Društvo

LJUBILA JE LOBANJU SINA, A ON JU JE TEŠIO: Ratna sećanja na dr Zorana Stankovića, koji je govorio - Proći će i ovo ludilo, a mi ostajemo ljudi

Vladimir MITRIĆ

06. 10. 2021. u 00:50

BIVŠI ministar zdravlja i odbrane patolog Zoran Stanković preminuo je u utorak od posledica virusa korona.

ЉУБИЛА ЈЕ ЛОБАЊУ СИНА, А ОН ЈУ ЈЕ ТЕШИО: Ратна сећања на др Зорана Станковића, који је говорио - Проћи ће и ово лудило, а ми остајемо људи

Foto Tanjug

Povodom smrti predsednika Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu, svoje sećanje o njemu izneo je i naš kolega novinar Vladimir Mitrić.

- Nikad neću zaboraviti prizor kom sam prisustvovao, kada, u ono vreme major, dr Zoran Stanković, u Fakovićima kod Zvornika, teši majku Dobrinu Prodanović, dok ona ljubi lobanju sina Živana - jedino što je od njega ostalo pošto su ga horde Nasera Orića izmasakrirale u selu Ratković, gde je nekad bilo 338 srpskih domova.

Upravo je Zoran ustanovio da je to lobanja njenog čeda. I mnogim majkama, očevima, sestrama, braći, sinovima i kćerima dr Stanković je pomogao i ustanovio kako su stradali njihovi najvoljeniji. Među njima je i mali Slobodan Stojanović (12), koji je umoren na najbrutalniji način, pred očima Nasera Orića, kada se vratio po psa, kućnog ljubimca, u svoju kuću, u Donju Kamenicu kod Zvornika.

Imao sam čast da drugujem sa dr Zoranom u mestima kod Zvornika, Bratunca, Srebrenice, Vlasenice, Milića, Skelana, dok je bukvalno na prvoj liniji odbrane radio posao patologa. Dolazio je na levu obalu Drine kao dobrovoljac, bez putnog naloga, bez bilo kakvih troškova, "o svom ruvu i kruvu", kao vrhunski stručnjak. Ljudima je bio divan sagovornik i sapatnik u svemu što je pogodilo naš rod.

Foto Tanjug

Tih, smiren, skroman i uljudan kao retko ko, bio je melem na ranu svakom ko bi ga, u to vreme velikog stradanja Srba u Podrinju, sreo. Uz objašnjenje identifikacije znao je da uputi divne reči solidarnosti, sapatnje, utehe, da ulije nadu čoveku i kad se mislilo da je nema.

- Proći će i ovo ludilo, a mi ostajemo ljudi, pa treba, ma koliko je sada teško, gledati u budućnost, jer nam nema druge, ako nećemo da skroz potonemo, a potom propadnemo - govorio mi je često, dok smo sedeli po bosanskim vrletima.- Svako svedočanstvo o ovom stradanju mora da bude autentično, tačno i precizno. Istinito i čisto kao suza. Sve drugo nema smisla.

I zaista, tako je i radio. Drago mi je što su mnogi koji su istraživali stradanja Srba u Podrinju svedočili da nije njegovih ekspertiza i snimaka TV Novi Sad, čiji sam reporter tada bio, da bi malo svedočanstava ostalo. Dosta smo zajedno radili, dosta sam učio od Zorana kao od starijeg brata, mnogo smo vremena provodili. I često smo imali konake bez struje i vode. Ugledni patolog nikad nije postavaljao uslove, a lokalni "šerifi" srpski, uz čestit izuzetak Brane Grujića u Zvorniku, nisu davali ni pet para za njegov i naš rad. Nije nam to smetalo. Svedočanstva su ostala, pravda je izostala, ali, kako mi reče Zoran, neće tako biti zanavek.

Voleo je svoj rod svim srcem, na samo njemu svojstven način, otmeno, uljudno i prijatno za svakoga. Nije se busao u prsa, jer je iza sebe imao i dela i čovekoljublja i rodoljublja "za izvoz". I nisu ga ni za trunku promenile ni visoke državne funkcije, posle kojih je izlazio, kao što je i bio - čist ko suza.

Sećam se, kada je povređeno dete u Loznici, u školi, tragajući za vezom u Beogradu, u klinikama, setio sam se njega. U to vreme je bio ministar zdravlja. Pozvao sam ga. Otišao je do Urgentnog centra i dočekao majku i dete, dok mališan nije potpuno zbrinut. Redak čovek, ličnost i prijatelj, drug i saradnik za nezaborav.

Jednostavno to je Zoran Stanković.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (2)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ALBANSKA HISTERIJA! Videli koliko stranci vole Srbiju i hvata ih tolika panika - da više ne znaju gde udaraju

ALBANSKA HISTERIJA! Videli koliko stranci vole Srbiju i hvata ih tolika panika - da više ne znaju "gde udaraju"