ČEH POSTAO PRAVOSLAVAC: Krstio se u maloj seoskoj crkvi na zapadu Srbije

Н. ЈАНКОВИЋ

02. 11. 2022. u 11:00

NEKI drugi, čudan i ružan Bog, nimalo hristolik, vladar nepogrešivih, samozaljubljenih, oholih i samo svojih, vlada svetom.

ЧЕХ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАЦ: Крстио се у малој сеоској цркви на западу Србије

Mladi Čeh u Drežniku sa roditeljima i prijateljima, Foto N. Janković

Za jednog Čeha, Jiržija Klimova (26), studenta završne godine filmske režije, takav poredak stvari neprihvatljiv je i poguban: mladić iz Ostrave u pokrajini Moravskoj, iz češkog industrijskog "čeličnog srca", pristupio je Svetoj tajni krštenja daleko od kuće - u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, u užičkom selu Drežnik.

Dan u kome će Jirži postati Đorđe miholjski je topao, neobično sunčan za poznu jesen u selu na zapadu Srbije. Događaj je svečan i važan, pod neovizantijskim senkama hrama srećemo Jiržija. Njegovi roditelji Irena i Jaromir izdaleka su doputovali, sestra Lara koja očekuje prinovu morala je ostati kod kuće, tu je mladićev pobratim i kum Lazar Resavac sa svojima, okupili su se prijatelji koje je Jirži stekao u Srbiji.

Sveštenik ovdašnji Stanimir Mirković pripremio je oglašenog Jiržija, za čin krštenja.

Uveo ga u Simbol vere, obavio pogruženje u osveštanu vodu krštenja. Dok okupljeni prizivaju imena Svete Trojice, prisustvujemo miropomazanju.

Jirži, kum Lazar Resavac i sveštenik Stanimir Mirković, Foto N. Janković

Na korak odatle, izvan porte najglasniji je metež očajnika, najbučnije su reči onih koji bi daleko. Ponovo je bolje drugde. Opet su ovdašnje perspektive tamne. Teško je i svi bi pod jednu šljivu, ako već ostaju. Ostali bi da odu. Jedino bi Jirži da dođe. Ovu nameru, duboko promišljenu je ostvario.

Kaže uz osmeh, sa Balkana nema bežanja.

- Moje misli i Srbija sreli su se u ratnoj 1992. godini. Dakle, početna tačka mog interesovanja za Srbiju je godina pre one u kojoj sam rođen. Dogodilo se, da sam 2019. snimao dokumentarni film o jednom neobičnom čoveku, o Rodoljubu Rokiju Vuloviću, ratnom pevaču iz Republike Srpske. Njegova zemlja je nestajala. U ratu, sred tih srušenih snova "govorilo" se ne jedino oružjem, paradoksalno, govorilo se i stihovima. Sve to je tek uvod u moje upoznavanje Srbije - objašnjava Jirži u porti drežničke crkve - Moj otac je Bugarin, pravoslavlje mi nije bilo strano. Puno sam o hrišćanstvu učio i shvatio sam da je pravoslavlje za mene jedini mogući izbor. Nakon što sam snimio film, putovao sam po Srbiji, tadašnjeg internet poznanika a sada mog kuma Lazara, pitao sam uobičajene stvari, kako da nađem smeštaj, šta da vidim u Beogradu"

U roku od jednog časa, Jirži je imao obezbeđen smeštaj, hranu, piće, odmah su stigli pozivi na druženje, čak su mu i novac nudili ako zafali. Iz jednog hladnijeg, Jirži je zakoračio u svet topliji i ispunjeniji i trebalo je malo vremena da prođe, da mladi Čeh prihvati za njega i za današnje Evropljane nepojmljivo gostoljublje.

Na mestu gde se srcem prethodno nalazio, odgovora na tragedije, na nenadoknadive gubitke nije bilo. Nije bilo obale za uzburkano more tuge. Niko da razume, da neki život, nečiji život, može biti važan ili važniji od sopstvenog. Sve u duši skupljeno, kao u nekom tuđem svetu - proglašavano je tek za - neki život tuđi. Ni radost se ne deli kako valja. Saosećanje, pomoć mislima i srcu, uteha, sve je to bilo negde daleko. Ispostaviće se, u Srbiji.

- To vreme za mene je bilo prelomno. Moja duša se tada borila, birala je između dva puta.

Gledao sam u odustajanje, u smrt i tek nazirao onaj ispravan put koji nudi život. Prošlog leta, u takvom duboko ličnom proživljavanju sveta, odlučio sam da još jednom dođem u Srbiju. Na ovom putovanju sam saznao da je život čudo, a od ovdašnjih ljudi sam naučio za mene do tada nepojmljivo - ističe mladi Čeh, na odličnom srpskom jeziku - Vera ovdašnjih ljudi mi je pomogla i postala je moja. Susret sa srpskim selom, sa ovdašnjim ljudima i sa jednim dobrim načinom života mene je oplemenio. Umesto da samo prođem ovim krajem kao što sam planirao, dogodilo se da su me ljudi razumeli, zadržali i prihvatili, a za mene je način života sa svim seoskim poslovima i druženjima bio otkrovenje. Od Darka Jovanetića koji je živeo u mojoj zemlji, dobio sam prve lekcije srpskog jezika još pre snimanja mog dokumentarca o Republici Srpskoj. Jednostavno, mislio sam da nije primereno da sa ljudima iz RS, naročito sa njima, govorim na engleskom jeziku, naročito nije lepo da ih na tom jeziku snimam, daleko poštenije je bilo naučiti jedan divan jezik.

Uoči krštenja u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, sveštenik ovdašnji nije olako ispunio zahtev mladog čoveka koji se oglasio. Nije ga, uostalom, nikad ranije sreo i to je uobičajeno. Početni skepticizam, nestao je i ubrzo je odobrenje vladike stiglo u drežničku crkvu.

Sa potpunim razumevanjem pred večnošću i carstvom nebeskim, novokršteni, Đorđe, primi tako pečat dara Duha svetoga.

I posta pravoslavac.

Jirži sa prijateljima na Rzavu , Foto N. Janković

KOŠULjA KRALjA ALEKSANDRA

ČEŠKA odakle Jirži dolazi, danas se smatra najateističkijom državom u Evropi, a statistike govore da su među malobrojnim vernicima najbrojniji katolici. Po popisu iz 1991. godine, u Češkoj i Slovačkoj, bilo je oko 53.000 pravoslavnih vernika. U Pragu na Olšanskom groblju postoji pravoslavna crkva, u čijoj su kripti posmrtni ostaci 130 srpskih zarobljenika iz Prvog svetskog rata. Tu je pohranjena i relikvija - krvava košulja kralja Aleksandra, pokrovitelja pravoslavlja u Češkoj, a koju je nosio na dan atentata u Marselju 1934. godine.

PRIHVATIO SAM DREŽNIČKU PORODICU

JIRŽIJEVI prijatelji iz Drežnika Milena Milivojević i Nataša Spasić, kum iz Gornjeg Milanovca Lazar Resavac, njegov prvi učitelj srpskog jezika Darko Jovanetić, danas su ovi ljudi Jiržijeva druga porodica.

- Kao i ovdašnja ostala mnogobrojna rodbina - dodaje kroz smeh Jirži - Ono što mi je Bog velikodušno dao, prihvatio sam.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Patite od sindroma nervoznih creva? Saveti za bolji kvalitet života