ISTORISKI DODATAK CARSKA RUSIJA I OBNOVA SRPSKE DRŽAVE: Karađorđe i ustaničke starešine u očima ruske diplomatije

OD decembra 1804. godine Rusija već uveliko tretira Karađorđa kao nespornog vođu ustaničkog pokreta Srba u Beogradskom pašaluku, a zvanični Peterburg novčanu pomoć ustanicima, radi podrške njihovoj daljoj borbi protiv Turaka, tajno šalje isključivo „Černom Žoržu“.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

SUD RUSKIH zvaničnika o Karađorđu i ustaničkim starešinama od dvostruke je važnosti za istoriju države Prvog srpskog ustanka. Ako „opšta istorija“, rečju Tomasa Karlajla, škotskog istoričara i filozofa, kao „istorija onog što su ljudi uradili na ovom svetu, jeste istorija velikih ljudi, koji su radili na zemlji“, onda je svakako teško pisati o državi Prvog ustanka, a zanemariti pojedince koji su predvodili Ustanak i čiji su lični karakteri morali ostaviti traga i na ustaničkoj organizaciji vlasti. U Naročito stoga što su vožd Karađorđe i ustaničke starešine, sa zvanjem velikih vojvoda, činili okosnicu nove organizacije vlasti koja se stvarala u ustanku. Naime, „izborom vođe ustanka učinjen je prvi korak na putu obnove srpske državnosti u Beogradskom pašaluku“, jer ranije, „u okvirima poluautonomije pod Turcima, Srbi su imali lokalne starešine, ali ne i jednog starešinu za sve srpsko stanovništvo pašaluka“. Međutim, u prvim godinama ustanka Karađorđevo „starešinstvo bilo je samo vojnog a ne i političkog karaktera“. Budući da se „Ustanak razvijao iz više centara, pojavile su se velike vojvode – vojne starešine koje su oslobodile i pod svoju vlast stavile jednu ili više nahija“. Njihova politička moć izražavala se kroz vojvodske skupštine - još jedan novi organ vlasti, koji se, uz vožda, pojavio već u prvim mesecima ustanka.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

Mišljenje ruskih zvaničnika o glavnim nosiocima ustaničke vlasti od naročite je važnosti, pre svega zbog činjenice što je Rusija bila ključni spoljnopolitički činilac u procesu obnove srpske državnosti na prostoru Beogradskog pašaluka u periodu od 1804. do 1830. godine. Zvanični Peterburg je imao važnu, a u pojedinim stvarima i presudnu ulogu u oblikovanju organizacije vlasti ustaničke Srbije.

POŠTO SU NA FORMU i razvitak ustaničke organizacije vlasti presudno uticale, pored predustaničkih privilegija, vođe ustanka i Rusija, značajno je utvrditi kakvu su sliku o Karađorđu i ustaničkim starešinama, njihovim karakterima, te njihovoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, imale osobe koje su u ruskoj politici onog vremena vodile glavnu reč u srpskim poslovima. Jer, Rusija se u svojim zalaganjima za izbor modela uređenje vlasti u autonomnoj Srbiji, nije mogla voditi samo svojim strateškim principima, ciljevima i interesima, a da pritom zanemari lokalne srpske prilike i karaktere.

U tekstu koji je pred čitaocima „Istorijskog dodatka“ su ocene ruskih diplomata o Karađorđu i ustaničkim starešinama, njihovim karakterima, unutrašnjoj politici, kao i spoljnopolitičkim kontaktima, iznete u zvaničnoj diplomatskoj prepisci tokom prve četiri godine ustanka. Ovo je bio period uspostavljanja i konsolidacije prvih ustaničkih vlasti, u kome zvanični Peterburg aktivno učestvuje, primajući srpske deputacije i šaljući u Srbiju svoje prve diplomatske agente. Zaključenje prvog (krajem 1808.), a naročito drugog ugovora (1811) između Karađorđa i velikih vojvoda, otvorilo je novu fazu u razvitku organizacije vlasti u ustaničkoj Srbiji, te se stoga analiza stavova ruskih diplomata o voždu i ustaničkim starešinama u ovom radu okončava na razmeđu ova dva perioda i istoriji organizacije vlasti države Prvog srpskog ustanka.

PETERBURG JE POZNAVAO PRILIKE U USTANIČKOJ SRBIJI

SUDEĆI PREMA diplomatskoj prepisci ruskog Ministarstva inostranih poslova, ruske diplomate su u maju 1804. godine prvi put saznale da se među starešinama srpske bune, koja je u februaru te godine izbila u Beogradskom pašaluku, izdvojio Karađorđe. Naime, tadašnji ruski diplomatski poslanik u Carigradu A. J. Italinski izvestio je 17. juna 1804. godine ministra A. A. Čartorijskog, da su na Porti obavešteni da se jedan od srpskih vođa, neki Đorđe (rus. Georgiй, prim. aut) izdvojio time što je „odbacio politiku vernosti Porti, koju su Srbi, dižući ustanak protiv dahija, izjavljivali da žele da sprovode“ i umesto toga se „digao protiv same Porte, sa većim odredom koji je pod njegovom komandom“. Italinski istovremeno ukazuje Čartorijskom, da je potpis tog Đorđa primetio u pismu koje je ranije dobio od ustaničkih vođa i sa kojim je početkom juna upoznao samog ministra.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

Reč je o prvom pismenom obraćanju srpskih ustaničkih vođa jednom zvaničniku ruske države od 3. maja 1804. godine. Među deset potpisnika ovog pisma, koje je poslato „u imя celogo naroda servianskogo guberniuma Belgradskag, kotorый iz 12 predelov (nahija prim. aut.) sostavlяetsя“, bio je i Karađorđe. On se potpisao prvi, i to kao „knяz i verhovnый voйvoda“, a među deset potpisnika našli su se još trojica sa titulom kneza – Sima Marković, Janko Katić i Jakov Nenadović, dok su ostali potpisnici bili iz redova srpskog monaštva i sveštenstva. Ovaj podatak potvrđuje gore iznetu tezu Slobodana Jovanovića, da je u prvim godinama Ustanka Karađorđevo „starešinstvo bilo samo vojnog a ne i političkog karaktera“. Verovatno je i A. J. Italinski iz istog razloga u navedoj depeši upućenoj Čartorijskom Karađorđa dva puta označio kao „jednog od vođa ovog naroda“.

SUDEĆI PO SADRŽAJU depeše koju je ministar Čartorijski 17. decembra 1804. godine uputio ruskom konzulu u Jašiju, I. F. Bolkunovu, Rusija u tom momentu već uveliko tretira Karađorđa kao nespornog vođu ustaničkog pokreta Srba u Beogradskom pašaluku, jer zvanični Peterburg novčanu pomoć ustanicima, radi podrške njihovoj daljoj borbi protiv Turaka, tajno šalje isključivo „Černom Žoržu“. S tim u vezi, može se sa osnovanošću pretpostaviti da je ruski državni vrh jasniju predstavu o stanju u ustaničkoj Srbiji, te Karađorđevoj poziciji u novoj organizaciji vlasti, stekao posle susreta u Peterburgu sa prvom tročlanom srpskom deputacijom, novembra iste godine. Da su najviši ruski zvaničnici, pre svega zahvaljujući informacijama koje su dobijali od svoje, ali i austrijske diplomatske mreže, već krajem 1804. godine bili dobro obavešteni o prilikama u ustaničkoj Srbiji, te o Karađorđevom ličnom karakteru, njegovoj politici, kao i pojedinim njegovim odlukama, može se posredno zaključiti iz jedne opaske ministra inostranih poslova Čartorijskog članovima prve srpske deputacije. Kako je u svojim memoarima zabeležio član ove deputacije prota Mateja Nenadović, Čartorijski je srpskim predstavnicima kazao, pored ostalog, i „da naš Karađorđe ubija i nepravde čini“. Na osnovu sadržaja ruske diplomatske prepiske može se u svakom slučaju zaključiti, da se interesovanje, a samim tim i bolja informisanost ruskih zvaničnika o događajima u pobunjenom Beogradskom pašaluku, povećavalo „kako je ustanak hvatao sve veće razmere i postajao sve ozbiljniji“, čime je postalo jasno „da se srpski pokret razlikuje od ostalih nereda u Turskom carstvu“.

RUSI PRAVITELjSTVUJUŠČI SOVJET IZJEDNAČAVAJU SA VOŽDOM

INSTRUKCIJA OD 11. MAJA 1807. godine barona Andrja J. Budberga, ruskog ministra spoljnih poslova (1806–1808) tokom vladavine cara Aleksandra I, italijansom markizu Filipu Paulučiju, koji je prešao u rusku diplomatsku službu i poslat u Srbiju, svedoči da je Rusija u to vreme dobro znala konkretne prilike u Srbiji, ali i da je ruska diplomatija imala i pogrešnih predstava o odnosima između nekih značajnih pojedinaca. Tako se iz ove instrukcije vidi da je zvanični Peterburg znao gde boravi Karađorđe, ali je istovremeno bio u zabludi da je ondašnji beogradski mitropolit Leontije (Lambros), rodom Grk, uživao naročito poštovanje pobunjenih Srba u Beogradskom pašaluku. U vezi s mitropolitom Leontijem, ruski ministar je od markiza Paulučija posebno tražio da podrobno ispita međusobne odnose mitropolita i srpskog vožda, te da utvrdi „da li možda poslednji zavidi na uticaju, koji je arhijerej umeo da stekne u narodu“. Inače, Milan Milićević, srpski književnk i filozof, u “Pomeniku znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijeg doba”, je za mitropolita Leontija zapisao, da „njega krive, njega osuđuju, njega proklinju svi odreda suvremenici: gde se god pomene njegovo ime, svuda se na njega sipa osuda i kletva!“ S tim u vezi, Milićević zaključuje: „Danas je teško presuditi: da li je Leontije ovu kletvu zaslužio kakvim pozitivnim radom protiv Srba i Srbije, ili, možda, samo svojim raspoloženjima prema onom što su radili Srbi“.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

U depeši koju je konzul Rusije u Vlaškoj L. G. Kiriko 21. marta 1806. godine poslao ruskom diplomatskom poslaniku u Carigradu A. J. Italinskom, Karađorđe se naziva „srpskim vrhovnim komandantom“. Insisiranje na vojničkom karakteru Karađorđeve vrhovne vlasti inače je svojstveno ruskoj diplomatskoj prepisci iz perioda 1804-1808. godine. Ruske diplomate koje su se u tom periodu bavile srpskim pitanjem, Karađorđa pre svega tretiraju kao neprikosnovenog vojnog komandanta ustaničke Srbije, s kojim ruski diplomatski i vojni predstavnici skoro isključivo opšte o vojnim stvarima, naročito od kada je Rusija, krajem 1806. godine, stupila u rat protiv Turske.

SA POČETKOM RUSKO-turskog rata i vojnih operacija u Vlaškoj, u ruskim planovima raste značaj i srpskih vojnih komandata u istočnoj Srbiji, pre svega vojvode Milenka Stojkovića, kome Rusi šalju novčanu pomoć i različite počasti, ali, po svemu sudeći, nikada bez Karađorđevog znanja.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

Posle osnivanja Praviteljstvujuščeg sovjeta, u avgustu 1805. godine, najviši ruski zvaničnici su težili da u svakoj prilici afirmišu ovaj novi organ centralne vlasti, stavljajući ga u civilnim poslovima u isti rang sa voždom. Tako se u pismu koje je Karađorđu u leto 1807. godine poslao komandant Moldavske armije feldmaršal I. I. Miheljson, srpski vožd obaveštava da je u Srbiju, i to na zahtev samih Srba, upućen specijalni izaslanik Rusije Konstantin Rodofinikin, kome je pre svega naloženo da u ličnoj komunikaciji sa voždom i „Sovjetom naroda slavjano-serbskog“ utvrdi potrebe srpskih ustanika, koje bi Rusija mogla da im namiri. Pritom je feldmaršal Miheljson, kao glavna ruska osoba za kontakte sa srpskim ustanicima, poslao vrstu diplomatskog akreditiva za Rodofinikina i to ne samo voždu, već i posebno Praviteljstvujuščem sovjetu (Sovetu naroda slaveno-serbskago). Ipak, u izveštaju koji je Konstantin Rodofinikin poslao ministru inostranih poslova A. J. Budbergu nakon što se upoznao sa prilikama u Srbiji, zaključuje se da je Praviteljstvujušči sovjet ili kako su ga Srbi još nazivali „Senat“, „u suštini visokopokorni sluga svih vojnih komandanata“, a da se „Crni Đorđe unutar zemlje priznaje za vrhovnog vožda“. Ipak, Rodofinikin je stekao utisak da glavni vojni komandanti, tj. velike vojvode, naročito u pograničnim delovima, priznaju Karađorđu samo vrhovnu vojnu, ali ne i civilnu vlast.

POROCI STAREŠINA NE ZATAMNjUJU DOSTOJANSTVO NACIJE

U BROJNIM IZVEŠTAJIMA koje je Rodofinikin slao novom komandantu Moldavske vojske knezu A. A. Prozorovskom, ruski diplomatski agent je značajan prostor posvetio ustaničkim vojnim komandantima - vojvodama, njihovoj bezgraničnoj alavosti, samovolji, surovosti i sebičnosti. Rodofinikin navodi, pored ostalog, kako su ovi vojni komandanti prodavali po dvostrukoj ceni srpskim seljacima pod svojom komandom oružje koje su nabavili u Austriji. Dalje, Rodofinikin primećuje da su na početku ustanka „pljačke i ubistva“ bili svakodnevica u Srbiji, kojoj je Praviteljstvujušči sovjet hteo da stane na kraj, tražeći za to podršku Karađorđevu. U jednoj od depeša Rodofinikin čak i Hajduk Veljka naziva samovoljnikom i koristoljupcem, jer je isključivo zbog pljačke Turaka na desnoj obali Timoka u martu 1808. godine narušio ondašnje rusko-tursko primirje. Međutim, Rodofinikin ističe i da „poroci starešina ne zatamnjuju dostojanstvo nacije (Srba, prim. aut)“.

Rodifinikin pripisuje koristoljublje i Karađorđu, mada u znatno manjem stepenu, nego drugim vojnim komandantima – vojvodama. Istovremeno, Rodofinikin priznaje da su učvršćivanje nove ustaničke vlasti najviše doprineli Karađorđeva „svirepost“ i njegova spremnost da u momentima opasnosti zajedno sa svojim odredom pritekne u pomoć bilo kom ugroženom kraju Srbije. Prema Rodofinikinu za Karađorđevu podršku otimali su se, s jedne strane, pobornici uvođenja poretka u ustaničku Srbiju, predvođeni prvim ljudima Praviteljstvujuščeg sovjeta, a s druge strane protivnici bilo kakvog reda i centralizacije vlasti oličeni u lokalnim vojnim komandantima. (Rodofinikin se pribojavao da Karađorđe neće dugo poživeti, „pošto svakog dana, osim vina, popije po dve flaše rakije“.)

DOLASKOM U SRBIJU specijalnog ruskog diplomatskog agenta, inače Grka-fanariota, Konstantina Rodofinikina, u julu 1807. godine, pokrenuto je i pitanje uređenja vlasti buduće autonomne srpske kneževine. Iz diplomatske prepiske Rodofinikina i tadašnjeg komandanta Moldavske armije, zaduženog za kontakt sa ustaničkim vlastima, kneza Prozorovskog, kao i između Prozorovskog i Ministarstva inostranih poslova u Peterburgu, vidi se da su se ruski zvaničnici zalagali za vaspostavljanje nasledne ograničene monarhije u Srbiji.

Ideja o izbornom knezu odbacivana je zbog specifičnih srpskih društvenih prilika, kao i iz geostrateških razloga. Izbor kneza u jednom neprosvećenom narodu, kakav je tada bio srpski, kao i „u zemlji u kojoj se ubistvo čoveka smatra malim grehom“, svaki put bi „otvorio put razdorima“, kao i mogućim knežeubistvima. Osim toga, ako srpski knez ne bi bio nasledan, tada bi, po mišljenju ruske diplomatije, pri svakoj promeni vlasti bila otvorena vrata „intrigama mnogih dvorova, naročito otomanske Porte, koja bi se trudila da dovede Grka iz Fanara, na šta se Srbi ni pod kakvim uslovima ne mogu saglasiti“. Polazeći od stava ruskog cara da bi za kneza Srbije, kao rodonačelnika nove srpske dinastije, trebalo izabrati ono lice koje uživa najveću podršku svog naroda, Rodofinikin i knez Prozorovski su bili saglasni da to može biti samo „Crni Đorđe“. Doduše, Rodofinikin izražavao bojazan da bi nasledno kneževsko dostojanstvo u rukama Karađorđa u budućnosti moglo da postane „kamen spoticanja“ u rusko-srpskim odnosima, ali ni on nije video bilo koga drugog ko bi po volji srpskog naroda mogao umesto Karađorđa postati knez autonomne Srbije. Ruske diplomate su bile saglasne da takvog kneza mora u svakom slučaju ograničavati jedan Sovjet.

(Tekst je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2024. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije)

(NASTAVAK: KARAĐORĐE JEDINI SAVEZNIK RUSIJE U RATU PROTIV TURSKE)

Preporučujemo

Društvo

0 1

ISTORISKI DODATAK CARSKA RUSIJA I OBNOVA SRPSKE DRŽAVE: Srpsko-ruski odnosi nisu prekidani ni u najtežim istorijskim zbivanjima

04. 02. 2026. u 16:06

Društvo

0 0

KIŠA, MAGLA I JAKI VETROVI: Oglasio se RHMZ

05. 02. 2026. u 18:51

Društvo

0 0

BOGA SE NE BOJE, VLAST IH ŠTITI, A MI TIHO TRPIMO: Reporteri "Novosti" u Gojbulji kod Vučitrna, gde su Albanci pustili krave u srpsko groblje

05. 02. 2026. u 17:37

Društvo

0 0

RUS BRANIO SRBE OD 18. GODINE: Viktor ratovao u Bosni, na KiM, oženio Srpkinju, a njegov kraj bio je TUŽAN

05. 02. 2026. u 17:32

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije