KORENI USTAVNOSTI: Autorski tekst Aleksandara Cvetkovića

DEVETNAESTOVEKOVNA istorija naše države se s pravom može nazvati razdobljem neprestanih ustavnih borbi.

Foto Privatna arhiva

Te borbe otpočele su podizanjem ustanka u Orašcu, na Sretenje, 2. februara po starom kalendaru. Svega tridesetak godina kasnije, opet na Sretenje, dan čije važnosti nismo dovoljno svesni, donet je prvi srpski ustav - Sretenjski. Taj je momenat tako epohalan u istoriji Srbije da zaslužuje da mu se neprestano vraćamo. A ta njegova epohalnost, međutim, nije proizvod (samo) sadržine, već činjenice da je Srbija znala da samo donošenje Ustava može biti potvrda njene državnosti. Ili kao što kaže švajcarski prof. Ober: "Ko kaže ustav, kaže Država!"

Sretenjski ustav nije bio samonikao, već je bio pažljivo pripreman. Knez Miloš je bio svestan svrhe i smisla ustava, bez obzira na to kakve su mu bile namere. Za njega, ustav je bio sredstvo legitimacije vlasti i doprinos dostojanstvenosti države. Tako je u svom govoru od 1835. video ustav kao "akt koji obavezuje sve, a koji za Srbiju ima značaj Evanđelija".

Taj momenat značio je začetak ideje ustavom ograničene vladavine i početak procesa stvaranja samostalne i nezavisne države. Otuda, ako tragamo za korenima moderne srpske države, naći ćemo ih u radovima srpskih "prosvetitelja" s kraja 18. veka, u događajima od 1804. godine i u Ustavu od 1835. godine. Veoma naprednim odredbama o "obštenarodnim pravima Srbina", "o narodnoj skupštini", o podeli "vlasti srbskih", o nezavisnosti "vlasti sudejske", Srbija (još uvek vazalna država!) se smestila među one evropske narode kod kojih je seme ustavnosti zauvek uspešno posejano.

Već je ustaljena ona formulacija Siprijana Robera o Sretenjskom ustavu "kao francuskom rasadu u turskoj šumi". Ipak, čini se da je ta tvrdnja prilično neprecizna, jer niti je Ustav od 1835. godine samo proizvod francuskih uticaja (a ima onih koji kažu da uopšte i nije) niti je Srbija u tom trenutku "turska šuma". To je onoj prostor Osmanskog carstva koji je uspeo da se podigne na ustanak 1804. godine, koji je potučen do nogu ponovo "ustao" 1815, koji se izborio za autonomiju 1830. godine, a potom tu borbu krunisao donošenjem jednog pravog "evropskog" ustava.

Iako je važio svega mesec i po dana, posledice su bile dalekosežne. Miloš je par godina kasnije dobrovoljno otišao sa vlasti čime je, potpuno paradoksalno, završena prva faza u izgradnji srpske države - ona koja je podrazumevala da Srbijom ne upravlja "turski paša sa svojim muselimima i kadijama" (Slobodan Jovanović). Sa tim u rukama, novi naraštaji su mogli da krenu u dalju borbu za pravnu sigurnost, ljudska prava, ograničenje vlasti vladara, sve do osvajanja nezavisnosti 1878. godine.

Rene David, jedan od najvećih profesora uporednog prava izneo je jednu prilično površnu tvrdnju - da se u nacionalnoj svesti balkanskih naroda i Srba pravo nikada nije javilo kao bitan element. Činjenica da je Srbija za nešto malo više od 200 godina od Ustanka donela 13 celovitih ustava, da je izvojevala nezavisnost, da je 1918. spremno ušla u zajednicu sa drugim narodima, da je 1945. godine još čvršće verovala u zajedništvo, da je na prelomu dva milenijuma uspela da obnovi svoje devetnaestovekovne korene, samo nas obavezuje da podsećamo koliko je ta izjava netačna. A nema boljeg dana da to činimo nego baš na Sretenje.

Srećan Ti dan državnosti, SRBIJO!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije