ŽIVOT POBEĐUJE, ALI RANE OD "OLUJE" OSTAJU: Uoči godišnjice egzodusa krajiški Srbi govore o mučnim uspomenama iz izbegličkih kolona

OLUJA teških osećanja je ono što početkom avgusta "udara" na Srbe iz Krajine koji su 4. avgusta 1995. napuštali vekovna ognjišta u najvećem egzodusu u modernoj evropskoj istoriji, praćeni uraganskom vatrom artiljerije i avijacije.

Foto Z. Jovanović

Ko se nije uključio u zbeg od 250.000 ljudi nije ni preživeo vojno-policijsku operaciju "Oluja", što je službeni naziv hrvatske države za konačno etničko čišćenje Srba, započeto u Drugom svetskom ratu. Onaj svet koji se diči humanošću, kulturom i demokratijom, stvorio je atmosferu za ovu tragediju i ravnodušno ju je posmatrao. Isto kao i genocid nad Srbima u NDH. Radi svoje mirne savesti, danas taj vrli civilizovani Zapad pokušava da Srbima zabrani i sećanja.

Uprkos tim zluradim očekivanjima, ni ova velika srpska seoba, ko zna koja po redu, nije uništila ni vitalnost Krajišnika, ni njihov identitet. Mnoga deca iz kolone užasa danas su uspešni poslovni ljudi, naučnici, lekari, sportisti... Oni su živi dokaz da život uvek pobeđuje. I baš kada najviše žele da ćute i samuju, ovi hrabri ljudi iznova sakupljaju snagu i bore se protiv zaborava. Za njih je trojstvo "pamti, govori, prenosi" sveta zapovest.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DR SERGEJ MACURA, DOCENT NA FILOLOŠKOM FAKULTETU

Avgust budi gorko sećanje

TRAUMA "Oluje" jeste ublažena posle 26 godina i svakodnevne borbe za ostvarenje životnih ciljeva, ali kada se približi kraj jula i početak avgusta, vraća se neprijatno i gorko sećanje, javljaju se slike razaranja i mučnog putovanja od 14-15 dana u koloni koja mili, na traktorskoj prikolici, kamionu ili u pretrpanom automobilu.

Te 1995. imao sam 19 godina i posle drugog semestra studija u Petrinji došao sam kući u Knin na letnji raspust. U pet ujutro 4. avgusta je počelo granatiranje koje nismo očekivali. Okupilo se nas desetak komšija, penzionera i mladih, čekali smo da se utiša, kao u ranijim napadima, ali ovoga puta bombardovanje nije prestajalo. Sa naše strane nije bilo odgovora. Tek oko 10 sati začuo se jedan plotun raketnog sistema "Orkan" i hrvatska artiljerija je odmah ublažila napad. To je bilo sve. Naša artiljerija više se nije oglašavala. To je jedna od vrlo neprijatnih epizoda, koja nikada nije razjašnjena, što i danas muči Krajišnike.

Sergej Macura

Situacija se pogoršavala, ljudi su shvatili da nema odbrane i počeli su da se iseljavaju. Moja majka je bila lekar i evakuisala je kninsku bolnicu. Krenuo sam sa njima, oko 1.30 ujutro. Izašli smo iz Knina u zbegu, po serpentinama Buline strane. Prošli smo kroz Srb, prešli Unu i stigli do improvizovanog puta kod Martin Broda. Kraj njega je stajalo nekoliko napuštenih vojnih bagera. Put je probijen samo nekoliko dana ranije, ljudi su komentarisali da je sve pripremano za zbeg. Zadržali smo se nekoliko sati u Petrovcu, gde nije bilo uslova da ostanemo i nastavili smo do Banjaluke. Srećom, prošli smo pre nego što su hrvatski migovi napali izbegličku kolonu. Oni su dejstvovali u tuđem vazdušnom prostoru i po tuđoj teritoriji, a za to niko nikada nije odgovarao. U njihovim napadima su stradali neki moji rođaci. To je vrlo mučno sećanje.

Roditelji su mi u penziji, brat je ekonomista i radi u inostranstvu, a ja držim nastavu na Filološkom fakultetu. Kada dođe 4. avgust, svi se ućutimo i osećamo teskobu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ĐURĐICA DRAGAŠ, UREDNIK U RADIO BEOGRADU

Otet mi je zavičaj, zar se to zaboravlja

KADA čujem reč "oluja", pred očima mi se ponovo ukazuje svitanje 5. agusta, kada sam se opraštala sa zavičajem. Imala sam 21 godinu i bila student u Beogradu. Tokom raspusta sam se vraćala kući u Korenicu, gde je moja porodica morala da pobegne 1991. iz Gospića.

Napad je počeo 4. avgusta rano ujutro. Bilo je i ranije granatiranja, ali ovo je bilo drugačije. Nije prestajalo satima. Na Radio Zagrebu, koji smo jedino mogli da uhvatimo, slušali smo Tuđmanov govor u kome nas poziva "da ostanemo, da ne pružamo otpor, da će doći hrvatska vojska i da oni koji nisu ništa zgrešili nemaju čega da se plaše". To nas je upravo najviše uplašilo, shvatili smo da se nešto ozbiljno dešava. Ceo taj dan je prošao u mučnom iščekivanju. Predveče je ulicom išao auto iz koga je izašao čovek u maskirnoj uniformi i rekao da počinje evakuacija, da krenemo ka granici sa Bosnom, da je to samo privremeno i da ćemo se vratiti. Shvatili smo da moramo da krenemo na put bez povratka.

Đurđica Dragaš

Naš auto je bio tu, ali ni mama, ni sestra, ni ja nismo bile vozači. Zamolili smo komšije da nam pomognu. Kako obično biva u tim trenucima, ljudi su počeli nekontrolisano da tovare stvari i pukla je guma. Tada su svi razišli i ostavili nas tri same. Tražile smo pomoć, ali već je svako gledao samo sebe. Ostavile smo kola, uzele nešto stvari i pokušale da uhvatimo neki prevoz. Najzad nam je stao neki kamiončić kojim smo čitavu noć putovali po makadamu do Donjeg Lapca. Bilo nas je mnogo u tom mrklom mraku. Svi su ćutali. Svako je svoju muku mučio. Usput smo gledali očajne ljude pokraj pokvarenih automobila i traktora. Jutro smo dočekali u Lapcu, tog svitanja se najbolnije sećam...

Tu smo našle prevoz koji je išao do Banjaluke. Ljudi su nam ponudili da idemo s njima do Srbije, ali mama, sestra i ja nismo htele, želele smo da se nekako nađemo sa tatom, familijom... Ostale smo na petlji kod Banjaluke i na goloj ledini provele gotovo dva dana po užasnoj kiši. Bile smo potpuno mokre, samo smo išle od jednog do drugog traktora i zagledale da nađemo nekog poznatog. Konačno smo posle dva dana uspele da pronađemo tatu i ostale iz familije, hvala bogu. Tada je počelo putovanje do Srbije, koje je trajalo oko 10 dana. Kako god čudno zvučalo, taj deo puta je bio lak, jer smo bili sa svojima.

Ožiljak od "Oluje" ne može da zaraste i ja uvek odbolujem početak avgusta.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DR MILAN GULIĆ, INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU

Dete iz kolone još čuči u meni

KAO istoričar naučio sam da izbegnem lični momenat u sećanju na "Oluju" jer moj posao zahteva da se bavim prošlošću bez pristrasnosti. I iz ličnih razloga nerado pričam o "Oluji", jer tada se u meni budi ono dete iz kolone koje oseća strahovitu neizvesnost i slutnju da stvari neće ići na dobro. Imao sam samo deset godina u to vreme i teško da sam mogao da percipiram šta se događa i kakve razmere ima događaj u kome učestvujem. Ono što je ostalo neizbrisivo u sećanju je osećaj neizvesnosti i iščekivanja sa zebnjom.

Čitavog 4. avgusta je trajalo strahovito granatiranje mog grada Benkovca. Do tada sam već preživeo nekoliko teških bombardovanja pa ovo nije predstavljalo neku novost iz moje dečje perspektive. Ujutro su još i neke informacije kružile, ljudi su komunicirali koliko se moglo, ali kako je vreme odmicalo, video sam da je nešto drugačije. Kroz prozor sam posmatrao kako se ljudi pakuju i kreću nekuda...

Milan Gulić

Tada se javio osećaj strahovite usamljenosti usred gomile ljudi, koji se javlja u trenutku kada svako počinje da vodi računa samo o sebi i svojoj porodici. Priče o planskoj evakuaciji i o tome da su ljudi bili informisani kuda i kako da se kreću, nisu tačne. Nismo imali pojma kuda treba da idemo. Evakuisao sam se sa najužom porodicom u našem automobilu oko pola dva posle ponoći i utopili smo se u kolonu. To je bio događaj biblijskih razmera, ali tada niko od nas toga nije bio svestan toga. To razumevanje je došlo godinama kasnije.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MAJA KOLUNDžIJA, NAŠA POZNATA GLUMICA I PEDAGOG

Iz kuće smo prognani na moj 18. rođendan

OD 4. avgusta 1995. reč "oluja" više nikada kod mene nije izazvala asocijaciju na vremensku nepogodu. Kada čujem tu reč, u meni se javlja osećaj neverice, nemogućnosti da ljudski um pojmi da neko može da tako ostrašćeno progoni i mrzi jedan narod. Kada su sredinom jula Hrvati osvojili Dinaru sa bosanske strane ljudi su počeli da govore da nas gledaju na dlanu i da je pitanje dana kada će nas napasti. Tada nisam obraćala pažnju na te priče, pokušavala sam da živim svoj tinejdžerski život koliko sam mogla u tim uslovima.

