Društvo

OTAC DARKO RISTOV ĐOGO OPOMINJE: Kako smo došli do trenutka da se pitamo hoće li Miloš Ković biti izabran u redovnog profesora?

Новости онлајн

29. 10. 2021. u 19:35

"RASPON između svetlosti i života neverovatno je velik: svetlost je bleštava i lažna. Svetlost je bleštava i lažna" - bolna je ova Hojzingina konstatacija; uostalom, rekao bih da je i netačna, da je po sredi unutrašnja projekcija nerazumevanja potrebe aristokratske kulture da svet vidi eshatološkim očima Preobraženja - svaki govor o svetlosti govori ponešto i o govorniku. To, opet, ne znači da lažnih svetlosti nema i ne može biti. Blještavilo koje nas opčinjava zaista postoji, piše otac Darko Ristov Đogo.

ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО ОПОМИЊЕ: Како смо дошли до тренутка да се питамо хоће ли Милош Ковић бити изабран у редовног професора?

- Takav je, recimo, za nas Srbe Beograd: bilo da jesmo ili nismo duže vremena živeli u njemu. On nas privlači blještavilom koje nije lako objašnjivo: već decenijama će svako dete iz svake srpske zemlje sanjati samo to da ode u Beograd, na studije ili na život. Na perodnima železničke i autobuske stanice stoje čitave naše sudbine uredno spakovane u studentski kofer - to mesto u kome je spakovano vekovno postojanje jedne porodice, zalog nekakvog svetlijeg života onoga koji se sa koferom javlja Beogradu.

- Mi šaljemo decu podrazumevajući da će ih Beograd prosvetliti. I bez obzira koliko se sudbina završilo gubljenjem i nestankom - mi ih i dalje šaljemo. Na Univerzitet u Beogradu. Ima univerziteta i univerziteta - i sam radim na jednom. Ali mi smo svi, makar ne i formalno, emanacije te Visoke škole koju su osnivali kraljevi i kraljevski lekari, jestestvoznalci, oficiri, inženjeri, filosofi-odveć-kasni-metafizičari. Univerzitet u Beogradu je svetlost Beograda. A ako je svetlost u tebi tama - kolika je tek tama!

- Pitam se kako smo uopšte došli do ovog trenutka. Da se pitamo da li će Miloš Ković uopšte imati priliku da bude izabran u zvanje redovnog profesora. Znam i mogao bih sebi da ispričam svu tragičnu istoriju zatamnjenja i vrludavosti svetlosti Bijeloga Grada i njegovog Panepistimiona. Mogao bih sebi da nabrojim sve sumnjičave poglede i otvorene progone koje je taj divni, suzdržani, gospodstveni, hrišćanstveni, srpski čovek privukao na sebe jer staloženo govoreći nikom nije ostao dužan: brinuo je i brine tamo gde je najlakše i najprobitačnije ćutati. Nije ostao dužan onima koji su nas ubeđivali da je Kosovo "gotova stvar". Nije ostao dužan svima koji nas ubeđuju da se pred Nemačkom samo puti i moli a Srpstvo treba svesti na tri Morave. Nije ostao dužan onima koji dekonstruišu Zavet, koji ubeđuju studente da smo i mi - kao i "svi" - samo novovekovna politička izmišljotina sa ponešto prošlosti: da pridev "srpski" iz nemanjićkih i kotromanićkih povelja za nas ne terba da znači ništa. Nije ostao dužan nikome reč koju mi ne umemo ili ne smemo da kažemo, ističe Đogo.

- Dugačak spisak krivica, dugačak spisak zasluga.

- Zato ovaj tekst nije spis o pravnim procedurama u (re)izboru Miloša Kovića. Miloš Ković je čovek koji je naš poslednji uličnosnjenji argument kada su u pitanju "procesi" vezani za sudbinu Kosova i Metohije. Poslednji argument u jednom čoveku kada su u pitanju zavetno pamćenje i istorijsko znanje srpskog naroda. Oni koji mu sude i presuđuju sigurno će naći "patriotske" saučesnike i neme posmatrače: oni će nam pokazati svoje knjige (koje malo ko čita) i svoje intervjue u kojima ništa nisu rekli sve govoreći o "srpskom pitanju". Miloš je trenutno svojevrsna kolektivna ličnost i simbolički centar srpskog identitetskog bića. Njegova borba ima zato različite i međusobno isprepletane nivoe: borba za dostojanstvo Univerziteta na kome se neće unapred određivati da li je nečiji trud dovoljan za (re)izbor ili ne, borba za "blagostojanije" jedne male Crkve - Vanjine i Miloševe porodice, Petra i Filipa, borba za mogućnost naših studenata da pored demitologizatora i dekonstrukcionista srpske istorije čuju i ono danas "drugo" a nekada - prvo viđenje istorije svoga naroda. Borba da se zlo i dobro ne pomešaju, odlučno "ne" i onima koji će, shodno današnjem sistemu vrednosti, bukati o patriotizmu i akademski streljati najznačajniju simboličku figuru savremene srpske istorijske svesti. Borba da svetlost Beograda i beogradskog Univerziteta ne bude lažna i blješatav svetlost Megalopolisa-gutača svoga naroda već svetlost Žiže Pamćenja i Zaveta Stefana Visokog. Da ne živimo jesen srpskog naroda već znakove proljeća.

Za to se borimo. To što je sve to spalo na pleća Miloša Kovića - njegov je zavetni udio. Ali i naš, zaključuje Đoko.