Kapital se lepi za ekstremno imućne: Srbija u evropskom vrhu po povećanju jaza između bogatih i siromašnih

NAJNOVIJI podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da je jaz između bogatih i siromašnih u Srbiji i dalje među najvišima u Evropi. Nejednakost raspodele dohotka u društvu meri se Džini koeficijentom na skali od 0 (potpuna jednakost) do 100 (potpuna nejednakost), a u Srbiji je u 2025. iznosio 32, što je značajno više nego u zemljama Evropske unije.

Foto: PRUDENCIO ALVAREZ CARBALLO / Alamy / Profimedia

To znači da najbogatija petina građana prihoduje oko devet puta više nego najsiromašnija petina, dok je ova razlika u EU oko pet puta. Najnoviji podaci Narodne banke Srbije glase da 78 odsto građana ima štedne uloge manje od 500 evra, a da prosečna štednja iznosi oko 4.100 evra. Prosek uvećavaju veliki ulozi na oko 14.157 računa na kojima su deponovane sume veće od 100.000 evra. Krupne štediše drže ukupno 3,6 milijardi evra. Poredeći sa cenama stanova, vidi se da većina građana nema ušteđenog novca ni za jedan prosečan kvadratni metar.

O jazu između bogatih i siromašnih u našem društvu i merama za njegovo smanjenje nedavno je govorio predsednik Vučić gostujući na RTS:

- Brine me jedna vrsta nejednakosti i toga da postoji sve veći broj bogatih, izrazito bogatih ljudi i da razlika između njih i onih siromašnijih i najsiromašnijih postaje sve veća. To je posebno vidljivo u visini penzija i želim da se pronađe način da se pomogne onima sa penzijama ispod 45.000 dinara. Da probamo da tu razliku smanjimo, da probamo da svim ljudima damo jednaku šansu, da probamo da smanjujemo tu vrstu nejednakosti, da ne sprečavamo ljude da budu bogati, da ih podstičemo, ali da probamo da i ovim drugim ljudima damo istu šansu.

Za razumevanje procesa drastičnog raslojavanja treba posmatrati Džini koeficijent od 2013. kada je počeo da se meri. Od tada je Srbija prošla put od ekstremne nejednakosti 2013-2015, sa koeficijentom 38-38,2 do 32 u prošloj godini. Rezultati bi bili drastičniji da se koeficijent merio od 2000. i početka "divlje tranzicije" kada su nosioci političke moći i njima bliski direktori privatizovali preduzeća nazivajući to "demokratizacijom" i "investiranjem", iako pravih stranih investicija gotovo da nije bilo.

Tada se odigrao suštinski ideološki zaokret od ideje solidarnosti iz socijalizma, gde se siromaštvo smatralo društvenim kvarom koji država treba da popravi, ka neoliberalnoj dogmi "svako za sebe". Ona je proglasila siromaštvo ličnom krivicom "nesposobnih za tržišnu utakmicu" iako su bogatstva stečena zato što utakmice nije bilo.

Tako su nastale ekstremne klase superbogataša i građana koji balansiraju na ivici potpunog siromaštva. Ovu drugu neprestano popunjava otanjena srednja klasa, koja je to sve više samo po obrazovanju i ugledu. Sociološka istraživanja ukazuju da se jaz ne ogleda samo u novcu već i u životnim šansama: samo uska grupa koju čine veoma bogati danas ima pristup vrhunskom privatnom zdravstvu i obrazovanju u inostranstvu. Statistika pokazuje da veliki broj zaposlenih balansira na crti siromaštva i spada u kategoriju koja se naziva "zaposleni siromasi". To su često pripadnici nekadašnje srednje klase kod kojih jedna neprimljena plata može da izazove krah ekonomije domaćinstva.

Zašto se provalija između bogatih i siromašnih u Srbiji ne smanjuje, iako prema zvaničnim podacima prosečne zarade rekordno rastu?

Ključni problem, prema mišljenju prof. dr Mihaila Arandarenka, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, jednog od vodećih stručnjaka za tržište rada i socijalnu politiku, jesu poreski sistem i nedovoljni socijalni transferi. On i prof. dr Jelena Žarković sa Ekonomskog fakulteta, specijalizovana za javne finansije i dohodovnu nejednakost, naglašavaju da za razliku od većine evropskih zemalja gde oni koji više zarađuju plaćaju i srazmerno veći porez, Srbija ima gotovo "ravan" model od 10 odsto koji ne uspeva da izvrši preraspodelu bogatstva. Kada radnik na minimalcu i vrhunski menadžer snose sličan poreski teret u odnosu na svoja primanja, to cementira postojeći jaz.

Dr Slobodan Cvejić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, konstatuje da se ekonomske razlike pretvaraju u trajne društvene klase i marginalizuju određene grupe. On ukazuje na opasan trend gubitka društvene pokretljivosti, koju je ranije omogućavala obrazovanje kao "sigurna karta" za prelazak u viši društveni sloj. Formalno besplatno obrazovanje postaje sve skuplje i teže dostupno deci iz unutrašnjosti i siromašnih porodica zbog skrivenih troškova studiranja, ali i zbog važnosti "socijalnog kapitala", veza i poznanstava koja pretvaraju društvo u sistem u kome se status, umesto znanjem i radom, sve češće stiče nasleđivanjem ili političkim putem.

Sarita Bradaš, istraživač u Centru za dostojanstven rad, naglašava fenomen kategorije "zaposlenih siromaha" čija primanja jedva pokrivaju minimalnu potrošačku korpu, ukazujući da nominalna povećanja plata praktično poništava uticaj "inflacije hrane". Naime, cene hrane, na koju siromašni troše oko polovine prihoda, konstantno rastu brže od opšte inflacije.

Jaz između bogatih i siromašnih u Srbiji može se posmatrati i putem imovinskog kriterijuma. Većina građana ima imovinu isključivo u obliku nekretnine (često nasleđene iz socijalizma), dok su ušteđevine minimalne ili nepostojeće. Prosečan građanin poseduje stan, ili deo stana, u vrednosti od oko 50.000-70.000 evra, što je prosek za Srbiju van centra Beograda.

Ispodprosečan građanin često nema ni nekretninu na svoje ime, živi kao podstanar ili u zajednici, a ušteđevinu zamenjuju dugovi, dozvoljeni minus, krediti. Kada se to uporedi s konzervativnom procenom imovine jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, od oko 200 miliona evra u nekretninama, firmama i računima, on vredi koliko i 3.000 do 4.000 prosečnih građana.

Logično je upitati se ko onda kupuje stanove u sve brojnijim novogradnjama? Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda (RGZ) i analizama ekonomista poput dr Arandarenka, kupci se dele u tri specifične grupe koje ne predstavljaju "prosečnog građanina". Najznačajniji su "keš kupci" koji investiraju u nekretnine umesto štednje. Po izveštajima RGZ više od 80 odsto stanova u Srbiji kupuje se za gotovinu, a ne na kredit. Zbog niskih kamatnih stopa na štednju i nepoverenja u berzu, imućniji sloj građana višak kapitala pretvara u stanove, ali ne da bi u njima živeli, već da bi ih izdavali. Tako se kapital dodatno koncentriše: onaj ko već ima novac kupuje nekretninu, a zatim je iznajmljuje onome ko nema dovoljno za učešće za kredit.

Druga grupa kupaca su dijaspora i regionalni kapital. Ljudi koji rade u inostranstvu decenijama ulažu u nekretnine u domovini kao vid penzionog osiguranja, a Beograd je postao regionalni centar gde nekretnine kupuju i imućni ljudi iz okolnih država, pre svega BiH i Crne Gore. U treću grupu stručnjaci svrstavaju vlasnike novca iz sive zone. Četvrta grupa su ruska i ukrajinska emigracija, veliki broj platežno sposobnih stranaca koji su poslednjih godina značajno podigli cene nekretnina i renti.

Stručnjaci ukazuju da je povećanje jaza između bogatih i siromašnih planetarni fenomen i da se raslojavanje društava odvija brže nego ikada. Prema podacima Oksfama 12 najbogatijih ljudi na svetu poseduje više novca nego skoro četiri milijarde ljudi zajedno. Na svetskom nivou odigrava se srednjovekovna koncentracija poseda: kao što je minorni procenat plemstva držao svu zemlju, danas minorni postotak "keš kupaca" i investitora drži lavovsku masu imovine.

To se posebno dobro vidi u tranzicionim državama koje su postale poligoni za neoliberalni eksperiment u kome su srušeni mostovi stare države blagostanja, a novi, evropski mehanizmi socijalne zaštite nikada nisu istinski izgrađeni. Ovaj civilizacijski lom ekonomski teoretičari smatraju početkom poretka "neofeudalizma", novog feudalizma.

Američka teoretičarka Džodi Din u knjizi "Grob kapitala" tvrdi da kapitalizam više ne funkcioniše na bazi proizvodnje, već se transformiše u sistem renti i potčinjavanja. Kao četiri karakteristike novog feudalizma nevodi: rasparčani suverenitet gde korporacije preuzimaju ulogu države, nove odnose "gospodara i kmetova" i "hinterlandizaciju" - stvaranje napuštenih periferija i opštu katastrofičnu teskobu. Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija i ekonomista, u knjizi "Tehnofeudalizam: Šta je ubilo kapitalizam" ukazuje da klasična tržišta više ne postoje i da informatički giganti nisu obične firme, već digitalni posedi (feudi), a potrošači više nisu samo kupci, već "digitalni kmetovi" koji besplatno održavaju te posede, dok vlasnici platformi naplaćuju rentu svakome ko želi da trguje na njihovoj teritoriji.

Džoel Kotkin u knjizi "Dolazak neofeudalizma" upozorava na propast globalne srednje klase, praveći paralelu sa srednjovekovnim staležima: na vrhu je nova "tehno-oligarhija" (vlasnici kapitala), ispod njih je "klerisija" (intelektualna elita koja opravdava sistem), dok je na dnu ogromna masa naroda bez imovine koja živi od rente i usluga. Stručnjaci projekta "Poprebel" analiziraju kako se u bivšim socijalističkim zemljama klijentelizam i partijska kontrola nad resursima pretvaraju u moderni feudalizam. Po njima, prelazak sa ideala države blagostanja na neoliberalni model nije doveo do slobodnog tržišta, već do koncentracije poseda i moći koja podseća na predmoderna vremena.

Preporučujemo

Društvo

0 0

HLADAN I NESTABILAN USKRS: Meteorolozi najavljuju minus, sneg i grmljavinu, ali to nije sve (MAPE)

08. 04. 2026. u 18:22

Društvo

0 0

STIŽU PLjUSKOVI KIŠE, KRUPE I SNEGA: Temperatura ide u minus - ova dva dana doneće mraz

08. 04. 2026. u 15:52

Društvo

0 0

VASKRŠNjI BAZAR U ZAJEČARU: Radove izlažu osuđenici Okružnog zatvora u ovom gradu

08. 04. 2026. u 15:19

Društvo

0 13

VELIKI DAN ZA NAŠU ZEMLjU: Potpisan ugovor između RFZO i "AstraZenece" o novim inovativnim lekovima

08. 04. 2026. u 13:01

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije