NJegošev zavet ne mogu porušiti

"Lovćen nije crkveni. Za poslednjih pet vekova, otkad postoje knjige i dokumenti u našem gradu, nije ni bio crkvena svojina. Kapelu na Lovćenu ne rušimo, već premeštamo. To nije presedan. Tako je bilo i sa manastirima Kosijerevo i Piva. Tada Mitropolija nije podnosila tužbe Ustavnom sudu. Pre mislim da je to novi pokušaj da se osujeti akcija, a ne ozbiljna stvar."

U nastojanju da istraju u ovakvoj odluci i da za nju dobiju široku podršku, predstavnici Crne Gore su 6. maja 1970. godine u Zagrebu posetili hrvatski Sabor, dok je predsednik Vlade Srbije 15. maja primio u posetu Vidoja Žarkovića i Velibora Gligorića, članove Odbora za izgradnju mauzoleja.

"Predsednik Republičkog izvršnog veća Milenko Bojanić izrazio je uverenje da će se pomoć i podrška i dalje pružati, pošto je akcija naišla na razumevanje u SR Srbiji", izvestila je "Politika" 15. maja 1970. godine u tekstu pod naslovom "Puna podrška Srbije izgradnji Njegoševog mauzoleja".

JAVNOST tada nije bila detaljnije upoznata sa sadržajem pomenute tužbe, koju su pravni zastupnici Mitropolije crnogorsko--primorske uputili 23. aprila 1970. godine Ustavnom sudu Jugoslavije. Ovu tužbu su podneli advokat Jefto Pavić iz Nikšića, kao i Nikola Radović, Slobodan Subotić i Veljko Kovačević, advokati iz Beograda. Pošto je ukazano na to da mitropolitu Danilu nisu poznate nikakve činjenice sem onih koje su objavljene u štampi, u tužbi je navedeno da su donošenjem odluke o rušenju kapele na Lovćenu neosporno "povređena osnovna prava Crkve garantovana Ustavom SFRJ".

Naglašen je "nedostatak aktivne legitimacije" organa vlasti u Crnoj Gori "da odluče o rušenju Crkve Sv. Petra Cetinjskog na Lovćenu.

"Ova tužba ne sadrži u sebi nikakvo protivljenje odlukama vlade NRCG, SO Cetinje i Odbora za izgradnju mauzoleja kao spomenika Petru II Petroviću Njegošu na bilo kom drugom mestu, ne dirajući u Crkvu Sv. Petra I Cetinjskog kao zadužbinu velikog Vladike i Vladara Crnogorskog, koja je podignuta po njegovoj odluci i kao Vladara i kao Vladike da u njoj bude sahranjen", naglašeno je u tužbi.

U DALjEM tekstu je iznet istorijat kapele na Lovćenu, kao Njegoševe zadužbine, u koju je on sahranjen kao arhijerej. Navedeno je da se "Crkva osećala dužnom da obnovi ovaj svoj hram" posle austrijske okupacije, zbog čega je "istorijski netačno pripisivati ma kome drugome inicijativu za obnovu kapele i grobnice Njegoševe i pretpostavljati bilo kakve druge pobude nego što su pobude" Crkve.

"Isto tako je nepravilno stav Crkve nazivati nekorektnim i osporiti joj pravo da se interesuje za sudbinu kapele i kao jednog od svojih istorijskih hramova, koji ne stoje nikome na putu, i kao oblika spomenika jednog svog arhijereja. Crkva i njezini odgovarajući organi su pravna lica po građanskom pravu (čl. 8. Zakona o pravnom položaju verskih zajednica). Svoje verske poslove i obrede ona obavlja u crkvama (čl. 13), koje su i posle donošenja Zakona o nacionalizaciji ostale u njezinom vlasništvu.

"TUŽENI potpuno previđaju ove zakonske propise, kao što previđaju i ignorišu odredbe Ustava, Saveznog i Republičkog. Ni Ustavom i Zakonom zagarantovana sloboda savesti, ni neki osveštani principi prava, kulture i humanosti, niti pak poštovanje jednog istorijskog spomenika, - sve to ne predstavlja za njih nikakvu prepreku", navedeno je u tužbi.

"Isticanje volje i legitimnosti dotičnih organa (organa vlasti u Crnoj Gori) nije dokaz pravilnosti njihove odluke, nego vlasti. Svaki organ kad donese odluku izražava u njoj i volju i legitimnost (nadležnost). Da li je odluka pravilna, to se utvrđuje opravdanim razlozima, a ne voljom organa i njegovom nadležnošću. U pravnom poretku nema nepromenjivih i nepogrešivih volja i odluka, niti neograničenih prava. Počev od Ustava i Ustavotvorne skupštine pa do najnižih organa sve su odluke promenjive", stoji u tužbi.

"SUŠTINSKA su pitanja u ovome: Kakav oblik spomenika treba da bude iznad Njegoševog groba? Da li to treba da bude mala crkva (kapela) prema njegovoj poslednjoj volji i ostvarenoj odluci za života, ili mauzolej, prema odluci organa vlasti? Čija volja i zavet treba da je ispoljena i da se ogleda u spomeniku, Njegoševa, ili volja organa vlasti? Čija je odluka o izboru vrste spomenika legitimnija? Čiji je izbor kompetentniji kakav spomenik odgovara Njegošu i njegovoj veličini, njegov vlastiti izbor, ili izbor organa vlasti?", pita podnosilac tužbe.

U nastavku ovog dokumenta osporeni su navodi kojima su u štampi branjeni razlozi za podizanje mauzoleja, na prvom mestu onaj "da sadašnja kapela nije autentična, inače da je ostala prvobitna, onda se takva ne bi uklanjala".

"Ovo je u stvari netrpeljivost kapele kao oblika nadgrobnog spomenika, a neprvobitnost je samo izgovor, da se takav oblik ukloni. Kad bi bio razlog to da kapela nije autentična onda bi se radilo na uspostavljanju takvog oblika i njenom čuvanju, a ne da se ona ukloni i zameni drugačijim spomenikom.

MEĐUTIM, ako nije ostala autentična Njegoševa kapela, ostala je autentična Njegoševa volja i odluka ostvarena za života, da mu kapela bude nadgrobni spomenik. Prvobitna kapela mogla je biti porušena od zemljotresa, topova, bombi, ili od okupatora koji je to učinio u Prvom svetskom ratu. Ali poslednja Njegoševa volja, njegov zavet i odluka ne može se ničim ni porušiti ni promeniti", navedeno je u tužbi.

"Njegoševoj stvarnoj veličini niti je potrebna niti odgovara neka spoljašnja veštačka umetnost i veličanstvenost. Naprotiv, to je suprotno njegovoj istinskoj veličini i uzvišenoj skromnosti. Nije u pitanju umetnička strana sadašnje kapele, nego kapela kao vrsta kulturno istorijskog spomenika."

"Kada je napisao `Gorski vijenac`", navodi se dalje u tužbi, "on je sagradio nenadmašan i trajan spomenik."

"Spoljašnji spomenički sjaj nije izraz veličine onih kojima se podižu, nego većinom izraz taštine i razmetljivosti onih koji ih grade. Nije izraz veličine Keopsove piramide njegova piramida, nego taštine i svireposti faraonove nad hiljadama bednih kulučara, koji su je gradili. Isto tako spomenik kralju Mauzolu u Halikarnasu, koji mu je pre dve hiljade i trista godina podigla udovica - kraljica Artemiza II, i otuda potiče naziv mauzolej, nije izraz kraljeve veličine, nego kraljičine taštine i razmetljivosti."

"Pravni položaj Odbora za izgradnju mauzoleja koji je SO Cetinje formirala 7. 7. 1969. godine ne ovlašćuje ovaj Odbor u smislu postojećih zakonskih propisa da bilo šta preduzima, a još manje odlučuje, o imovini Srpske pravoslavne crkve na teritoriji Crnogorsko-primorske mitropolije."