SREĆNI NARODI NEMAJU ISTORIJU Umesto nekrologa: Ovako je govorio Rajko Petrov Nogo, veliki pesnik i književnik

RAJKO Petrov Nogo pesnik, esejist, kritičar, urednik. Više od pola veka svojom erudicijom, intelektualnom hrabrošću, davaće pečat sveukupnom našem kulturnom životu.

Foto Fejsbuk

U zrelim godinama ogledaće se i kao profesor poezije i kritike. I uz to pronalazio je vremena da armaturu svojih dela obogati zapisima o ljudima i događajima na koje je uveliko počeo da pada veo zaborava. Bio je jedan od prvih izgnanika iz Sarajeva.

Rastao je i stasavao u vremenima koja je definisao stihom "Kad hranila nas Unra, a branila nas Udba". Pamtio je kapije Crvenog krsta i sirotinjskih magacina. Mnogo docnije ponešto će čuti i o onim drugim magacinima - vojnim i diplomatskim. Kada je nemaština i nevolja napravila "modu" kačketa i bluza od padobrana u nevesinjskom sirotištu grejao se u ganc novom engleskom hubertusu, a nešto docnije šepurio se u savršeno skrojenoj vojnoj engleskoj vindjaci. Nije ni slutio da proletersku decu hrani i oblači kapitalistička pomoć. Ali je zato bio član hora koji je pevao "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska".

Rastao je pored "pitomaca nove vere" koji su se vaspitavali na paradama, radnim akcijama, na trgovima ispod zvučnika, u samoisleđivanjima, spiranju trule prošlosti, udišući omamljujući ozon budućnosti.

"A ako ćemo pravo, ni kajgana od famoznih Trumanovih jaja (u prahu) nije bila posve neukusna."

Mleko u prahu nije upamtio samo zbog šminkanja lica vaspitačica...

Udba će mu malčice (obožavao je ovu reč) postati i sUdba. Ne zbog rime. Rođen je na njen dan, što će reći 13. maja 1945. Onda kada se iz preistorije ulazilo u buđućnost. Kada se ulazilo u komunizam, sutra ako već ne može danas...

"Ja sam po svim pravilima, janjičarskim tako reći, bio predodređen da budem dečko onog sistema. Opština i Savez boraca odveli su me u sirotište, pa me po Makarenku školovali - mi smo tamo imali svoju bolnicu, svoju farmu, svoje i Unrine magacine, svoje vaspitačice koje su nam pjevale ruske uspavanke - sve je, dakle, uopšte bilo onako po zamišljenim notama na kapijama tog novog raja, tog našeg naglog ulaska iz šume u komunizam."

U periodičnim beskonačnim šetnjama i razgovorima, do rata po Velom Lošinju, a potom po Budvi ili Herceg Novom, najčešće po Banjici u njegovom komšiluku, ali i u jednom odavno zavorenom bircuzu na Senjaku, odmah poviše zgrade "Bigza" u kome smo zajedno radili, on urednik u književnoj redakciji, ja u "Dugi", govorio je:

"Prva prava moja sjećanja, to će reći ona koja sam uspio naknadno artikulisati, sežu tamo do jedne kolibe u Borijaima, ispod jedne šume, na hiljadu metara nadmorske visine, gdje sam proveo prvih i najznačajnijih osam godina, od kojih duhovno živim i danas. Ali ako je desetercu vjerovati, moja sjećanja sežu "do Kosova a i pređe njega", sve tamo do onih vremena koja taj stih pamti. A pamti sve. Cjeli jedan kosmos u patrijarhalnoj kulturi, koja je takva kakvu sam zatekao živjela tu čitav jedan milenijum! I zato je tako dramatična bila ta moja prva seoba, kada sam tu toplu kolibu i taj patrijarhalni dom, sirotinjski ubog ali topao, ostavio i sa te visine se surđuknuo, prvo u trebinjsko, pa u nevesinjsko sirotište. Ta sjećanja su tamo bila još intenzivnija u tom svijetu u koji sam bio bačen. Ja sam i propisao zbog toga - kako sam u jednoj ranoj pjesmi i zapisao - što sam bio ničije dijete, pa sam svom imenu Rajko i prezimenu Nogo dodao i to Petrov - da i ja budem nečiji."

Prisećali smo se 1968. i studenskih demonstracija.

"A onda su došla sazrijevanja. Naprečac. Te famozne 68. smo se susreli sa milicijom i represijom. Tada smo shvatili da svijet naših očeva nije i naš svijet. Koliko je društvo do tada mijenjalo mene toliko sam ja od tada počeo da mijenjam sebe. I stvar je došla na svoje...Nas je `68. bukvalno za umjetnost sačuvala."

Povezivao je šezdestosmaški poraz sa sudbinom naciona.

"U našoj kulturi, i ne samo kulturi, najdublje energije dolaze iz poraza. I to ne samo onog vidovdanskog... Možda je poraz i inače rodno mjesto duhovnosti. Bar kod mene je tako, a ne branim da može biti i drugačije. Sretni narodi, u stvari nemaju istoriju. Švajcarci, recimo... A ovi nesretni narodi, koji imaju veliku istoriju kao mi, moraju odnekle vući energiju, a odakle će ako ne iz tih ožiljaka."

Pričali smo o vremenima ogromne popularnosti poezije i pesnika, kada su punili sale, govorili na trgovima ...

"Valjda smo govorili nešto što drugi nisu mogli, smjeli ni umjeli. Bilo je to vrijeme kada se jedva podrazumijevala autonomnost poezije i pravo na makar i stidljivu aluziju. Školovana publika je učitavala mnogo više od onog što smo joj nudili. U stvari, više je to fenomen tadašnje akustike. Publiku treba pitati. Evo, pitam ja tebe zbog čega si tada dolazio na književne večeri?"

- Valjda sam čekao Godoa.

"Eto vidiš, mi možda i nismo govorili ono što ste vi očekivali; ali je u zraku bilo sad će neko doći, neko će to reći. Onda je došao Đogo. Pa je rekao. Čekajući Godoa dočekali smo Đoga! Đogo se viteški držao i u zatvoru i na suđenju. A njegov esej koji je tada na suđenju rekao, sjajna je odbrana poezije. Uostalom, taj je esej u zatvorskoj koncentraciji smišljao."

A POČEO je silovito, baš onako kao što odjekuju njegovi početni stihovi. Bio je najmlađi sekretar udruženja književnika i sa svima bio "na ti". Vodio je kultnu telvizijsku emisiju, najgledaniju u čitavoj Jugoslaviji, baš pod tim nazivom "Na ti", iz koje će se izroditi kompletna sarajevska rok scena. To je potrajalo dok se nije usudio da napiše knjigu i nekog priupita "Je si li živ"? I proradio je čuveni bosanski lonac. I sustiglo ga je ono što je sustizalo sve u Bosni: ne daj bože da ono što radiš - dobro radiš.

Matija Bećković, Rajko Nogo i mitropolit Amfilohije, Foto "Novosti"

Obrušilo se na njega svo "kulturno" Sarajevo. Bile su to godine kada je nekom padalo na pamet da traži vezu između bogumila i "autentičnog marksizma" sjedinjenih bosanskih država, a Milorad Ekmečić pisao kako je srednjovekovni bosanski stećak pritisnuo mozak većeg dela bosanske inteligencije. Kada su shvatili da ne mogu da ga izbace iz partije jer i nije bio član, poslali su mu dva batinaša koji su ga odveli na četrdesetminutnu čašu krepkog nasilja. Zato je valjda i prvobitni naslov njegove pesme "Epitaf za Mešu Selimovića" bio "Kamenovanje". Još je osećao bubotke od kamenja koje je i na njega bacano.

"U patrijarhalnoj kulturi iz koje dolazim čovjek se uglavnom zbog batina stidi. I ne stidim se ja samo zbog sebe nego i zbog njih. Kao onaj Kafkin junak osjećam da će me stid nadživjeti. Od te bruke u pjesmu će ući ono što pjesma može podnijeti. Unri unrino, a Udbi udbino."

O tim "vunenim vremenima" je govorio:

"U takvim despotijama ni policija ne radi svoj posao kako treba. Ona svoje gazde obavještava da su tačna njihova priviđenja. I ako gazde sanjaju Bećkovića, ona će ih obavjestiti da Bećković uzbunjuje narod u Novom Sadu ili Podgorici, iako je on tada sjedio u svome stanu, na svojoj terasi."

Kada je morao da ode iz Sarajeva Ćamil Sijarić ga je odgovarao da ne ide, govorio mu da tamo na drugoj strani sunce izlazi, da nije lako promeniti brdo u koje gledaš, opominjao ga da su dve seobe kao jedna smrt. Te reči su samo njegovu tugu produbile.

"Svoj odlazak iz Bosne nisam doživljavao kao privatan izgon. Kad se Drina prebrodi, to nije privatna stvar. Ja sam javna ličnost, pripadam jednoj kulturi, ono što se meni događa malčice se događa i njoj, pa i narodu kome pripadam. Moj izgon je, dakle, simboličan."

Autor teksta i Rajko Nogo u "Bigzu" 1989. Foto Milinko Stefanović

Gotovo na svaki spomen Sarajeva u njemu se budilo "predosećanje budućnosti", nepogrešivo je predviđao početak krvavog kola ...

"Predolimpijsko i olimpijsko Sarajevo grcalo je u nekoj atavističkoj sreći koja nije slutila na dobro. Čitav svet se u Sarajevu, i na planeti, delio na raju i papane. Ko nije bio rođeni Sarajlija ili pripravnik za rođenog, ko nije umekšavao č ili bar simulirao, taj je s prokletstvom na svet pao i nije mu trebalo veće nesreće od te, bolje bi bilo da se nije ni rodio. Uz Olimpijadu, u nekom baščaršijskom ćumezu, naplatili su Kirku Daglasu neki bućkuriš hiljadu puta skuplje i falili se kako su zavrnuli papana. Rođene i prirođene Sarajlije bile su uhvatile boga za bradu i mirno su, pred starom pravoslavnom crkvom, pucale u srpskog svata. Spržiše golobrade, nenaoružane vojnike do juče zajedničke vojske u Dobrovoljačkoj ulici, ispred Skenderije, u centru Sarajeva...

LAZAR SAM POMALO I JA

KADA se pre tridesetak godina pojavila knjiga "Lazareva subota" pitao sam ga - ko je zapravo tvoj Lazar? "Svoju porodičnu tragediju uokvirio sam kolektivnom, kosovskom. Ja sam u onoj brvnari na Borijama u djetinjstvu, a i prije njega, Kosovo u kući imao. Kosovska se tema može samo patnjom zaraditi. Zato je moj Lazar i onaj biblijski koga je Hrist vaskrsnuo, i onaj kosovski koga smo nedavno iz rasejanja vratili, ali i ovovremenski izgnanik i patnik što se potuca od nemila do nedraga. A ako ćemo pravo, Lazar sam pomalo i ja."

Preporučujemo

Kultura

1 4

IZA NOGA OSTALA NENADOKNADIVA PRAZNINA: Veliki pesnik sahranjen na Novom groblju (FOTO/VIDEO)

02. 12. 2022. u 13:01 >> 13:51

Kultura

0 1

BRANILAC BAŠTINE: Rajko Petrov Nogo bio je duboko ukorenjen u tradiciju srpskog pesništva

30. 11. 2022. u 10:26

Kultura

0 2

NIKADA NIJE POVLAĐIVAO NISKOM UKUSU: Na današnji dan pre 100 godina rođen je Dušan Radović - najneobičniji pisac i pesnik

29. 11. 2022. u 14:23

Kultura

0 5

BOLELI GA SVI JADI SRPSKOG RODA: Rajko Petrov Nogo pisao punim srcem

29. 11. 2022. u 11:43

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije