FELJTON - ČIKA PANTINA PUNA TORBA BOGOVA IZ VINČE: Uoči otvaranja Muzeja Beograda partijska komisija je prekrajala srpsku istoriju

Dejan Medaković

27. 06. 2023. u 18:00

RADEĆI u Muzeju grada Beograda dolazio sam do neverovatnih otkrića. Jedno nam je priredio čika Mile Pavlović Krpa, stari penzionisani gimnazijski profesor, publicista, poverljiv čovek Dragutina Dimitrijevića Apisa, prijatelj Stevana Sremca i ko zna kolikog broja naših pisaca, umetnika i političara.

ФЕЉТОН - ЧИКА ПАНТИНА ПУНА  ТОРБА БОГОВА ИЗ ВИНЧЕ: Уочи отварања Музеја Београда партијска  комисија је  прекрајала   српску историју

Mile Pavlović Krpa (u sredini) sa Živojinom Balugdžićem i Svetolikom Jakšićem, Foto Vikipedija

Bio je pravi hrčak u prikupljanju svega što je predstavljalo bilo kakvu istorijsku vrednost. Najlepše slike Koste Milićevića i Nadežde Petrović visile su u njegovom stanu. Posedovao je čitavu zbirku pisama Đure Jakšića, autografe Vojislava Ilića, dočepao se i zaostavštine Stevana Sremca.

Okolnost da je kao stariji gospodin oženio znatno mlađu ženu, očigledno ga je dovela u novčane neprilike. Tako je Mile Pavlović Krpa postao naš stalni muzejski snabdevač, a sve ono što je donosio prodavao je odmah i bez ikakvog cenjkanja. Beograd je poznavao doista temeljno, a dugo vremena bio je neraskidivi deo autentične beogradske boemije s neizbežnim Radojem Domanovićem, Jankom Veselinovićem i čiča Ilijom Stanojevićem.

Bio je čika Mile Pavlović Krpa izvorna ličnost starog Beograda, a zahvaljujući njemu Muzej grada Beograda otkupio je mnoge dragocene rukopise.

Jednom nas je posetio upravo u trenutku kada smo s velikim poštovanjem posmatrali tek otkupljenu posmrtnu masku pesnika Vojislava Ilića. Spazivši masku, Mile, kao oparen, ljutito reče: „Otkud vam ovaj falsifikat?”

„Kakav falsifikat, čika Mile?”, odgovorih odlučno. „Ko bi još falsifikovao posmrtnu masku Vojislava Ilića?”

„Ovo je falsifikat, a original je kod mene! Sutra ga donosim. Pogledajte! Gde su mu dlake iz brade? Kod svakog skidanja posmrtne maske otkine se i nekoliko dlaka. Videćete sutra, na mom Vojislavu postoje dlake, dakle ovaj je falsifikat”, zaključi čika Mile Pavlović ovu našu neobičnu diskusiju.

Obešenjak, sutradan nam je doneo posmrtnu masku Vojislava Ilića sa dlakama. Tako smo došli do dve posmrtne maske nesrećnog Vojislava Ilića.

ČESTO su se u Muzeju pojavljivali sasvim neobični posetioci. Jedan od njih svakako je bio čika Panta, seljak iz Vinče, koji je shvatio da se i od arheoloških figurica može živeti. Obično bi dolazio u Muzej jednom mesečno s punom šarenicom vinčanskih statueta koje je iščeprkao na ovom izuzetno bogatom lokalitetu.

„Evo stiže čika Panta, s punom torbom bogova”, svečano bi najavljivao svoj dolazak. S njim se pogađala Draga Garašanin, jedini arheolog u Muzeju. Ponekad je bilo veoma zabavno slušati njihovu „naučnu” prepirku u kojoj je čika Panta Garašaninovoj tumačio svoje datovanje Vinče, žustro dokazujući da profesor Miloje Vasić, inače najveći istraživač Vinče, nema ni pojma o hronologiji njenih slojeva. Cena koju je on odredio za ove statuete iznosila je od deset do dvadeset dinara, a čika Panta je veoma uporno, skoro tvrdoglavo istrajavao na traženoj ceni.

„Nema popusta kod čika Pante”, govorio bi kao uvređeno. „Nije ovo arpadžik pa može i ovako i onako. Ovo je prava antika, stara nekoliko hiljada godina pa vredi valjda deset ili dvadeset dinara. Eh, šta bi Amerikanci platili za ove bogove.”

RADOVI oko otvaranja Muzeja grada Beograda tekli su uobičajenim tempom. Na prvom spratu Vučove zgrade smeštena je arheološka i istorijska zbirka, a na četvrtom naša Galerija slika. Ispisivali smo i lepili legende, nameštali vitrine pokušavajući da u kontinuitetu prikažemo istoriju Beograda. U međuvremenu, dobili smo i stalnog direktora, Jelenu Milošević, ženu izuzetne lepote, ali nesigurnu u procenjivanju naše postavke Muzeja. Posebne glavobolje imala je Jelena Milošević oko uređenja odeljenja posvećenog knezu Mihailu koji je u to vreme loše prolazio u marksističkoj istoriografiji. Isto tako, i poslednja sala istorije Beograda bila je određena za prikaz narodnooslobodilačke borbe u Beogradu, pri čemu je centralno mesto dobila vitrina s predmetima banjičkih žrtava. Nameštanje muzeja proticalo je u neumornom puštanju „Patetične simfonije” Petra Čajkovskog, te jedine ploče kojom smo odnekuda raspolagali. Međutim, kada je sve bilo gotovo, Miloševićeva nam je najavila posetu jedne partijske komisije, koja će Muzej pred njegovo otvaranje oceniti s ideološke strane. Svi kustosi treba da u svojim odeljenjima sačekaju drugove iz ideološke komisije.

NAJZAD  se pojaviše. Ušli su sa kačketima na glavi, gegajući se levo-desno sa rukama duboko zarivenim u džepove mantila. Govorili su glasno, svesni svoje moći. Među njima je vladala neka hijerarhija, starešinstvo poznato samo njima. Jedva smo mogli da pogodimo ko je u stvari čelni čovek ove neobične komisije. U odeljenju u kojem je obeležen Prvi srpski ustanak glasno su negodovali što nema dovoljno eksponata. Govorili su u krug jedan drugome kao da se ispovedaju.

„Tri-četiri pištolja i nekoliko jatagana i ove kremenjače, pa zar je to veran prikaz srpskog ustanka. I jedan zatvarač od topa, pa to je bedno.” Ćutke i s klimanjem glava čitali su Đilasovu definiciju I srpskog ustanka koju je Gordana Jovanović kaligrafski ispisala i zalepila kao neku parolu iznad vitrine s oružjem. „Prvi srpski ustanak bio je po formi seljačka revolucija, a po sadržaju buržoaska”, tako nekako je Đilas presudio Karađorđu i njegovim borcima.

NAJGORE  je, ipak, prošao knez Mihailo. U ovoj sobi osuta je prava paljba po nesrećnom knezu: „Gle, gle, koliko li samo dobi ovaj turski pandur”, izdera se jedan član komisije.

„A tačno se zna da je on spriječio revolucionarnu borbu balkanskih naroda protiv Turske.

Htio je čovjek da diplomatiše a ne da gine za slobodu”, izreče ovu tešku optužbu još jedan član komisije, očigledno iz Crne Gore. „Smanjiti, smanjiti treba u ovoj sobi eksponate, a i legenda nedostaje koja bi na kritički način ocenila njegovo vreme. Šta da lažemo, bio je pravi autokrata. Govore drugovi da ćemo mu skinuti u Beogradu onaj njegov spomenik kod pozorišta. I zaslužio je vala da ga skinu, biće to pravilno rešenje.”

I dok ta komisija presuđuje i prekraja srpsku istoriju, Jelena Milošević preplašeno beleži njihove primedbe, a ja već slutim kakvu će zbrku napraviti ovi ljudi u već postavljenom Muzeju.

IPAK, najgore je tek došlo. U sali posvećenoj NOB u Beogradu na počasnom mestu vitrine banjičkih žrtava spaziše crvenu krpicu sa izvezenim imenima talaca iz sobe smrti.

Jedan iz komisije skoro zaurla: „Ovaj je ostao živ, on nije streljan, jer je izdajnik.

Odmah, odmah da ste uništili njegovo ime sa ove krpe.”

Hitro je pozvana Gordana Jovanović koja je tu, pred očima cele komisije, makazicama iseckala ime ovog nesrećnog izdajnika, posle čega je krpica vraćena na svoje mesto, a komisija otišla umirena i uverena da je obavila važan i težak ideološki posao.

Turski sluga

U ODELjENjU  Muzeju grada Beograda, gde je izloženo Miloševo vreme, članovi partijske komisije, koja je obišla Muzej pred njegovo otvaranje, posebno  su negodovali. „Ovaj turski sluga dobio je veći prostor od Karađorđa”, govorili su srdito. „Ma ne može to tako, kako nekome pada na pamet da ređa predmete.”

SUTRA: PARTIJSKA GILjOTINA ZA PROMENU ISTORIJE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (1)

RAFA NE ZASLUŽUJE OVAKAV OPROŠTAJ: Nadalov trener uputio teške reči organizatorima turnira