ZA BADNJE VEČE U MILEŠEVI: Danijela Veselinović, jedina žena na čelu trubačkog orkestra

TI si, mala, trubačka princeza. Ovim rečima se proslavljeni trubač Boban Marković obratio tada devetogodišnjoj Danijeli Veselinović i, oduševljen sviračkim umećem koje je pokazala u Guči, darovao joj trubu.

Foto privatna arhiva

Danijela je jedina žena u Srbiji koja predvodi profesionalni trubački orkestar, a slavu srpske trube pronosi svetom. Bila je na čelu prvog dečjeg trubačkog orkestra, koji i danas, 20 godina kasnije, nosi njeno ime. Rusi su o njoj snimili dokumentarni film, nastupila je na poslednjem "Egzitu", a pred kraj 2024. "Orkestar Danijela" snimio je živi album "Mačka", sa gostima, koji će biti objavljen na proleće. Na pitanje kako je proslavljala Badnji dan i Božić kao dete, a kako to čini danas, Danijela za "Novosti" odgovara:

- Badnji dan smo proslavljali porodično, u selu Bjeluša, zajedno sa babom i dedom. Ujutru se rano išlo u šumu po badnjak. Ručalo se na podu, na trpezi od slame, koja je bila prekrivena raznolikom posnom hranom. Za nas, decu, to je bio poseban događaj, naročito kada su se slama i badnjak unosili u kuću. Danas Badnji dan obeležavamo u Arilju u porodičnoj kući. Trudimo se da sačuvamo običaje. Braća ranom zorom idu po badnjak zajedno sa prijateljima, rodbinom. A već nekoliko godina unazad za Badnje veče tradicionalno nastupamo u manastiru Mileševa.

Ako se božićni dani provode u krugu porodice, zašto se porodica kao institucija konstantno urušava?

- Božićni dani jesu period kada smo svi na okupu i kada smo, kao porodica, usmereni jedni da druge. Ipak, mislim da se razlog ove pojave, koju nažalost svi primećujemo, krije u našoj svakodnevici. Porodica nisu samo ti trenuci koje provodimo za vreme praznika, zar ne? S tim u vezi, glavni razlog tome je brz način života i nedostatak vremena da se posvetimo jedni drugima, da budemo tu jedni za druge i da aktivno učestvujemo u svakodnevnim trenucima i izazovima. Kao neko ko je rastao u velikoj porodici u kojoj su jedinstvo, ljubav i mir uvek bili na prvom mestu, trudim se da uvek nađem vremena i napravim balans, jer su to stvari koje su moj istinski pokretač.

Za trubu kažu da je više od instrumenta, ona je simbol tradicije, snage i ponosa. Šta vama znači truba?

- Sa trubom sam se upoznala kao devojčica koja u tom trenutku nije imala svest o složenosti tehnike sviranja i specifičnostima tog instrumenta. Tata ju je jednom prilikom doneo u naš dom, želeći da i sam nauči da je svira. Za mene je ona bila izazov i nepoznata igračka koju sam želela da osvojim. Igrajući se i svirajući zajedno sa svojom braćom, malo po malo sam uz nju rasla i tek kasnije shvatila značaj njene uloge u srpskoj tradiciji i kulturi.

Lane ste obeležili 20 godina orkestra. Kada vam je bilo najteže, a kada najlakše?

- Ovih 20 godina zaista predstavljaju dug i značajan deo mog života, koji je obuhvatio period odrastanja i sazrevanja kako kroz ovaj posao, tako i kroz različite životne okolnosti. Najteži trenutak za mene i moju porodicu je svakako bio gubitak tate, koji je braći i meni, zajedno sa mamom, bio najveća podrška svih ovih godina. Kao neke od lepih trenutaka bih izdvojila brojne koncerte i putovanja koja ovaj posao čine lepim, dinamičnim ali i izazovnim u istom trenutku.

Zašto ste odlučili da osnujete trio?

- Trio sastav je nastao početkom prošle godine, sasvim slučajno, na probi na kojoj sam se spremala za jedan koncert. Tom prilikom sam upoznala mladog kompozitora i pijanistu Lazara Marića, koji je vrlo brzo postao naš stalni saradnik i prijatelj. Pored Lazara i mene, u triju je i moj mlađi brat Bojan, koji svira perkusije. Želeli smo da numere koje moj orkestar i ja već godinama sviramo, predstavimo publici u nešto drugačijem svetlu i atmosferi. Vremenom nam se taj zvuk svideo, a ja sam osetila da je to prostor u kojem mogu da pružim nešto novo i drugačije.

Foto: Фото приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Čime ste očarali Bobana Markovića? Svirate li i danas trubu koju vam je tada poklonio?

- To biste morali da pitate njega (smeh). Verujem da je u pitanju bila rešenost male Danijele da osvoji taj specifičan instrument koji je do tada bio poznat kao muški. Trubu koju sam od Bobana dobila na poklon odavno ne sviram, ali je, naravno, čuvam na posebnom mestu u našoj porodičnoj kući.

Šta vama znači Guča, gde ste se redovno takmičili? Da li će dragačevski saboraši moći ponovo da uživaju u svirci "Orkestra Danijela"?

- Guča za moj orkestar i mene predstavlja mesto početka i mesto koje uvek nosi posebne uspomene. Na toj sceni smo počeli i uvek joj se rado vraćamo. Nadam se da ćemo se i u ovoj godini družiti sa ljubiteljima trube, kojima spremamo mnogo iznenađenja i dobre muzike.

Nisam stroga nastavnica

BAVITE se pedagoškim radom već šest godina u OŠ "Aleksa Šantić" u Beogradu. Da li vas đaci slušaju, jeste li strogi?

- Već godinama se bavim radom u pedagogiji, koji u današnje vreme, priznajem, predstavlja poseban izazov. Poslednje četiri godine predajem muzičku kulturu i trudim se da deci predstavim muziku na pravi način. Mislim da nisam stroga nastavnica, iako se trudim da budem pravična.

Obožavateljka Ibrahima Malufa

KOJU ste muziku slušali kao dete, ko su vam omiljeni izvođači?

- Odrasla sam na tradicionalnoj srpskoj muzici, stoga nije čudno što me i dan-danas povezuju sa njom. Ipak, tokom školovanja sam upoznala i zavolela različite žanrove koje danas svakodnevno sviram i slušam. Velika sam obožavateljka jednog od najpoznatijih trubača današnjice Ibrahima Malufa, kojeg sam imala prilike da upoznam prošle godine u Novom Sadu. Obožavam njegovu muziku. Ona zaista nosi posebnu emociju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije