DOKTOR SRĐAN BABIĆ: "Svakog pacijenta posmatram kao da je neko moj"

VASKULARNI hirurzi svakodnevno spašavaju živote mnogih pacijenata i o njihovim dostignućima se često priča, ali malo toga znamo o tome kako oni zapravo provode dane i koliki pritisak zaista stvaraju zahtevne i odgovorne intervencije koje obavljaju.

Foto: Privatna arhiva

Srđan Babić je jedan od najuspešnijih vaskularnih hirurga u Srbiji i za b92.net je ispričao koliko je truda i napora potrebno da bi bio uspešan u ovom poslu, kako postiže sve što mora da završi tokom dana radeći i sa pacijentima i sa studentima medicine, kao i ima li uopšte vremena za sebe i kako ga provodi.

Doktor Srđan Babić radi na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", u okviru svoje privatne prakse, kao i na Medicinskom fakultetu gde je asistent u nastavi. Poveo nas je da sa njim provedemo jedan dan u kojem pored svih ovih profesionalnih obaveza, mora da odgovori i na one koje se tiču njegove dece i porodice, pa ako preostane - ima malo vremena i za sebe.

- Po odvoženju dece u školu i dolasku na posao i presvlačenju, prvo odlazim u Intenzivnu negu i obilazim pacijente koje sam operisao prethodni dan. Pacijetni se jako obraduju a meni dan počne lepo kad vidim da su dobro i raspoloženi. Pogledam njihovo stanje, vitalne parametre i korigujem terapiju. Zatim odlazim kod pacijenata koje operišem taj dan, popričam malo sa njima. Znam da im bude lakše kad vide svog hirurga pred operaciju. I sam sam bio pacijent - kaže nam Srđan Babić čim smo se sreli.

- Posle idem na jutarnji sastanak, konzilijum na kome gledamo angiografije i postavljamo indikacije za lečenje. Jutarnja vizita, dogovor o tekućim problemima u ulazak u operacionu salu. Generalno, u sali se najbolje osećam, radim posao koji volim, a sa druge strane nekom spasavam život. Po završetku posla, obično odem kući da malo odmorim pa nastavljam u privatnoj praksi, pregledi, intervencije - priča nam vaskularni hirurg.

Srđan Babić je i asistent na Medicinskom fakultetu koji svake godine iškoluje mnoge naše buduće lekare.

- Tokom školske godine svaki nastavnik dobija svoju grupu studenata, obično na prvom predavanju popričam o njihovim željama, planovima i ambicijama. Takođe se trudim da im tokom praktične nastave iz hirurgije pokažem i kažem što više stvari koje će im sigurno u jednom momentu zatrebati u životu. Ranije sam posle posla voleo da sednem sa kolegama ili prijateljima na piće, ali u ovom vremenu retko to radim. Što ja uvek kažem, jako je teško skupiti tri hirurga na istom mestu osim u operacionoj sali. Uveče kad dođem kući, uglavnom premoren volim sa decom da popričam kako je bilo u školi. Razgovor sa decom uvek opušta i otvara lepši svet od onog u kome živimo mi "stariji", priznaje lekar.

"Nemam vremena ni da se pogledam u ogledalo i popričam sam sa sobom"

Nakon takvog dana smo ostali zapanjeni količinom energije koju Srđan Babić ulaže u sve što radi, pa nas je interesovalo da saznamo hoćemo li ipak uspeti da vidimo kako provodi svoje slobodno vreme, iako je očigledno da ga ima vrlo malo.

- Često kažem da nemam vremena ni da sebe pogledam u ogledalu i popričam sam sa sobom. Doduše, u čestim razgovorima sa mojim dragim prijateljima shvatio sam da je ipak život samo jedan, premijera i da moram da nađem malo vremena za sebe. Čak sam u poslednih više godina prestao da radim subotom i nedeljom, ali se često desi da mi nešto ne da mira, pa sednem i pročitam neki novi naučni rad, nove preporuke ili sam radim neko istraživanje - kaže nam on.

Koronavirus je promenio živote svih nas, a ponajviše lekara i kardiovaskularni hirurg nam je otkrio da je nepoznata i nepredvidiva bolest unela zebnju u njegov život jer niko iz struke na ovako nešto nije bio spreman.

- Sam dolazak nepoznate i nepredvidljive bolesti, uveo je zebnju među ljudima a pogotovo nama lekarima. Polako ali neprimetno, mnoge stvari i načini življenja su postali 'normalni'. Uglavnom sam čitao različite radove o ponašanju samog virusa i trudio se da dam doprinos u tretmanu. Institut za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" nije bio u Kovid sistemu ali je ogroman teret pao na nas,kardiologiju, vaskularnu i kadiohirugiju jer su pacijenti upućivani iz drugih centara. Ranije sam mislio da su naše intervencije zahtevne, dok nismo počeli da operišemo u skafanderima i pod punom opremom. Posebno moram da naglasim da je svo osoblje Instituta "Dedinje" odlazilo na ispomoć u Kovid bolnice, trudeći se da posao u našoj ustanovi nesmetano teče - priča hirurg.

Doktor Srđan Babić priznaje da mu je najveća čast u životu to što može da spase nečiji život jer je to najviše što može da učini za druge ljude.

- Po završetku fakulteta, obavezni lekarski staž sam započeo baš na Institutu "Dedinje". Dopalo mi se što se u hirurgiji zna red. Poštuju se iskusniji hirurzi, zna se tačno ko šta radi i posao teče. Generalno, u hirurgiji vlada disciplina kao u vojsci. Gledajući starije hirurge i moje učitelje, koji su izgledali kao divovi, iz moje tadašnje perspektive nisam ni mogao da shvatim koliko breme nose na svojim leđima. Ipak sa vremenom saznaš. Velika je čast, a i obaveza raditi na takvoj klinici. Sa vremenom se zaljubiš u hirurgiju, trudiš se da što više naučiš, što više znaš više možeš, što više možeš znači spasen jedan život više, nečiji ceo svet. Ali u učenju nema kraja. Neprestano nove metode, modifikacija starih, sve sa ciljem za boljitak pacijenta - kaže i dodaje:

- Izazovima u vaskularnoj hirurgiji nema kraja, te se sa tim moram pomiriti. Sa druge strane otkrio sam jedan čudesni svet nauke i pisanja radova, u koji me uveo moj učitelj , profesor Radak. To je jedan prozor u svet, sa velikom satisfakcijom što me lekari iz sveta znaju, šalju mi naučne radove na recenziju, čak sam u uredništvima svetskih poznatih časopisa. Da se vratim na jednu stvar koja me je prilično trgnula i mislim da je odredila moj naučni uspeh. Magistarske studije sam upisao po završetku fakulteta, položio sve ispite i na red je došla odbrana magistarskog rada. Puna svečana sala Medicinskog fakulteta i uspešna odbrana mog rada. Članovi komisije mi prilaze i čestitaju, a predsetnik komisije prof Davidović mi tiho odrešnim tonom kaže: 'doktore Babiću, nemojte na ovome da se zaustavite'. Još i danas mi odjekuje u glavi."

"Svakog pacijenta posmatram kao da je neko moj"

- Uvek se trudim da saslušam i nađem najbolje rešenje. Volim da jasno objasnim problem koji ima i da pacijent od mene ode zadovoljan - priča nam lekar i otkriva momenat sa pacijentom koji nikada neće zaboraviti.

- Moje dežurstvo pre 10-ak godina. Zovu hitno, reanimacija. Ulećem u sobu, zatičem pacijenta bez sveti i započinjem masažu srca dozivajući ga imenom. Vraća mu se boja lica, počinje da otvara oči. Dolaze kolege sa anestezije i prevode pacijenta u jedinicu intenzivne nege. Sledeće jutro referiše kolega, a pacijent od svih nas gleda u mene. Sutradan me ponovo gleda. Prelazi na odelenje i ponovo me gleda. Po završetku vizite mi prilazi da me nešto pita: 'doktore, izvinite ali ja vas od nekud znam, poznati ste mi, ali ne mogu da se setim odakle'. Po mom objašnjenju odakle me zna i njegovom pogledu shvatimo da je to u najveća nagrada i priznanje u životu. Često me pozove da pita kako sam.

Na kraju čitavog dana provedenog sa uspešnim vaskularnim hirurgom Srđanom Babićem shvatamo koliko je on i pored svih dostignuća zapravo jednostavan i skroman čovek.

- Nemam nekih preterano zdravih rituala koje bih mogao ljudima da preporučim, ali volim da vidim drage ljude, volim da prošetam i volim sa mojom decom da igram fudbal ili bilo šta drugo što smisle. Nedavno sam kupio bicikl, ali ne mogu da se pohvalim sa više od dve-tri vožnje - kaže nam on na kraju susreta.

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici.

(B92)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije