VELJU NISU ZAUSTAVILE NI NATO BOMBE: Velimir Teodorović, iz Sremske Kamenice, pre 24 godine sa srušenog Mosta slobode evakuisao devetoro ljudi

Љиљана ПРЕРАДОВИЋ

10. 01. 2023. u 09:30

LETO Gospodnje 1999. NATO agresija. Treći je dan ratnog aprila. Velimir Teodorović (1957-2015) iz Sremske Kamenice, čuveni Velja Ribar, tek što je zabacio mrežu kada su se nad Novim Sadom začuli zlokobni zvuci neprijateljskih aviona.

ВЕЉУ НИСУ ЗАУСТАВИЛЕ НИ НАТО БОМБЕ: Велимир Теодоровић, из Сремске Каменице, пре 24 године са срушеног Моста слободе евакуисао деветоро људи

Foto N. Fifić, Arhiva "Novosti", Privatna arhiva

Zabrinuto i ljutito pogled je uperio u nebo, nastavljajući s poslom. Raketa mu je preletela preko glave, a onda se začuo strahovit prasak. Pogodila je Most slobode u Novom Sadu, koji je do tada grlio sremsku i bačku stranu.

- Moram tamo! Na mostu sigurno ima ljudi - bacajući mrežu iz ruku, čvrsto odlučan rekao je supruzi Anđelki i okupljenim prijateljima i komšijama!

Njihovi pokušaji da ga odvrate od opasne nakane, i da misli na svoje troje dece i ženu, nisu uspeli. Što je brže mogao, čamcem je hitao prema Mostu slobode, dok su se reči molbe sa obale, da ne rizikuje, gubile nad rekom. Sekući čamcem dunavske talase, stigao je do već ranjenog Mosta slobode. Da spase živote nepoznatih. I srećom, uspeo je.

Foto N. Fifić, Arhiva "Novosti", Privatna arhiva

Devetoro ljudi, zahvaljujući njegovoj nesebičnoj hrabrosti i odvažnosti, preživelo je rušenje mosta.

Betonska grdosija se nemoćno prelomila, a na njemu je devetoro preplašenih ljudi. Vapaji, panika, strah... Ustajali su i padali. Kada je i druga užarena lopta poletela ka njima, pomisao svih bila je: "Kraj. Završićemo u talasima Dunava." Ali, srećom, nije bilo tako. Nevoljnicima sa mosta, prvi je u pomoć pritekao čuveni alas. Dunavski vuk. Dok su se delovi mosta još survavali u vodu, ne znajući koji i kada će pasti i možda ubiti i njega i preživele, Velja je u mali čamac, uvlačio nesrećne ljude i prevezao ih na sigurno. Ne štedeći se ni truna, hitao je svojom barkom do mesta koje je u tim trenucima bilo sigurno - do obale.

- Najpre sam na kameničkoj obali izvukao sedmoro. Nešto kasnije ponovo je puklo i tada sam video da na novosadskoj strani ima dvoje ljudi i uspeo sam i njih da izvučem - pričao je o svom podvigu Velja Ribar.

- Posle tog događaja, kao čovek, u jednu ruku, bio sam srećan što sam imao priliku da pomognem ljudima u nevolji.

Sin Borislav čuva očevu Zlatnu plaketu, Foto Lj. Preradović

Velimir Teodorović - Velja Ribar, na dodeli priznanja "Večernjih novosti"

Nesebičnost i odvažnost ljudske gromade, ribara iz Sremske Kamenice, nije ostala bez odjeka. Danima se pripovedalo o njegovoj hrabrosti i požrtvovanosti. Za svoja dela dobijao je nagrade, a postao je i zlatni podvižnik "Večernjih novosti" za 1999, u našoj tradicionalnoj akciji "Najplemenitiji podvig godine".

Porodica Teodorović, čija se glava kuće Velimir u 58. godini upokojio, 4. januara 2015, tri dana pred rođendan, kao najveću relikviju čuva uspomenu na njega. Supruga Anđelka, kćerke Jovana i Teodora i sin Borislav, uzdignute glave koračaju kroz život, ponoseći se svojim ocem. S pravom.

Sin Borislav, te ratne 1999. godine osmogodišnjak, kada je njegov otac dobio plaketu za najplemenitijeg Jugoslovena, nije u potpunosti znao šta to tada znači.

- Shvatao sam da je jako lepa i važna stvar, i da je moj tata uradio nešto dobro i da je zbog toga nagrađen - kazuje nam u dahu simpatični Borislav, likom sav na oca.

- Često sam od njega slušao tu priču o spasavanju ljudi sa mosta. Verujem da bi mnogo ljudi pomoglo, ali malo njih bi poletelo pod bombe da spase nepoznate ljude. Zlatnu plaketu "Večernjih novosti" čuvamo, jer, osim što nas čini ponosnim, istovremeno nas obavezuje da nastavimo očevim stopama i, pre svega, da budemo dobri ljudi.

Ističući da je ponosan na oca, Borislav nam veli da to nije samo zbog očevog podviga na mostu već i zbog drugih dobrih dela koja je činio ljudima.

- Ne što je moj otac, ali zaista je bio retko dobra i poštena osoba - veli Borislav.

- Nikada za sebe nije ništa tražio, ni kada mu je bilo najteže u životu. Voleo je da pomogne i čini ljudima bez ikakve materijalne nadoknade. Da se nešto slično, ne daj Bože, desi, siguran sam da bih postupio kao moj otac. I zbog njega, ali i zbog sebe.

Teodorovićevu hrabrost ne zaboravlja ni devetoro spasenih sa Mosta slobode. Jedan od svedoka rušenja mosta bio je i Novosađanin Željko Čolaković, tada dvadesetsedmogodišnjak, koji kaže da se Velji za života nije dovoljno uzvratilo za svu njegovu hrabrost.

- Nikada neću zaboraviti taj treći aprilski dan pre 24 godine - kazuje Čolaković.

- Velja, naš spasilac, sa čamcem se pojavio iznenada, prišao je ispod pogođenog mosta, koji je tada padao u vodu. Nas devetoro, povređenih i uplašenih, smestio je u čamac. Kad smo krenuli, granata je pogodila drugi stub. Delovi betona, verovatno i gelera, padali su u vodu, a nas u čamcu, kao da smo bili pod nevidljivim kišobranom, ni kamenčić nije pogodio.

I Kristijan Lotrean, iz Sremske Kamenice, te 1999. kao sedamnaestogodišnjak i najmlađi među spasenima sa mosta, ni danas ne može da zaboravi Veljinu hrabrost.

- Bio sam uplašen, drugarski mi je prišao, meni nepoznat čovek, pun ljudske topline - priseća se Lotrean tog strašnog 3. aprila.

- Bio sam na mostu na biciklu kada je pala granata, vraćao sam se kući. Znam da sam ga molio da u čamac pored svih nas, ponese i bicikl. Najpre se nećkao, ali, verovatno shvativši da mi dvotočkaš u tom trenutku mnogo znači, i bicikl je "ukrcao" u čamac.

Ne zaboravljajući svog spasioca, Lotrean ga je, dok je Velja bio živ, svakog trećeg aprila posećivao. Veli nam da mu je poznato da Velja poslednjih godina života nije bio dobrog zdravlja, i sada mu je žao što ga češće nije posećivao.

- I Velja i čitava njegova porodica su mi mnogo dragi - iskren je Lotrean.

- Velja je jedan od onih koji je zaslužio da ga se sećamo i da bude uzor drugima. Drago mi je što je kej pored Dunava u Sremskoj Kamenici, tik uz njegovu kuću, poneo ime Velje Ribara, i kad god tuda prođem biciklom, ne mogu a da se ne setim tog čoveka velikog srca.

Kej Velje Ribara u njegovom rodnom mestu/ Kristijan Lotrean i Željko Čolaković, Foto Lj. P./privatna arhiva

KAD BI VIDEO, PLAKAO BI KAO KIŠA

KEJ u Sremskoj Kamenici, dug nekoliko kilometara, s kojeg puca pogled na Most slobode, na inicijativu sugrađana Velimira Teodorovića, poneo je ime po njemu - Kej Velje Ribara. Šetalište je na svega nekoliko metara od njegove kuće u Dunavskoj 11, iz čijeg se dvorišta izlazi direktno na kej.

- Ideja je da na Keju postavimo i bronzanu tablu sa likom i kratkom biografijom Velje Ribara, mog oca, da se zna ko je bio - otkriva nam Borislav.

- Samo da nadležne službe daju dozvole, drugari i ja ćemo sve finansirati. Da može da vidi da je kej poneo njegovo ime, siguran sam da bi moj otac, kao veliki emotivac, plakao kao kiša.

PREVOZIO I BEZ NAKNADE

O VELjINOJ nesebičnosti svedoči i priča, takođe iz ratnih dana pre 24 godine. Posle rušenja novosadskih mostova, sa svoja dva brodića prevozio je ljude s jedne na drugu obalu. Mnogi od njih nisu imali novca da plate prevoz, i nisu zbog toga bili odbijeni.

- Dešavalo se da na kraju dana nema dovoljno novca da plati radnike, i dnevnicu im je davao iz svog džepa - priča nam Borislav Teodorović o svom ocu Velji.

KRAĐA ČAMCA

POSLE bombardovanja, Velja je doživeo i peh. Bio mu je ukraden čamac, upravo onaj kojim je spasao devetoro ljudi sa Mosta slobode. Kada se u javnosti saznalo za ovo nedelo, Grad Novi Sad je hrabrom ribaru kupio novo plovilo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

HAOS: Srpski sportista prebio dvojicu Hrvata - svoje saigrače!