UČE DA ŽIVE SA BOLOM: Širi se mreža psihološke podrške učesnicima i porodicama žrtava saobraćajnih nezgoda

DUGO sam odbijala da razgovaram sa psihologom, pa čak i da pijem lekove kad sam izgubila četvorogodišnjeg sina u saobraćaju. Želela sam da me boli. Ta bol bila je poslednje što me je vezivalo za njega. Kada sam shvatila da sa tim ne mogu da se izborim, nisam znala kome da se obratim.

УЧЕ ДА ЖИВЕ СА БОЛОМ: Шири се мрежа психолошке подршке учесницима и породицама жртава саобраћајних незгода

FOTO: Arhiva novosti

Ovo za "Novosti" priča Verica Vitorović. Njen sin Despot stradao je 2020. godine, kada je sa bakom izlazio iz autobusa, u Zemunu. Noga mu je ostala zaglavljena u vozilu, ono je krenulo i vuklo ga nekoliko metara.

- Po preporuci sam kontaktirala sa nekim psiholozima, ali samo bi me određena rečenica dodatno iznervirala ili potresla. Ljudi su mi, u želji da situaciju učine bar malo boljom, govorili razne stvari koje bi za mene bile okidač. Recimo, "sad je na boljem mestu". Nas, roditelje, to pogađa, jer naravno da mislimo da je našoj deci bilo najbolje sa nama. Potpuno sam bila posvećena sinu, očarana njegovim postojanjem. On je bio iskra mog života. Svuda smo išli zajedno. Onda se desila iznenadna smrt, život izgubljen u sekundi i sirova bol. Bila mi je potrebna pomoć - kaže Verica.

Foto Arhiva

Verica Vitorović

Počela je da pretražuje specijalizovane strane sajtove i čita sudbine roditelja koji su se suočavali sa gubitkom. Kada su predstavnici Udruženja roditelja dece stradale u saobraćaju, čiji je Verica član, otišli na sastanak u Agenciju za bezbednost saobraćaja (ABS) u vezi sa pooštravanjem kazni za počinioce krivičnih dela u udesima, shvatili su da postoji program u okviru kog je moguće pokrenuti psihološku podršku za porodice žrtava saobraćajki. Tako je otvoren kol-centar, odnosno kontakt telefon 0800 085 087, na koji se javljaju stručnjaci nudeći prvu psihološku pomoć, razgovor, utehu i savet. Po potrebi povezuju one koji zovu sa psiholozima i psihoterapeutima obučenima za rad sa ljudima u traumi i zakazuju seanse.

Obuke je do sada prošlo 110 psihologa, koji rade u 16 gradova u Srbiji, ali pokrivaju teritoriju cele države jer su mobilni, a seanse drže i onlajn. Prema rečima Milana Ilića iz ABS, trećina obučenih stručnjaka je već bila angažovana. Kol-centar je proradio 1. oktobra prošle godine i za prva tri meseca registrovano je 62 korisnika i oko 150 seansi pružanja pomoći, koje su za građane besplatne, a finansira ih Agencija.

Foto Arhiva

Milan Ilić

- Postoji pet stubova sistema bezbednosti saobraćaja, a peti je delovanje nakon saobraćajne nezgode - kaže Ilić. - Pod tim se podrazumevaju sve vrste aktivnosti, od odziva hitne pomoći i vatrogasaca, spremnosti zdravstvenog sistema, do psihološke pomoći povređenima, porodicama, svedocima... Obuke smo organizovali sa Udruženjem psihologa i profesorima Filozofskog fakulteta, Odseka za psihologiju. Licence su dobili stručnjaci koji su prvi put bili angažovani u pružanju psihološke pomoći nakon velike traume, kada se desila tragedija u OŠ "Vladislav Ribnikar".

Cilj je da se ljudi koji su doživeli ogroman stres i preti im anksioznost, posttraumatski sindrom ili depresija, vrate u funkcionalno stanje. Ilić podseća da svaka osoba drugačije prolazi kroz posttraumatsku fazu, čak i otac i majka istog deteta imaju različite reakcije.

- Zato je važna uskostručna pomoć obučenih psihologa, koji će svakoj osobi pristupiti holistički, posebno, kao individui. U saradnji sa Ministarstvom zdravlja radimo na tome da ovaj servis bude stalan, da ne zavisi od projekta, već da postane održiv, integralni deo zdravstvenog sistema - kaže Ilić.

Verica Vitorović se nada da ćemo jednog dana doći u fazu da se ljudi koji se bave psihološkom podrškom sami obraćaju porodicama koje su nekoga izgubile i ponude pomoć:

- Roditelji koji su ostali bez deteta moraju da nastave da idu na posao, ako imaju drugo dete, moraju o njemu da brinu. Moraju da budu funkcionalni i kao porodice i kao pojedinci, i potrebna im je pomoć. Nećemo prestati da tugujemo, ali obučeni psiholozi nam pomažu da napravimo dva paralelna puta: jedan pun tuge i bola, i drugi kojim idemo dalje, iako tuga ne nestaje. Dve godine mi je bilo potrebno da krenem na terapije, tek kada sam stekla poverenje u stručnjake koji su prošli obuke. Pomogli su mi da shvatim kako imam pravo da živim i mogućnosti da nešto uradim. Sve što radimo, radimo za ljubav svoje dece, ali i da bismo pomogli drugima da lakše prođu kroz bol.

Foto Arhiva

prof. Nikola Petrović

Profesor Nikola Petrović sa Filozofskog fakulteta, Odsek za psihologiju, supervizor je prilikom obuke psihologa za pružanje pomoći u slučaju traume, ali i sam daje ovo vrstu podrške. Kako objašnjava, ponekad je ta podrška preventivna, da ne bi došlo do anksioznosti ili depresije, a ponekad podrazumeva duži rad i više sesija. Žrtvama, svedocima ili porodicama, kroz razgovor se pruža empatija i pravi plan akcije za prevazilaženje problema.

- Uzmimo situaciju da je neko doživeo saobraćajnu nezgodu u kojoj je povređen i ima strah da uđe u automobil. Obučeni psiholog razgovara sa osobom, čak odu da zajedno posede u automobilu, ako treba i više puta. Najbrži rezultati su ukoliko se osoba javi u kratkom roku iza saobraćajne nezgode. Ako se javi posle nekoliko godina, takođe je moguće pružiti pomoć, samo sve ide sporije - objašnjava Petrović.

ZA DAN 100 SAOBRAĆAJKI

U POSLEDNjIH pet godina, u Srbiji se dogodi oko 100 saobraćajnih nezgoda dnevno, od čega je polovina sa povređenima. Od toga, 10-20 osoba bude teže povređeno i zadobije neki invaliditet. U dva dana u proseku izgubimo tri života u saobraćaju. Svi oni imaju porodice, pa računajte koliko je to ljudi koji prolaze kroz stres, traumu, depresiju i kojima je potrebna psihološka pomoć - kaže Milan Ilić iz ABS.

Najteže situacije su one u kojima neko doživi gubitak.

- Tada se radi na prihvatanju tog gubitka. Da ljudi nose voljene osobe u srcu, ali da nastave život i budu funkcionalni u zajednici. Do sada su se mahom javljale žrtve udesa ili članovi porodica, ne i počinioci, mada smo spremni i njima da pružimo pomoć. Vozač ili putnik koji je jedini preživeo saobraćajnu nezgodu može imati problem sa "krivicom preživelog" i njemu je, takođe, potrebna pomoć - objašnjava prof. Petrović.

Kod lakših slučajeva obično je dovoljno nekoliko seansi, dok kod težih one prosečno traju dve godine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OPASNOSTI SU SVE VEĆE Putin progovorio o trećem svetskom ratu - Mi vidimo šta radi naš protivnik