ZBOG KOČE TUGOVAO, SA LEKOM SARAĐIVAO, VUKICU POŠTOVAO: Prva autobiografija najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta Milovana Đilasa

"BEZ ikakvog naročitog uzbuđivanja naredili su mi da se izujem i kleknem na kolena (...). Kada me Todor gurnuo u leđa, pao sam potrbuške, tako da su mi tabani došli gore - noge više nisam mogao ispružiti, jer ih je lanac s ruku, vezanih na leđima, držao savijene u kolenu. A nisam mogao ni da mrdam njima, jer su bile stegnute oko zglavaka... Todor mi sede na ramena i čvrsto mi zapuši nekom krpetinom usta... Po hodu sam osetio da se primiče Vujković. Čuo sam i blag fijuk žile i osetio rez po tabanima. Udarac je bio žešći i bolniji nego što sam očekivao. Ali, više nije bilo slućena tajna i znao sam da ću izdržati."

Privatna arhiva

Ovako je Milovan Đilas, najpoznatiji jugoslovenski disident, jedan od najbližih Titovih saradnika, predratni komunista i ratni general, član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (upravo je on bio inicijator promene imena KPJ u SKJ), pisac, prevodilac i teoretičar, opisao prvo mučenje u zloglasnoj Glavnjači, u aprilu 1933, kada je uhapšen kao član Komunističke partije i jedan od lidera studentskih demonstracija. Po famoznom Zakonu o zaštiti države osuđen je na tri godine robije, koje će mahom provesti u sremskomitrovačkoj kaznionici, a manjim delom u Lepoglavi.

"Ideal i profesija, uspomene revolucionara", Đilasova autobiografska proza, obuhvata period od njegovog dolaska iz Crne Gore na studije, u Beograd, 1929. godine, pa do početka Drugog svetskog rata. Iako je pisana 1955-1956. (kada je Đilas već napustio sve funkcije i bio u nemilosti), ona do danas nije doživela jugoslovensko, odnosno srpsko izdanje.

Aleksandar Ranković

Prvi put je 1973. objavljena u Americi sa više skraćenja, a tri godine kasnije s engleskog je prevedena na nemački. Zanimljivo je da je ovu knjigu, koju prvi put čitamo 29 godina posle njegove smrti u izdanju "Vukotić media", Đido posvetio tada već bivšoj supruzi Mitri Mitrović, publicisti i prvoj ministarki u jednoj srpskoj vladi. U knjizi će opisati poznanstvo sa Mitrom i kako se rodila ljubav, ali i veoma potresne scene kada ona dolazi u crvenom džemperu ispred zatvora na Adi da bi sa prozora mogao da je vidi. U tom trenutku imao je 21 godinu, ona 20. Već je prošao torturu u zgradi Uprave grada na Obilićevom vencu, a prozor njegove ćelije gledao je na Savu i daleke ravnice, dole se čuo žubor grada.

"Godine 1945. obilazio sam ovaj zatvor i ovu ćeliju sa Rankovićem: sada se kroz prozore nije moglo videti ništa jer su naši - novi - organi udarili na njih poklopce koso postavljene i otvorene prema gore, ka nebu, kako bi jedino vazduh ulazio. Mora da se toga dosetio neko od komunista koji se, kao i ja onda, gledao na daljinu sa nekim dragim svojim, pa se sad plašio da to ne čine oni koje on hapsi i čuva", piše Đilas.

Đilasova proza dragocen je i zanimljiv istorijski dokument o jednom vremenu, o tome kako je izgledala Šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra, kako su radnici bukvalno živeli u bedi i koliko je ljudski život bio jeftin, pa je neko preko noći mogao da bude ubijen u zatvoru, a da se za to i ne sazna. Danas se zaboravlja i da su žandarmi bez zadrške pucali na studente i radnike na demonstracijama, a ćelije su bile pune ne samo komunista, već i svih drugih nezadovoljnika - od predstavnika seljačkih stranaka, preko umerenjaka, do makedonskih i hrvatskih nacionalista, od kojih će se kasnije izroditi ustaše.

"Nove generacije su rasle pod diktaturom, sve spremnije da na nju kidišu. Ona je sama rađala svog grobara", piše Đilas.

Bez zadrške opisuje i pokušaje saradnje komunista sa hrvatskim nacionalistima na robiji, pa čak i pokušaje vrbovanja nekih od njih, kao što opisuje unutarpartijske borbe i frakcije, i dolazak Tita na čelo KPJ. Kroz knjigu se može pratiti geneza Partije i prelazak sa umerenih načina borbe na revolucionarne, a samim tim i napuštanje i bojkot starih, prekaljenih komunista, koji nisu bili za radikalizaciju. Naročito su zanimljivi kratki opisi, "bez filtera", partijskih saboraca.

Tako Aleksandra Rankovića, sa kojim će kasnije najviše sarađivati do rata, opisuje kao mršavog, bledog čoveka koji je, uprkos smeđoj kosi, delovao plavo. Bio je, kaže Đido, tih i povučen, bez smisla za humor iako je voleo šalu, čvrst i dosledan, cenjen među radnicima, iako je bilo i bistrijih i sa većim znanjem.

Koča Popović

Mošu Pijadu opisuje kao sedog, sa "staračkim trbuščićem" (iako Pijade u to vreme ima svega 43 godine), glave ugnute u grudi, omiljenog među robijašima, sa smislom za humor, strastvenog psovača. U zatvoru je prevodio Marksov "Kapital", ipak, dodaje da njegova predavanja i članci nisu imali dubinu, već su izgledali kao "novinski tekstovi pisani na brzinu". Nije mogao da zauzda ni slabost prema ženama. Pijade će se na početku rata naljutiti na Đilasa, misleći da je on o njemu proneo lažne glasine da iz Crne Gore, gde se kao Jevrej sklonio pred nacistima, pokušava da prebegne u Afriku, što nije bilo tačno.

Andrija Hebrang je, po Đilasu, sa svojom debelom građom, crvenim licem, niskim čelom i velikim šakama, ličio na "slavonskog seljaka, koji se oslobodio poljskih radova i naglo ugojio", a Ivan Milutinović je nosio štucovane brkove i zimi se opasivao belim vunenim šalom jer se žalio na bolove u krstima. Na robiji je Đilas upoznao i Momu Markovića (oca Mire Marković), koji se na policiji držao dobro, ali je bio veliki ženskaroš, "neke modre boje lica, hladnih i vlažnih ruku". Đilas će opisati i njegov kasniji odnos prema Veri Miletić, kao i provalu u partijskoj organizaciji.

Đido je naročito voleo Koču Popovića i sa njim je pred rat umeo satima da šeta i razgovara. A onda je Koča 1940. uhapšen i bez mnogo batina odao je Rankovića, ali nije odavao ništa što nije logično proizilazilo iz toka istrage. Ipak, Đilas je trebalo da mu saopšti da je isključen iz Partije.

Ђилас на робијиFoto: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

"To saopštenje Koči Popoviću bilo je, za mene, mnogo tužnije nego isto takvo, zbog iste stvari, koje sam pre toga učinio Veselinu Masleši. U Masleši sam ja žalio svog idealnog vođu iz mladosti, dobrog čoveka, starog druga i ličnost od velike budućnosti i intelektualne snage u Partiji. Bila je to više kao neka partijska tuga. U Koči sam žalio svog prijatelja i unesrećenog čoveka. I, izgleda, samog sebe: time se prekidalo jedno drugarstvo koje mi je bilo intelektualna i duhovna potreba", priznaje Đilas.

Koča će okupaciju dočekati u vili svojih sestara, na Dedinju, provodeći isprazan i nesrećan život u kartanju, da bi ubrzo po izbijanju ustanka otišao u partizane i krajem leta 1941. opet bio primljen u KPJ.

Narodnog heroja Spaseniju Canu Babović, koja je preživela najstrašnija mučenja policije, opisuje kao ne baš čednu, iako ružnu ženu, snažnog karaktera, bučnu, koju ni Tito, ni Kardelj nisu voleli još iz Moskve, a Vukicu Mitrović kao tihu, povučenu, ali neverovatno jaku i spremnu da izdrži najbrutalniju torturu. Bratu Vukašinu je na suočenju pred policijom pljunula u lice jer nije izdržao batinanje. Na streljanje je odvedena kao šaka kostiju i kože, ali "sa nepokornim crnim očima". Milovan i Mitra su zbog nje kćerki dali ime - Vukica.

Za Tita kaže da se nikada nije izvinjavao, čak ni kada je bilo jasno da je pogrešio, ali je imao diskretne načine da pokaže kako shvata grešku. Takođe je imao veoma dobre procene situacija i ljudi. Za njegovog glavnog protivkandidata za čelo KPJ Petka Miletića, sa kojim je Đido bio na robiji, nema lepe reči, iako mu priznaje hrabro držanje. Petka su posle mučenja doveli u ćeliju sa ranama od čupanja noktiju. Međutim, tek 1939. godine, kada je Miletić već isključen iz Partije kao frakcionaš i trockista, saznaće se kako ipak nije tačno da policiji nije priznao baš ništa, pa čak ni potpisao zapisnik. Nije teretio druge, ali jeste priznavao ono za šta su njega teretili, što je za komuniste takođe bio "greh". Upravo to saslušanje Petka će koštati glave. Kada je uspeo da prebegne u Moskvu, Miletića su, uprkos Titovim protestima, počeli da primaju u Kominterni, a Đilas je poslao u SSSR Petkovo saslušanje, posle čega je uhapšen.

Đilas priča i o Simi Markoviću, članu Centralnog komiteta, koji je u KPJ bojkotovan kao "desna frakcija", a koji će 1939. takođe stradati u SSSR, u Staljinovim čistkama. Markovića je sreo u zatvoru na Adi Ciganliji, a naročito su zanimljivi opisi držanja policije prema ovom profesoru matematike, kog nisu smeli da diraju jer se Ajnštajn lično zalagao za njega.

Bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941, Đilas će sačekati na ulici, u društvu Radeta Končara i Svetozara Vukmanovića Tempa. Tog dana u Moskvi je objavljen sovjetsko-jugoslovenski pakt o prijateljstvu. Ovdašnji komunistički funkcioneri imali su zadatak da na beogradskim ulicama sačekaju da se objavi vest o paktu i mobilišu mase ka sovjetskoj ambasadi. Bili su u Kičevskoj ulici kada je u blizini pala bomba, a eksplozija ih bacila na zemlju. Sklonili su se u jednu četvorospratnicu, ljudi su u pidžamama trčali u podrum. Kroz staklena ulazna vrata videla su se tri aviona iz pravca Dunava kako ispuštaju "tompuse". Đilas je nagonski osetio da lete ka njima, pa su se povukli dublje u haustor. Ubrzo ih je eksplozija sve bacila po stepenicama, gomile cigle i cementa ležale su pred ulazom, četiri sprata zgrade bila su odsečena "kao brijačem". Ali, preživeli su.

- Đido nije očekivao da bi ovo delo moglo da bude objavljeno u bliskoj budućnosti, a možda ni za njegovog života. Bilo mu je jasno da se političke okolnosti neće uskoro promeniti. Ali je želeo da ostane kao svedočanstvo i možda bude objavljeno u nekim drugim, dalekim vremenima - navodi Aleksa Đilas u predgovoru knjige koju je objavila "Vukotić medija". I, tako se i desilo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije