NA VIDELU GRAĐA VREDNIJA OD ZLATA: Intervju - DR Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine

BEZ arhivske građe i vekovima čuvanih dokumenata mi ne bismo znali ko smo. Samo nacije koje krasi visoko odnegovano samopoštovanje imaju svest o tome da su arhivski dokumenti iz njihove istorije vredniji i od zlatnih poluga.

Foto: Arhiv Vojvodine/V. Mučibabić

Ne smemo to zlato prepustiti prašini i zaboravu. Ali kako vrata arhiva širom otvoriti, učiniti ga vidljivijim i korisnijim u vremenu revizije sveta, preotimanja istorije i istine?

S ovakvim promišljanjem Nebojša Kuzmanović, doktor književnosti, započeo je pre šest godina mandat direktora novosadskog Arhiva Vojvodine, ustanove koja već 98 godina čuva 45 miliona svedočanstava srpskog identiteta. Bilo bi ih i više da tuđe vojske nisu vekovima unatrag palile ili plenile deo tog srpskog blaga.

Kako bismo pred revizionistima danas branili istinu o svom davnom postojanju da patrijarh Arsenije Čarnojević u Velikoj seobi 1690. nije preselio i mnoštvo crkvenih dokumenata?

- Teško je braniti bilo koji segment istorije ako nemate dokaz "crno na belo". U Pridvornoj kancelariji patrijarha, posle seobe skladištena je prepiska sa zvaničnicima u Beču, srpskim vojnim i narodnim starešinama, sveštenim i svetovnim licima. Poseban značaj imaju carske diplome i privilegije. U Karlovačkoj mitropoliji 1733. začeta je prva srpska arhivska služba. Te godine je na latinskom jeziku sačinjen prvi popis dokumenata nagomilanih u službama Mitropolije. Arhiv Srbije počeo je s radom tek 1900.

Mnogi važni dokazi decenijama su "mrtvo slovo na papiru" poput originalnih nemačkih dokumenata o zverstvima ustaša u NDH iz dosijea Slavka Odića koji ste otkrili javnosti.

- Ovi dokumenti su nemerljivo blago našeg arhiva. Profesor Milan Koljanin napisao je izvanrednu studiju o njima. Imaju veliki značaj jer su ih sačinili predstavnici nemačke obaveštajne službe na 300 stranica i šezdesetak fotografija. Predugo su ti dokazi bili izvan domašaja javnosti, a igrom slučaja, otkriveni su u jeku pokušaja hrvatskih ekstremista da revidiraju istoriju NDH. Zahvaljujući tom otkriću, u Jerusalimu smo novembra 2019. priredili međunarodnu konferenciju o Jasenovcu, objavili niz knjiga potkrepljenih tim dokazima, preveli ih na engleski, postavili na internet platforme...

Iz tog dosijea su i dokazi da je Pavelić ustašama i najbližim Hitlerovim saradnicima dodelio 52.000 odlikovanja. Da li su iz Hrvatske tražili kopije ovih ekskluzivnih dokumenata?

- Nisu se javljale institucije, ali jesu neki naučnici iz Hrvatske koji žele da koriste tu građu. Mi koji radimo u arhivima ne bismo smeli da robujemo dnevnoj politici već istini. Ante Pavelić je odlikovao najviše nacističke oficire, zatim članove svoje vlade, ali i 129 sveštenika Katoličke crkve. Odranije je poznata činjenica da je 1944. kada su već naširoko bila vidljiva zverstva u Jasenovcu, Gradini, Glini i Kozari, najviše ustaško odlikovanje primio i zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac uz obrazloženje da je "raskrinkavao neprijatelje u zemlji i inostranstvu". U Zagreb sam poslao i knjigu "Akcija Viktora Tomića i stradanje ljudi u Sremu tokom 1942." i dobio uljudno pismo zahvalnosti.

Posle niza decenija i nekoliko komisija za utvrđivanje zločina u Sremu tokom Drugog svetskog rata popis žrtava nije konačan. Sa koliko imena ste ga upotpunili?

- Mi smo pronašli 5.000 novih imena. Pre dve godine objavili smo popisnik žrtava Srema u periodu 1941-1945 sa gotovo 42.000 imena. Taj spisak nije konačan, ali je do sada najpotpuniji i jasno ukazuje na razmere tih zločina. Priredili smo veliku izložbu "Narod žrtva zločina" povodom 80 godina od akcije ustaša Viktora Tomića u Sremu, kada je u avgustu i septembru 1942. ubijeno i u Jasenovac oterano gotovo 10.000 ljudi, mahom Srba.

Samo u Sremskoj Mitrovici za dve nedelje na pravoslavnom groblju ubijeno je oko 7.000 ljudi. Mnogi se interesuju za taj popisnik. Naš proslavljeni glumac Aleksandar Berček na popisu je našao svog dedu. Naša obaveza je da popišemo sve žrtve. Krajnje je vreme.

Čestitam Vojnom arhivu u Beogradu koji nakon sto godina radi popis naših žrtava iz Prvog svetskog rata. Došli su do oko tristohiljadite žrtve. Svaki muzej, arhiv i biblioteka mogu da pomognu da se precima odužimo.

Foto: Фото: Архив Војводине/В. Мучибабић

POGLEDAJ GALERIJU

Ističete da istinu nije dovoljno objaviti već na nju neprestano i podsećati?

- Živimo u vrlo kolebljivoj epohi. Posle Drugog svetskog rata ljudi su mislili da je kraj ere ratovanja, pobedili smo, možemo da se opustimo. Ali, osam decenija kasnije, piše se nova istorija. Dan pobede preobraćen je u Dan primirja, na paradama povodom tog dana izostavljaju se predstavnici pobednika koji je najviše krvario za tu pobedu. U regionu se izmeštaju srpska groblja, a o razmerama zločina u Jasenovcu se zakopava istina i posle toliko decenija.

U svega nekoliko godina razbili ste stereotip o arhivima kao zatvorenim institucijama...

- Naš zadatak je da mnogo radimo na afirmisanju kulture sećanja na nevino stradale žrtve u ratovima. Do sada smo problematiku i proporcije stradanja Srba i drugih naroda sa naših prostora približili izraelskoj, italijanskoj, ruskoj, francuskoj, češkoj, slovačkoj i mađarskoj javnosti. Za šest godina naša izdavačka delatnost je objavila 300 knjiga baziranih na dokumentima iz naših depoa. Većina naših knjiga prisutna je na našem sajtu na srpskom, engleskom, mađarskom, a imamo jednu knjigu i na arapskom jeziku. Reč je o groblju iz Velikog rata gde počiva nekoliko stotina naših vojnika u Alžiru. U izdavaštvu sarađujemo sa Maticom srpskom, "Prometejem", "Lagunom", SANU, Srpskom pravoslavnom crkvom, Arhivom u Republici Srpskoj.

Šaljete knjige na stotine adresa od Vašingtona do Vatikana. Dešava li se da neke od njih kad stignu na adresu budu negde skrajnute?

- Događa se, verovatno. Uvek se može desiti da dođu u ruke nekog službenika koji će namerno da ih skloni, da ne bude puno vidljiva. Lek za to je prevod tih dokumenata barem na engleski i objavljivanje na nekoj od naših internet platformi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije