Kako je Titova Jugoslavija postala poligon za stvaranje novih naroda: Islamska država povod za rat

NA prvim višestranačkim izborima 1990. trijumfovale su nacionalne stranke SDA, SDS i HDZ, koje su formirane iste godine, svega nekoliko meseci ranije. U predizbornom partnerstvu protiv komunističke vlasti osvojili su 80 odsto mesta u parlamentu. Bio je to "nacionalni popis stanovništva", kako su komentarisali favorizovani bivši komunisti (Socijaldemokratska partija BiH) i Reformisti Ante Markovića (Savez reformskih snaga Jugoslavije za BiH). Za razliku od ostalih republika, u kojima su kontinuitet sa prethodnim režimom i posle slobodnih izbora obezbedili bivši komunisti Milan Kučan, Kiro Gligorov, Momir Bulatović, Slobodan Milošević i bivši Titov general Franjo Tuđman, u BiH su na vlast došli nacionalisti.

Foto: Novosti arhiva

Ali za razliku od sekularnih nacionalista Radovana Karadžića i Stjepana Kljujića, Alija Izetbegović se u svojim prvim javnim nastupima otvoreno predstavio pre svega kao vernik islama kome je strano nacionalno osećanje i kojem su jednako bliski muslimani od Maroka do Indonezije. On je uostalom godinu dana ranije izašao sa druge robije. Prvi put je to bilo... zbog pripadanja organizaciji "Mladi muslimani", koja se u ateističkom režimu borila za slobodu ispovedanja islama, a drugi put zbog spisa Islamska deklaracija koji je na sudu branio kao "snove jednog vernika".

Još pre izbora, Izetbegović je uspeo da iz rukovodstva stranke odstrani sekularne nacionaliste i potpredsednike Adila Zulfikarpašića i Muhameda Filipovića, te marginalizuje popularnog Fikreta Abdića. Zulfikarpašić, bogati emigrant, koji je stigao iz Ciriha, bio je izdašni finansijer SDA. Filipović je bio uticajan među muslimanskom inteligencijom, dok je Abdić bio izborni džoker, koji je stranci doneo veliki broj glasova. Njegov glavni oslonac i u stranci i u vlasti bila je tzv. robijaška halka. Hasan Čengić, Omer Behmen, Džemaludin Latić, Edhem Bičakčić, Husein Živalj i Ismet Kasumagić bili su zajedno sa njim osuđeni na Sarajevskom procesu muslimanskim intelektualcima fundamentalistima zbog toga što je on napisao, a oni čitali i rasparčavali, Islamsku deklaraciju. Kako svedoči Zulfikarpašić: "Kada sam Aliji prigovorio što se okružio verskim fanaticima, odgovorio mi je: 'Imaj u vidu da oni koordiniraju hiljadu džamija po Bosni, a to su naše partijske ćelije koje dobijaju izbore'."

Širi krug podrške SDA bili su "Mladi muslimani" u rezervi, penzionisane hodže, muftije, imami, šerijatske sudije, hafizi i njihove porodice, te potomci begovata. Spor između svetovnog i verskog krila javio se i oko naziva stranke. Prvi su insistirali na (nacionalnom) bošnjačkom imenu, a drugi na (verskom muslimanskom). Ispostavilo se da je Alija dobro procenio da nacionalno još nedovoljno osvešćenoj bazi partije više odgovara da jednim imenom sa malim i velikim početnim slovom pokrije nejasnu razliku između dva identiteta. Bošnjačka stranka, koju su pred same izbore formirali Zulfikarpašić i Filipović, privukla je mali broj glasova.

Foto: Novosti arhiva

Partnerstvo dve nacionalne (SDS i HDZ) i jedne prevashodno verske partije, koje su posle izbora lako i brzo obavile unapred pripremljenu podelu vlasti, puklo je na pitanju budućnosti BiH. SDA i HDZ su vezali barjake polumeseca i šahovnice i pridružili se secesionističkim republikama Sloveniji i Hrvatskoj. Srpska demokratska stranka, koja je predstavljala veliku većinu srpskog naroda, zalagala se za ostanak u skraćenoj Jugoslaviji. Umesto traženja kompromisa koji je u nekoliko navrata bio na pomolu (Beogradski sporazum, Kutiljerov plan), Izetbegović se odlučio na protivustavnu majorizaciju i dominaciju srpskih poslanika u Predsedništvu i Skupštini BiH. Srpski odgovor je bilo izdvajanje i Skupštine srpskog naroda u BiH, a poslanicima SDS pridružila se većina Srba iz nenacionalnih stranaka. Time je stranka prerasla u nacionalni pokret.

Na drugoj strani, Muslimani su smatrali da je secesija Slovenije i Hrvatske prilika da i oni dobiju svoju nacionalnu državu. Bili su najbrojniji u BiH i treći po broju u SFRJ, naspram daleko manje brojnih Slovenaca i Makedonaca koji su je dobili. Na ustavno nasilje nad srpskim narodom u BiH ohrabrio ih je ambasador Voren Cimerman, i Alija je kao slabiji ušao u rat, očekujući promptnu intervenciju NATO-a. Ali, pažljivije čitanje Islamske deklaracije, koja je u međuvremenu ponovo štampana u neizmenjenoj verziji i usvojena kao zvaničan programski dokument SDA, pokazuje da je on od početka imao na umu islamsku državu. "Ne može postojati ni mir ni suživot između islamske religije i neislamskih političkih institucija ... Islamski pokret bi trebao i može početi preuzimati vlast čim je moralno i brojčano dovoljno jak da može ne samo oboriti postojeću neislamsku vladu nego i izgraditi novu, islamsku ..."

Foto: Novosti arhiva

Bošnjake je krajem rata od kapitulacije spasla zapadna vojna intervencije, tek kada je Alija preko Radio Sarajeva objavio: "Od Bosne nema ništa ako je neće ni Srbi ni Hrvati, naši borci se bore za opstanak našeg naroda." Muslimanski lider se pokazao kao loš vojskovođa, jer je izgubio rat. Bio je i loš političar, jer je svoje istovernike/sunarodnike sveo na četiri kantona u kojima imaju većinu, ili na 25 odsto teritorije BiH. Ali on je ostvario ono do čega mu je i bilo najviše stalo: uspeo je da izvrši islamizaciju muslimana, pre njega najsekularnijih u svetu.

Ovaj jedini Alijin uspeh značio je korak nazad u sazrevanju bošnjačke nacije. SAD i EU ni u Dejtonu nisu dale da muslimani ostanu sami u zasebnom entitetu, a otkako su udomili mudžahedine, vehabije, isilovce, islamske teroriste, pogotovo neće. Srbi i Hrvati pak ni pre rata nosu želeli, a pogotovo danas ne žele sa njima jedinstvenu Bosnu.

Kako piše Abdulah Sidran: "Vidim da smo negde grdno pogrešili, a ne znam da kažem u čemu i kako dalje. Ne možemo se dogovoriti ni pod kojim imenom ćemo nestati."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije