Žestoko sporenje oko kapele

PREDSEDNIK Savezne komisije za verska pitanja Milo Jovićević, u razgovoru s patrijarhom Germanom, koga je posetio u Patrijaršiji 5. maja 1969. godine, izneo je stav da je "kampanja SPC dovela do pogoršanja raspoloženja naroda prema njoj", Jovićević je zaplovio i u vode prošlosti: "Crna Gora je imala svoju autokefalnu crkvu i tu autokefalnost je žrtvovala radi jedinstva, ali samo radi jedinstva koje bi se zasnivalo na osnovu ravnopravnosti. Ukoliko se nastavi ovakva politika SPC, nije isključeno da pitanje autokefalne crkve postane aktuelno i u Crnoj Gori", rekao je on, očito misleći na ono što se već dogodilo u Makedoniji.

"Patrijarh je reagovao na kritike iznesene na račun mitropolita Danila", piše Veljko Đurić Mišina i navodi šta je, prema sačinjenoj belešci, rekao patrijarh German:

"NA OVO je patrijarh kazao da je mitropolit dobar čovek i patriota i da radi na dobro Crkve, samo je u nekim prilikama netaktičan i neće nikoga da posluša. Kaže da ga je pozivao da dođe u Beograd, radi dogovora o ovim pitanjima, ali je on izbegao. Kad bude došao na Sabor, patrijarh kaže da će on lično, a zatim sa nekoliko drugih episkopa, pokušati da zajedno razgovaraju sa mitropolitom Danilom i utiču na njega da ne zaoštrava odnose sa vlastima."

Pošto je patrijarh German podsetio na to da je SPC molila državne zvaničnike da ne ruše kapelu na Lovćenu, što je odbijeno, dalji razgovor je tekao ovako:

"Kaže da SPC nikada nije imala prigovora kada su se rušile pojedine crkve i manastiri radi izgradnje hidrocentrala i drugih objekata od šireg društvenog značaja, a u pitanju izgradnje Njegoševa mauzoleja, ruši se crkva bez potrebe. Za SPC Njegoševa kapela je crkva, Njegoš je bio vladika, hrišćanin i kada se postavi mauzolej, za SPC mauzolej je neznabožački. Predsednik Jovićević je odgovorio patrijarhu da o izgradnji Njegoševog mauzoleja treba da odlučuju građani i politički faktori u Crnoj Gori. Na kraju razgovora po ovom pitanju patrijarh je kazao da SPC nema nikakvu vlast, niti silu, ona samo ubeđuje i moli."

TITO je svom Kabinetu 12. maja 1969. godine dao saglasnost da u odgovoru na pismo Sinoda SPC od 29. aprila bude potvrđen prijem pisma i da je on sa sadržajem tog pisma upoznat. Da li je u konačnom Titovom odgovoru Sinodu bio sadržan još neki momenat autori ne mogu da saopšte, pošto u istraživanoj građi nisu naišli na taj dokument.

Baš u ovo vreme žestokih sporenja oko kapele na Lovćenu, Sveti arhijerejski sabor SPC tokom svog redovnog godišnjeg zasedanja obratio se Titu i 19. maja. Ovoga puta ga je obavestio "o mnogim izgredima koji se čine u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim članovima, ne samo izgredima nego i formalnim nezakonitim postupcima".

"NAČELA slobode, koje Ustav SFR Jugoslavije garantuje svima svojim građanima, bez obzira kojoj nacionalnosti i verskom ubeđenju pripadaju, smatramo da treba da budu primenjena i prema Pravoslavnoj crkvi i njenim vernicima u Socijalističkoj Pokrajini Kosovo, a naime, da se obezbedi sloboda života i sigurnost imovine i onemogući nasilje sa strane građana albanske nacionalnosti, koji su u Pokrajini nacionalna većina", navedeno je u ovom obraćanju, uz podsećanje da su slični dopisi slati i ranije nadležnim organima SR Srbije i Saveznom izvršnom veću, "ali se stanje ne popravlja".

"Donekle ovo nasilje popusti, da bi se javilo na drugom kraju u još ozbiljnijem vidu", a "poslednju godinu dana ono uzima sve teže oblike".

NABROJANI su ne samo "uništavanje useva u poljima, uništavanje šume (manastir Devič, Dečani, Gorioč kod Peći), rušenje nadgrobnih spomenika (Kos. Vitina i dr.)", nego i "fizički napadi, čak i na žene i monahinje (prošle jeseni u manastiru Binču kod Kos. Vitine, u Mušutištu kod Prizrena, tako i ovog proleća u manastiru Deviču, gde je naneta teška telesna povreda igumaniji istog manastira, sekirom ranjen jedan iskušenik manastira Gorioča, kamenom udaren u glavu jeromonah manastira Gorioča, kamenjem napadani sveštenici u okolini Kosovske Mitrovice itd.), što je dovelo do iseljavanja naših vernika iz tih krajeva".

Ovu predstavku potpisali su patrijarh German i 18 mitropolita Srpske pravoslavne crkve.

U TOKU redovnog godišnjeg zasedanja, Sveti arhijerejski sabor, kao najviše telo Srpske pravoslavne crkve, javno se oglasio povodom događaja oko Njegoševe kapele saopštenjem od 21. maja:

"Povodom pokrenute akcije rušenja crkve na Lovćenu, u kojoj su sahranjeni zemni ostaci mitropolita Petra II Petrovića - Njegoša, da bi se na tom mestu postavio Meštrovićev mauzolej Njegošu, Sveti arhijerejski sabor je odlučio da nema ništa protiv samog podizanja Meštrovićevog mauzoleja Njegošu, ali pošto je Njegoš podigao na Lovćenu svoju zadužbinu-crkvu, posvetio je Sv. Petru Cetinjskom i ostavio amanet da bude sahranjen u toj crkvi, Sveti arhijerejski sabor se ne može saglasiti sa njenim rušenjem. Preporučio je Svetom arhijerejskom sinodu da i dalje nastoji da se crkva na Lovćenu sačuva i Vladičin amanet održi."

DVA DANA kasnije, 23. maja, Tito je odgovorio Svetom arhijerejskom saboru na predstavku upućenu 19. maja, što saznajemo iz pisma patrijarha Germana, koji se 5. juna zahvalio Titu na odgovoru vezanom za situaciju na Kosovu i Metohiji:

"Dozvolite Gospodine Predsedniče, da Vam u ime Svetog arhijerejskog sabora i naše lično, najtoplije zahvalimo na punom razumevanju naše predstavke i preduzetim odlučnim merama da se spreče izgredi i nezakoniti postupci prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo."

Očigledno je da su problemi oko Njegoševe kapele i situacija na Kosovu i Metohiji bili u samom vrhu prioriteta SPC i da su privlačili sve veću pažnju vrhova vlasti.

Sporovi oko kapele odvijali su se pred licem javnosti, što nije bio slučaj sa svakodnevnim problemima na Kosovu i Metohiji.

ZNAČAJAN korak u rasplitanju situacije oko kapele predstavljala je odluka Skupštine opštine Cetinje, kojom je 7. jula 1969. godine osnovan Odbor za izgradnju Njegoševog mauzoleja, kome će autori posvetiti pažnju u posebnom odeljku ove knjige.

Istraživanja Veljka Đurića Mišine pokazuju da je mitropolit Danilo još jednom pokušao da ubedi članove Svetog arhijerejskog sabora da stave na dnevni red pitanje rušenja kapele na Lovćenu.

Učinio je to kada je Sabor zasedao u toku proslave 750. godišnjice autokefalnosti SPC od 14. do 16. septembra 1969. godine. U dokumentu koji se čuva u Arhivu Srbije, navedeno je sledeće: "Prema saznanjima članova srbijanske Komisije za verska pitanja, to je (Danilo) pokušavao pre zasedanja i trećeg dana proslave, ali nije uspeo u svojim nastojanjima. Sabor je ipak objavio u 'Pravoslavlju' svoje protivljenje rušenju. 'Po rečima jednog episkopa, o ovoj stvari nije raspravljao Sabor već episkopi za vreme večere i izjutra uz kafu'."

SUTRA: Crkva počinje da smeta državi