. Jedni su da se grandiozna figura Njegoša u sjedećem stavu za sada ostavi da čami okovana drvenom oblogom u dvorištu Narodnog muzeja na Cetinju, a drugi da joj se nađe pogodno mjesto i da se u Cetinju učini vidljivom svima koji žele da je vide", piše Perovićeva i upoznaje javnost s činjenicom da se pomenuta komisija "ovih dana opredijelila za mjesto pod Biljardom - Njegoševim muzejom". To mesto "omogućava da se figura pogodno postavi", pošto "ova statua nije pogodna za posmatranje sa svake strane, nego jedna njena strana treba da ima zid za pozadinu".

"Otkrivanjem i postavljanjem Njegoševe statue neće se, naravno, prekinuti diskusija o mauzoleju na lovćenskoj kapi koju bi trebalo ili ne bi trebalo dirati, jer je ona postala simbol Crne Gore takva kakva je sada, dio njenog grba i sjećanja posjetiočevog", zaključila je dalekovido Perovićeva, pošto su žustre rasprave o ovoj temi nastavljene i narednih skoro deset godina, do 1972, kada je rušenje kapele na Lovćenu konačno počelo, čime je nepovratno pokazano koja je od sučeljenih koncepcija odnela prevagu.

U TOM periodu debate su, istina, vođene preko stranica štampe, ali se čini da su se mnogo više odvijale pod okriljem raznih državnih ustanova, kao i unutar Srpske pravoslavne crkve, odnosno u njihovoj međusobnoj komunikaciji, a o sadržaju tih sporova javnost nije opširnije izveštavana.

Jedan od najpouzdanijih Njegoševih biografa, Jefto Milović, u beogradskom nedeljniku Sport i svet, 19. septembra 1963. godine, u tekstu pod naslovom "Potonja želja velikog pesnika", napisao je i ove redove: "Njegoš je s malim prekidima živeo preko 25 g. (vladao punu 21 g.), pisao i umro na Cetinju. Zato je besumnje potrebno da Meštrovićev spomenik ostane na Cetinju.

"TREBALO bi ga postaviti na najistaknutije mesto grada, na domak celog sveta, jer on nije samo lep muzejski predmet i veoma značajno umetničko ostvarenje za galeriju, nego je istovremeno i živa inkarnacija crnogorskog slobodarstva i rodoljublja. Kao što je hrvatski pesnik Ivan Mažuranić u spevu "Smrt Smail-age Čengića" ovekovečio crnogorsku borbu protiv turskih porobljivača i tlačitelja, tako je Ivan Meštrović podigao trajan spomenik najvećem Crnogorcu Petru II Njegošu...

"Mi ćemo se i te kako ogrešiti o Njegoševu poslednju volju ako srušimo kapelu na Lovćenu. Njegoš je bio duboko kontemplativna ličnost i zato je još za života, 1845. g. podigao crkvu Svetog Petra u kojoj je želeo da počiva.

"Neka počivaju Njegoševe kosti u kapeli na Lovćenu onako kao što je on sam tražio, a neka Meštrovićev spomenik u sred Cetinja čuva Njegošev besmrtni lik za daleko pokoljenje", apeluje Milović.

KOLIKO je ova dilema pritiskala i vrhove vlasti u Crnoj Gori prepoznaje se iz teksta "Gde je mesto za Njegoša", objavljenog u Politici 25. oktobra 1965. godine. Autor priloga Ž. Todorović ukratko je opisao istorijat Meštrovićevog projekta i podsetio na ono što je do tada urađeno, da su radovi na Lovćenu obustavljeni zbog tehničkih i finansijskih teškoća, da i dalje nema odgovora na pitanje da li da se ovaj grandiozni spomenik postavi na vrhu Lovćena, kako je i sam Meštrović predvideo, ili dole, na Cetinju, uz Biljardu i manastir.

"U Izvršnom veću Crne Gore rekli su nam da bi bilo veoma korisno ako bi se u javnosti prethodno raspravilo o starom pitanju - izgradnji mauzoleja - jer o tome još postoje veoma različita mišljenja", napisao je Todorović. "Svakako, o tome će biti još reči do konačne odluke. Od toga šta će se odlučiti mnogo zavisi i kad će spomenik uopšte biti podignut", valjano je procenio Todorović.

NEDOUMICE koje su očito bile snažno prisutne u samom vrhu crnogorske vlasti potvrđene su i odlukom Republičkog sekretarijata za prosvetu i kulturu da se osnuje trinaestočlana komisija za reorganizaciju muzeja na Cetinju, za čijeg je predsednika izabran Lazar Trifunović, tada direktor Narodnog muzeja u Beogradu.

Posle višemesečnog rada, ova komisija je podnela izveštaj Vladi Crne Gore, 15. februara 1966. godine. U taj dokument su uneti i rezultati ankete koju je, na predlog Komisije, Uprava Muzeja Cetinje organizovala među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima, da se izjasne "o podobnosti Meštrovićevog projekta" (dokumenta su iz zabranjenog, tematskog broja Sumrak Lovćena časopisa Umetnost).

"KOMISIJA je jednoglasno zaključila da predloži, i to ovim čini: da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej prema projektu Ivana Meštrovića", navedeno je na početku izveštaja. Donoseći takvu odluku, Komisija se rukovodila: prvo, prirodnom konfiguracijom Lovćena, koja je "toliko impozantna i sama je po sebi spomenik da se na njoj ne može umjetnički održati ništa što bi se takmičilo s prirodom"; drugo, Meštrovićev projekat neadekvatno simbolizuje Njegoša i njegovo delo, "jer je paradna, hladna i reprezentativna arhitektura i figura u sedećem položaju sa orlom više istakla Njegoša kao gospodara i vladara nego kao pesnika i simbola slobode"; treće, Meštrovićev projekat "predstavlja tipično delo bečke secesije koju su prevazišla druga i napredna umetnička shvatanja", zbog čega bi prihvatanje tog projekta danas značilo "negirati sve progresivno što se u našoj i svetskoj umetnosti dogodilo za poslednjih 50 godina".

KRLEŽA PROTIV MAUZOLEJA NA LOVĆENU

U ANKETI, od jugoslovenskih istoričara umetnosti, kritičara i umetnika, odlučno protiv izvođenja Meštrovićevog projekta na Lovćenu izjasnili su se Miroslav Krleža, Cvito Fisković, Kruno Prijatelj, Oto Bihalji Merin, Risto Stijović, Milo Milunović, Luc Menaše, Aleksandar Zarin, Ljubomir Durković Jakšić i Franc Stele. Za podizanje mauzoleja na Lovćenu bilo ih je troje - Grga Gamulin, Vanja Radauš i Sida Marjanović.

Od devetorice kulturnih radnika iz Crne Gore, za postavljanje mauzoleja na Lovćenu bila su šestorica - Miloš Vušković, Savo Vukmanović, Jovan Vukmanović, Marko Borozan, Luka Vujović i Čedo Vuković, a protiv trojica - Jovan Iković, Aco Prijić i Milutin Plamenac.