Tog 4. avgusta rano ujutro, na moj 18. rođendan, probudile su me bombe koje su padale po gradu. Dolazile su sa istoka, sa Dinare, odakle sviće sunce. Sa prvim zracima su doletali projektili. Otac je već bio budan. Stajao je i odsutno ponavljao: "Prestaće". Nismo verovali da se to dešava. Neverica je taj osećaj koji mi se vraća kada god čujem reč "oluja". O takvoj neverici sam ranije samo čitala u zbirkama sećanja ljudi koji su preživali Jasenovac, ili ustaško klanje nad jamama. Oni su gledali kako druge ljude isred njih ubijaju i nisu verovali sopstvenim očima da se to događa. Njihov um nije mogao da pojmi takvu neljudskost. I nastavljali su da koračaju u koloni prema svojim dželatima. Takva strašna neverica se osećala tokom "Oluje".

Maja Kolundžija

Isto je bilo na početku rata, dok smo gledali vesti o prvim sukobima. Tada sam pitala oca "Je l da da kod nas neće biti ništa?" Očajnički sam iz detinjeg straha u pitanju već davala sebi odgovor i tražila njegovu potvrdu.

Kako je vreme odmicalo, 4. avgust se pretvarao u agoniju. Ljudi su išli od kuće do kuće pokušavajući da saznaju neku informaciju. Onda smo videli prva natovarena vozila kako odlaze. Zatim je počela da prolazi i vojska. Zebnja je prerasla u paniku. Ljudi su se mahnito pakovali. Mislili smo da ćemo otići samo do nekog proplanka, ne daleko, dok ne prođe. Nosili smo staru ćebad i stvari, da se nove ne pohabaju, da nas sačekaju kada se vratimo. Ironija. Sunce je bilo crveno, ogromno, nikada veće nisam videla. Zalazilo je beskrajno polako. Godinama zbog tog prizora nisam mogla mogla da gledam zalazak sunca.

Krenuli smo sa komšijom u "tamiću" nekim tek prosečenim putem do Martin Broda. Doslovno ispred nas su pravili put. Otac je bio bled i ćutao je kao zaliven, danima. Ja sam bila nema, tokom celog puta ništa nisam progovorila. Majka je govorila: "E, da sam znala da ću za 18. ćerkin događaj bežati..." Vozili smo se celu noć, preko Oštrelja do Petrovca, gde smo stali na livadi koju je pokrila masa ljudi i vozila. Ne sećam se nijednog zvuka, glasa, plača dece. Samo muk. Sedela sam u vreći za spavanje dok me umor nije savladao. Odatle smo nastavili ka Beogradu, ali sećanje na taj deo puta uopšte ne postoji u mom pamćenju, iako je trajao danima. Samo tama i muk. Prva stvar koju sam videla i sećam je se bila je zgrada "televizorka" na Novom Beogradu. Provirila sam ispod cirade i vratila se u mrak.

Svake godine krajem jula počinje "bolest oluje". Pojačava se sa svakim pominjanjem, obeležavanjem, pitanjima. Godinama nisam dozvoljavala da mi čestitaju rođendan jer je 4. avgusta. Ali kada su stigla deca, promenilo se nabolje. Sa njima ponovo uživam u zalasku sunca i pravim rođendansku tortu. Život pobeđuje. Ipak, sećanje ostaje. Ranu od "Oluje" je lako otvoriti.

Preporučujemo

Region

3 2

GRUBORI JOŠ JEDNOM UMORENI: Sramna presuda Ivanke Brletić, u slučaju Srbina čiji su bližnji ubijeni avgusta 1995.

27. 03. 2021. u 12:00

Kultura

0 8

DARA I BUDE SE SREĆU UOČI "OLUJE": Otkriven bitan detalj iz serije "Dara iz Jasenovca"

22. 02. 2021. u 13:56

Politika

6 18

USTAŠLUK NA N1: Sve vas četnike smo oterali daleko od Hrvatske, setite se "Oluje" (VIDEO)

13. 02. 2021. u 09:23

Region

5 7

GRUBORI, SELO KOJE NE POSTOJI: Danas nadomak Knina obeležavanje stradanja Srba, ubijenih 1995. pred Tuđmanov dolazak

25. 08. 2020. u 08:32

Politika

9 3

TO MU HRVATSKA NEĆE OPROSTITI: Vulin kaže da su svakodnevni napadi na Vučića najbolji dokaz da je njegova politika ojačala Srbiju

09. 08. 2020. u 18:47

Politika

26 11

BEZ SRBIJE NEMA POMIRENjA: Milorad Pupovac kaže da u Beogradu “ne tražimo mentora nego partnera, nećemo ni patrone iz Zagreba”

08. 08. 2020. u 21:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije