ĆIRILICU I ZAKONOM UVESTI U OBRAZOVANJE I SVE MEDIJE: Lingvisti traže izmenu propisa donetog još 1991.

ZAKON o službenoj upotrebi jezika i pisama koji je donet još 1991. godine propisuje da je službena upotreba jezika i pisma obavezna samo za državne službe, a sve drugo, uključujući obrazovni sistem od osnovne škole do fakulteta i mas-medije potpada pod javnu upotrebu jezika i pisma?! To, dalje, znači da su srpski jezik i ćirilica obavezni u upotrebi samo u državnim organima, a da u svim drugim sferama upotrebe nisu obavezni.

Foto: Igor Marinković

Zato lingvisti upozoravaju da je za teško stanje srpskog jezika i ćirilice u poslednjih tri i po decenije glavni krivac - ovaj zakon. Takođe, ističu da ne treba da nas čudi da je latinica potpuno istisnula ćirilicu jer je zaposela sav prostor ne-službene, tj. javne upotrebe pisma.

Profesor dr Miloš Kovačević navodi i da je naša zemlja po tome što ima "službenu" i "javnu" upotrebu jezika jedinstvena u Evropi jer se u svim evropskim jezicima, jezicima Evropske unije govori samo o službenoj (official) i privatnoj (individual) upotrebi jezika i pisma, a baš nigde se ne govori o "javnoj upotrebi" koja je suprotstavljena "službenoj".

- Zato se postavlja pitanje dokle će u Srbiji, u zakonu o jeziku i pismu, mimo celoga sveta, postojati zakonski neodređena "javna upotreba" suprotstavljena "službenoj upotrebi", i dokad će se zakon o upotrebi jezika i pisma odnositi, s obzirom na službenu upotrebu, samo na državne organe, dok će sve druge sfere, posebno u obrazovanju i mas-medijima, ostati izvan zakonskog određenja - pita ovaj lingvista. - Dokle će Srbija biti jedina zemlja u Evropi koja će zakonski čuvati komunistički sadržaj termina "službena upotreba"? Dokle će u Srbiji zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama biti nesaglasan s Ustavom, koji, kao ni bilo koji ustav, niti zakon o jeziku bilo koje druge evropske zemlje, ne poznaje "javnu upotrebu jezika i pisma" suprotstavljenu "službenoj upotrebi jezika i pisama"?

Kovačević ujedno daje i odgovor, pa kaže da će tako biti sve dok vlada i odgovorna ministarstva budu ignorisali zahteve srpske filologije, kojem se pridružuje i zahtev Saveta za jezik, čiji je Kovačević član. U njemu se argumentovano obrazlaže da je, i zašto je, nužan uslov za stvarnu, a ne deklarativnu, zaštitu srpskog jezika i ćirilice ili promena ili izmena i dopuna postojećeg već 35 godina "nedodirljivog" Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

- Nekoliko puta je podnošen zahtev za izmenu i dopunu datoga zakona, da se on bar usaglasi sa aktuelnim Ustavom iz 2006. godine, ali do toga do dana današnjeg nije došlo. To znači i da je ovaj zakon što se tiče statusa srpskog jezika i ćirilice - nadređen Ustavu - upozorava Kovačević.

On ukazuje na još jednu neverovatnu činjenicu - trebalo je da prođe devetnaest godina od usvajanja zakona i četiri godine od donošenja aktuelnog ustava, u kome je propisano da su u Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, pa da se u tom zakonu srpskohrvatsko zameni srpskim imenom jezika.

- Neverovatno, ali istinito: u Srbiji je tek od 7. maja 2010. godine ozakonjen naziv srpski jezik. I to je jedina do danas izvršena izmena ovoga trideset i pet godina važećeg zakona - naglašava prof. Kovačević.

Naš sagovornik pojašnjava da je upotreba termina službena i javna upotreba jezika i pisma i njihova diferencijacija osnovni problem ovog propisa, a u tome je i najbitnija nesaglasnost ovoga zakona i aktuelnog ustava.

- Ustav poznaje samo kategoriju službene upotrebe, a zakon i službene i javne upotrebe jezika i pisama - navodi prof. Kovačević. - Službena upotreba je, dakle, ustavna kategorija, a i službena i javna - kategorije Zakona o jeziku i pismima. Pritom se ne definiše ustavom nego zakonom pojam službene upotrebe. U Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama definicija službene upotrebe je nasleđe komunističkog perioda, u kome su mu Hrvati dali, a Srbi prihvatili, vrlo restriktivno značenje, nasuprot značenju javne upotrebe.

Naime, u drugom članu Zakon kaže da se "službenom upotrebom jezika i pisma, u smislu ovog zakona, smatra upotreba jezika i pisma u radu: državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova, preduzeća i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja".

- Rečju, službena upotrebe jezika i pisma vezana je samo za ono što podrazumeva pojam "državne službe" - pojašnjava Kovačević. - A gde je tu npr. upotreba jezika i pisma u obrazovnom sistemu od osnovne škole do fakulteta, ili u mas-medijima? Ona ne potpada pod službenu nego pod javnu upotrebu jezika i pisma. Javna upotreba se pritom ne definiše niti se popisuju sfere njene upotrebe, nego se pod njom jednostavno podrazumeva svaka sfera upotrebe jezika i pisma koja nije službena. Jednostavno rečeno: sve što nije službena upotreba "u smislu ovog zakona" - jeste javna upotreba. Iz toga proističe da su srpski jezik i ćirilica obavezni u upotrebi samo u državnim organima, a da u svim drugim sferama upotrebe nisu obavezni.

Istovremeno, stručna javnost se nadala da će se usvajanjem Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma (poznat kao zakon o ćirilici) u septembru 2021. godine, krenuti u sveobuhvatno sređivanje propisa koji regulišu ovu oblast. Ali, to se nije dogodilo, a kako kaže profesor dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, nije dobro kada jedan zakon ne rešava celovito problematiku kojom se bavi, pogotovo kad je posredi tako značajno i osetljivo pitanje kao što je pitanje nacionalnog jezika i pisma.

- Stanje u srpskom jeziku nije uređivano više od 70 godina u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, tako je od Drugog svetskog rata, a moglo bi se reći i kroz ceo 20. vek - upozorava Tanasić. - Dakle, smatramo da je potrebno napisati nov zakon o jeziku i pismu kojim će se srpska jezička situacija celovito i u skladu sa srpskim nacionalnim interesima regulisati. Naš stav prihvatio je i Vladi uputio odgovarajući predlog Savet za srpski jezik, koji čini sponu između Odbora i Vlade. Povoljna je okolnost što danas u Vladi, konkretno u Ministarstvu kulture, imamo sagovornike s kojim u tom pogledu nemamo razmimoilaženja. Zato očekujem da će se u dogledno vreme pristupiti izradi novog zakona o jeziku i pismu, uz učešće Odbora za standardizaciju srpskog jezika i države preko nadležnog ministarstva.

Tanasić poručuje da je izrada tog zakona prilika da se na najbolji način primeni srpska jezička politika, kao bitan elemenat ukupne nacionalne politike, a jezička politika utvrđuje se i sprovodi u dobroj saradnji struke i države.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije