I KOLEKTIVNO PAMĆENJE BOLUJE OD AMNEZIJE: Knjiga istoričarke Danijele Jovanović je svojevrstan priručnik o mehanizmima kreiranja prošlosti

DRŽAVE i nacije ne razlikuju se od pojedinaca kada je reč o predstavljanju istorije: svako svoju prošlost doteruje i pokušava da predstavi što boljom. Upravo na tom principu počiva ogroman broj pseudoistriografija koje pišu "inženjeri ljudskog uma" da bi revizijom prošlosti kreirali sadašnjost i budućnost.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Knjiga "Sećanje i Drugi svetski rat" istoričarke i prevodioca Danijele Jovanović, koju je objavio "Službeni glasnik" svojevrstan je priručnik koji razjašnjava razumevanje mehanizama pojedinačnog i kolektivnog sećanja, bez koga nema ni znanja ni identiteta, kao i tehnologija za naknadno kreiranje slika prošlosti i izmišljanje tradicija. Recenzent knjige je akademik, istoričar Ljuba Dimić, koji je naglasio da je ovo delo izuzetno u srpskoj istoriografiji po tome što osim klasičnih arhivskih izvora, kao ilustracije donosi mnoga lična i medijska svedočanstva o prošlosti, koja danas deluju čak i čudno ili bizarno. Ova knjiga omogućava razumevanje propasti SFR Jugoslavije čiji je klimavi ideološki kamen temeljac bilo kolektivno sećanje "po direktivi" jer je naređivalo zaborav onoga šta se zaista dešavalo i izjednačavanje zločinaca i žrtava, umesto suočavanja sa problemom dugog trajanja.

foto: B.Subašić

- Od druge polovine 19. veka, sa stvaranjem nacionalnih država, nastupa period kada one počinju da određuju šta će se pamtiti i na koji način i da upravo od tada pamćenje i ceremonijalno prisećanje postaju važni instrumenti upravljanja. Dakle, od tada nastupa period organizovanog prisećanja, a do tada je preovladavao organizovani zaborav. Tokom evropskih ratova u 17. i 18. veku gotovo obavezna formula svih mirovnih ugovora je bio "večni zaborav i amnestija". Sadrže je i Nanski edikt iz 1598. i Vestfalski mir iz 1648, dok je Luj 18. prilikom stupanja na presto 1814. godine, svom narodu obećao jedinstvo i zaborav što je ušlo i u 11. član Ustava: "Svaka istraga o mišljenjima i stavovima pre restauracije zabranjena je. Isti zaborav nalaže se sudovima i građanstvu". S obzirom na duga trajanja neprijateljstava čini se da je društveno pamćenje ipak uspevalo da odoli zaboravu - kaže za "Novosti" autor Danijela Jovanović.

Ona napominje da su pre država ulogu čuvara prošlosti imale religiozne institucije, najčešće preko tradicije i običaja. U Evropi je presudan uticaj imala hrišćanska crkva čija je podela dovela do sukoba mentaliteta koji traje i danas.

- Artur Penrin Stenli (1815-1881), svešteno lice, dekan Vestminstera kaže: "Zapadna teologija je suštinski logična u svom obliku i počiva na zakonu. Istočna je retorična po svom obliku i počiva na filozofiji. Latinski teolog je naslednik rimskog advokata. Istočni teolog je nasledio grčkog sofiste." On ističe agresivnost praćenu prozelitizmom zapadne crkve i, u skladu s tim, njenu misionarsku delatnost svuda po svetu, nasuprot nedostatka prozelitizma kod istočne crkve i njenu spremnost da prihvati sve druge religije. Pitanje da li je kolonijalna politika Zapada bila oblikovana prozelitizmom rimokatoličke i protestantskih crkava ili je prozelitizam pratio kolonijalizam, vraća nas tezi da teologija i oblikuje i održava mentalitet - kaže Jovanovićeva.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Hrišćansko učenje o čoveku kao prvenstveno grešnom biću obezbedilo je crkvi ogromnu moć jer je samo ona mogla da daje oproštaj, koje je izvor božanske milosti:

- Crkva, prvenstveno zapadna - katolička i protestantska, tako počinje da upravlja masama strahom, što je podrazumevalo i upravljanje njihovom savešću i pamćenjem. S vremenom, interesi crkve, vladara i kasnije država su se spajali. Na primer, Krstaški ratovi su pokrenuti papskom idejom svetog rata protiv "nevernika" i osvajanja Svetog groba. Zapravo, radilo se o tome da je Sredozemlje postalo "muslimansko jezero" i bilo je potrebno uspostaviti pomorsku prevlast Evropljana. Dakle, u pozadini religijske ideje je ležala ekonomska korist.

Ovakav način razmišljanja se prelio i na sve ostale oblasti života na Zapadu o čemu svedoči Makijavelijeva maksima namenjena svetovnim vladarima: "Mudar vladalac ne treba da bude od reči kad mu to ne ide u račun i kad se promene okolnosti u kojima je dao reč." Mentalitet pravoslavnog sveta takav princip smatrao je nemoralnim.

- Za razliku od zapadne, istočna hrišćanska crkva je više bila okrenuta misticizmu i pitanju duhovnosti nego grehu i kazni i praktičnim pitanjima života. Iz toga proističe pitanje da li su razlike između Istoka i Zapada koje su i danas veoma značajne u ekonomskom, kulturnom a gotovo i u svakom drugom pogledu, rezultat mentaliteta oblikovanog teologijom - kaže Jovanovićeva.

Foto "Vikipedija"

Razlika mentaliteta dovela je i do potpuno različitog sećanja na Drugi svetski rat, jer je izbijanje Hladnog rata dovelo do "sukoba memorijala" u zemljama sa različitih strana gvozdene zavese, a prva žrtva je kao i u svakom sukobu bila - istina. Sve u svemu, to je slika sveta koji se od 1945. ponašao patološki, kao podeljena ličnost, pa su i posledice takve.

- Nakon završetka rata u Zapadnoj Evropi je vladala opšta amnezija i njene zemlje su u strahu od komunizma počele da SR Nemačku smatraju prihvatljivim partnerom, tako da antifašizam počinje da zauzima sasvim sporednu ulogu. Treći rajh je sa ubrzanim ekonomskim razvojem jednako brzo nestajao iz misli i sećanja ne samo većine zapadnih Nemaca već i Francuza i ostalih građana Zapadne Evrope - podseća naša sagovornica.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Hladni rat je poslužio kao opravdanje da Nemačka posle Drugog svetskog rata izbegne denacifikaciju, jer se pokazalo da je zanemarljiv broj Nemaca bio izvan nacional-socijalističke partije i njenih sestrinskih organizacija, pa bi maltene cela nacija morala da ide na prevaspitavanje. Nemci se tako nisu suočavali sa svojom prošlošću i genocidom ne samo prema Jevrejima već i prema Slovenima, a mnogo kasnije priznali su samo ovaj prvi. Nemačka javnost se, paradoksalno, sa Holokaustom suočila tek osamdesetih zahvaljujući jednoj američkoj seriji, ali brzo je kao odgovor smišljen istorijski narativ da su milioni nemačkih vojnika koji su s mnogo entuzijazma sprovodili naredbe Hitlera, bili u stvari žrtve njega i nekolicine nacističkih lidera. Ta perverzija je kulminirala 8. maja 1995. kada je Nemačka prvi put učestvovala sa nekadašnjim zemljama pobednicama u obeležavanju kraja Drugog svetskog rata.

- Tadašnji nemački predsednik Roman Hercog je u govoru naveo da su "svi žrtve rata i da razlike između onih koji su činili zločine i žrtava ne treba da budu predmet javnih debata". I francuski predsednik Miteran je u govoru hvalio hrabrost običnih nemačkih vojnika ističući da njihove uniforme i ideje nisu od važnosti budući da su i oni bili žrtve totalitarnog režima. Time su oba državnika insistirala na priznavanju statusa žrtve svima, uključujući vojnike na svim stranama, kao i na tome da se svim vojnicima prizna i status heroja - navodi Jovanovićeva.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Ona objašnjava da kada je reč o bližoj prošlosti osim "državnih" tumačenja postoje i vrlo jasne porodične istorije koje mogu biti u koliziji sa onima nametnutim direktivama.

- Dakle, slika naše bliže prošlosti ili epohe u kojoj zapravo nismo živeli je, moglo bi se reći, obojena porodičnom a time i ličnom bojom. Problem je ako nam predanje baba i deda postane osnovni istorijski izvor. Recimo, istraživanje koje je nedavno bilo sprovedeno u Nemačkoj u vidu razgovora sa članovima 40 porodica je otkrilo postojanje velike razlike između zvanične i privatne kulture sećanja u savremenoj Nemačkoj. Utvrđeno je da učenici dobro poznaju period nacističke Nemačke, kao i da su upoznati sa zločinima koji su bili počinjeni, ali da, isto tako, kod njih postoji tendencija da razviju priče o herojstvu sopstvenih baba i deda i da ih uklope u narativ o otporu protiv nacizma. Tako su, u očima većine unuka, nacističke dede postale pripadnici pokreta otpora, a rođaci žrtve. To je revizija lične prošlosti, koju radi svaki pojedinac. Zato ne treba da nas čude takve revizije na našem prostoru gde su ideološki i nacionalni sukobi rascepili i krvlju razdvojili i pojedinačne porodice. Zato romantizovanje tih sukoba nosi opasnost od njihovog obnavljanja.

Da li je ovo vreme postistine

NI pojedinci ni narodi ne mogu da se odreknu svojih identiteta, zasnovanih na ličnom pamćenju koje se uklapa u kolektivno, smatra Danijela Jovanović:

- Mi smo ljudi kojima su prethodili drugi ljudi i zahvaljujući kojima možemo da govorimo, pevamo, crtamo, pišemo, sviramo i pravimo instrumente, alate, izvodimo složene radnje, razvijamo teorije... Problem je što su i oni koji se drže nacionalnog identiteta i oni koji su skloni romantičarskom internacionalizmu od stvarne prošlosti načinili sentimentalnu fikciju. To je problem sa današnjicom, svi se pozivaju samo na ono što im laska iz prošlosti, lične ili kolektivne. A šta je sa istinom, da li je ovo vreme zaista vreme postistine kako mnogi misle?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije