BRAK SA NASILNIKOM NIJE BOŽJA VOLJA! Vikarni Episkop Justin - Svakodnevno se susrećemo sa velikim brojem poremećenih porodičnih odnosa

BRAK sa nasiljem nije nikakva "Božja volja". Svako ljudsko biće stvoreno je po ikoni Božjoj. To znači da volja Božja jeste da ljudi budu slobodni, da razvijaju svoje potencijale kao neponovljiva bića, kao i da se oslobađaju osećanja sramote u vezi sa tim.

Foto Privatna arhiva

Porodično nasilje, koje u zlokobnim talasima zapljuskuje naše društvo, a u kome uglavnom stradaju žene, ovako posmatra vikarni episkop hvostanski Justin, koordinator humanitarnih aktivnosti Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Na osnovu iskustva stečenog u Savetovalištu za porodicu, brak i vaspitanje - jednoj od sekcija Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS), vladika, u intervjuu za "Novosti", kaže da je ekonomska zavisnost žena jedan od ključnih faktora pasivizacije žrtava i njihovog prihvatanja turobne realnosti, ali i podvlači da bi i Crkva sa ostalim faktorima društva trebalo da preuzme veću ulogu u sprečavanju nasilja.

Foto Privatna arhiva

Da li se Verskom dobrotvornom starateljstvu javljaju žene koje su žrtve porodičnog nasilja? Traže li pomoć i kako Crkva može da im pomogne?

- VDS se svakodnevno susreće sa velikim brojem različitih poremećenih porodičnih odnosa. Na čelu savetovališta od 1996.godine nalazi se dr Milijana Savić, koja je veliko iskustvo stekla angažovanjem u ratu u Bosni i Hercegovini, gde je sa humanitarnom organizacijom "Pomoć porodici" pomogla mnogim ženama koje su doživele različite traume. Često nam dolaze žene koje trpe nasilje, i trudimo se da čujemo njihove probleme i pružimo im utehu. Nekada im je potrebno samo da ih neko sasluša, ohrabri i pruži im nadu. U takvim slučajevima, podržavamo ih da se oslobode osećaja krivice i sramote, koji se često nameću žrtvama nasilja.

U kakvom su odnosu brak, kao sveta tajna, i nasilje koje u njegovim okvirima ponekad nastaje i živi?

- Primećujemo kod pobožnih žena pogrešnu percepciju da bilo kakva misao o problemima u braku, pa i mogućnosti razvoda, predstavlja sramotu i neuspeh pred Bogom, tj. da je "Bogu ugodno" da žena trpi nasilje u ime "svetinje braka", čime se takve osobe zaključavaju u sebe i ne razvijaju sopstvene snage i mogućnosti za izlazak iz začaranog kruga nasilja. Osećaj sramote igra veliku ulogu jer je vezan pre svega za naše shvatanje sebe samih, jer osećamo sramotu zbog onoga što jesmo - što predstavlja identitetsku krizu.

Šta je iz crkvenog ugla na višem nivou vrednosti - institucija braka ili odnosi unutar supružnika i njihove dece?

- Često se, a ponekad i mi u Crkvi to činimo, naglašava značaj institucije, u ovom slučaju braka, a pritom zaboravljaju živi ljudi koji tu instituciju čine. Upravo iz tih razloga odnosi unutar braka postaju drugorazredni u odnosu na ustanovu braka "po sebi." Takvim razmišljanjima se često aboliraju nasilnici, jer se kao svetinja uzdiže bračna zajednica i njeno održavanje na bilo koji način, bez obzira na to što su odnosi unutar te zajednice nepovratno razoreni. Dužnost sveštenika jeste da artikulišu hrišćansku istinu, kojom je ono osvojilo svet, a to jeste svetost ljudskog bića i života. Drugim rečima, pogrešna ideja o čuvanju braka kroz nasilje nad živim čovekom jeste greh po sebi. Na nama u Crkvi jeste veliki zadatak da ovu paradigmu istaknemo u prvi plan, čime ćemo menjati i druge ishode u našim posmatranjima života i hrišćanstva.

Pomaže li u ovakvim slučajevima ohrabrenje i razgovor žrtve sa duhovnikom?

- Primarno je da uopšte i ne dođe do nasilja u porodici. Kada već postoji, onda je problem svakako izmakao kontroli, a narušeni odnosi teško mogu da se vrate u normalu.

Kao i svakome ko je pretrpeo stradanje, razgovor i svaka uteha znače puno, ali u mnogim konkretnim situacijama žrtvama je potrebno ohrabrenje da se suprotstave nasilju. To ne mogu nasiljem, već uz pomoć ljubavi, podrške i pažnje okoline - zajednice ili društva.

Da li sveštenici u hramovima dovoljno govore o ovom društvenom problemu?

- Naše iskustvo pokazuje da se nasilje gotovo uvek dešava u onim porodicama koje ne dolaze u Crkvu i ne vode aktivan liturgijski život utemeljen na razvoju odnosa sa Bogom i ljudima okupljenim u liturgijskoj zajednici. Sveštenici kroz tumačenje jevanđelja više puta tokom godine govore o nasilju izlažući stav Crkve, ali prosto ne mogu da se obrate onima koji nisu prisutni.

Mogu li se sveštenici, s obzirom na to da većina dobro poznaje svoje parohijane, na neki način uključiti u prevenciju porodičnog nasilja, bilo kroz razgovore, bilo kroz alarmiranje institucija?

- Naravno da mogu, a verujem da većina tako i čini. Sveštenstvo ima veliki potencijal zato što poznaje svoje parohijane, a to jeste dobar okvir za njihovo delovanje. Već duži niz godina postoji ideja o osnivanju posebne porodične službe koja bi se u okviru svake parohije bavila ovim problemom. U Rusiji su ovakva savetovališta zaživela još pre punih 20 godina i dovela do rešenja mnogobrojnih porodičnih problema, čak i povećanja nataliteta. Sveštenik kod nas na osnovu svoje pronicljivosti može da predvidi koje su to disfunkcionalne porodice i da im ponudi pomoć. Ali ne treba očekivati velike pomake i čuda dok se oslanjamo na jednog čoveka. Kao što sveštenstvo ima odgovornost za svoju parohiju, neophodno je i da se Crkva institucionalno, u saradnji sa drugim činiocima društva, stara za sveštenike, njihovu obuku i neprekidno obrazovanje na polju pastirske brige, u suočavanju sa konkretnim problemima njihove službe. Verujem da je to zadatak pred nama kako bismo afirmisali parohije kao nove ćelije društva, u kojima neće postojati tolerancija za nasilje.

Da li se, u okviru časova veronauke, dovoljno razgovara sa decom o nasilju uopšte i posebno nad ženama?

- Mišljenja sam da decu ne treba zatrpavati negativnim slikama i primerima (ima ih i suviše svuda oko nas) i da je u njihovom ranom uzrastu pogrešno opteretiti ih i ovim problemom. Imamo iskustva da čak i decu koja trpe nasilje priča o nasilju dodatno udaljava od osećaja sigurnosti i povratka u društvene tokove. Njih jedino ljubav, pažnja i radosni osećaj pripadanja zajednici leči na pravi način. Veronauka načelno ima za cilj da nadahnjuje i inspiriše đake u vezi sa njihovim odnosom sa drugima i sa Bogom. Ti odnosi su zasnovani na poštovanju i ljubavi, te isključuju svaki oblik nasilja. Jer opravdanje bilo koje vrste nasilja jeste izdaja hrišćanskih uverenja. Stoga su upravo veroučitelji u srednjim školama u mogućnosti da na razne načine ukažu na ovu istinu, pa i kroz obradu teme porodičnog nasilja. Jasno vidimo društveni potencijal Crkve, oličen u sveštenstvu i veroučiteljima. Nije mi namera da ovo bilo kome zazvuči kao neprimereno hvalisanje, nego naprotiv, kao poziv drugim društvenim činiocima da u nama pronađu partnera za sve one teme koje su nam bliske i u kojima smo saglasni, kako bismo zajedno izgrađivali bolje odnose.

Foto Privatna arhiva

KAKO DO POSLA

- ŽENAMA koje izlaze iz Sigurne kuće, shvatili smo u VDS, posao i plata ključni su za stabilnu budućnost - smatra vikarni episkop Justin.

- Znamo da se iz Sigurne kuće dosta angažuju oko toga i da vrlo često pronalaze ženama posao, ali je angažovanje Crkve i nas u Crkvi kroz naša poznanstva pomoglo mnogim ženama u procesu njihovog povratka u društvo nakon teških trauma.

TRPE I ZBOG POTOMAKA

ŽENE žrtve nasilja najčešće su i majke. Koliko ta okolnost utiče na njihov težak položaj?

- Opet govorimo o ekonomskoj zavisnosti. Ona se ogleda u tome što žena brine i za svoju decu, čime se povećava pritisak na nju, posebno u uslovima kada nema materijalnu podršku. Trpljenje nasilja uslovljeno je pre svega lošim ekonomskim odnosima, strahom da time žrtvuje svoju decu, ali i osećanjem sramote u odnosu prema svojim bližnjima, ali i sa Bogom. Na nama je da služimo, svako u svom domenu, kako bismo se borili za prave vrednosti, stavljanjem ličnosti u centar naše borbe protiv nasilja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije