STVORIO RUSIMA OBAVEŠTAJNU SLUŽBU: Naš čovek kao veliki špijun

PRIČA je jednostavna, počinje u XVII, a završava se u XVIII veku.

Foto arhiva

Kroz priču prolaze karavani, kuriri, špijuni, pojavljuju se tajna pisma iz Rusije koja nude slobodu hrišćanskim zemljama na Balkanu, pojavljuju se, normalno, i sablje, odsečene glave na ognjištu, krv koja gasi vatru, zbegovi, roblje, prelepe Hercegovke, napaljeni Turci, hajduci, ustanici, carevi, kraljevi, vladike, poslanici, konzuli, kipovi antičkih Venera, mošti svetih žena, i naš čovek, koji sticajem okolnosti učestvuje u zaplitanju i rasplitanju istorije na relaciji Carigrad - Rusija - Venecija - Rusija.

O glavnoj ličnosti ove priče zna se, prema jednom izvoru, da je rođena u Foči. Prema drugom, u Popovu, pa potom u Jaseniku, pa u Gacku, a pojavljuju se neke tvrdnje da je iz Žitomislića. Znači - čovek tu negde, iz okoline.

Živeo je u vreme kada se stalno ratovalo s povodom ili bez njega. Svi su tvrdili pazar i hteli da se biju, po principu "drži me, ubiću ga", a istovremeno su pokušavali da za pregovaračkim stolovima izvuku što veću korist. U igri na političkom terenu bili su Mleci, Austrijanci, Šveđani, Moldavija, Vlaška, Turska, Hercegovina, Crna Gora i hajduci, Rusija i između svih njih, politički prelakirani, talentovani Dubrovčani.

Foto arhiva

Taj naš čovek "tu negde iz okoline" je Sava Vladislavić, a potom grof Sava Vladislavić, s mnogo ministarskih i savetničkih funkcija, velaskezovska hercegovačka figura je ili stvarno bila špijun svih učesnika na tadašnjem političkom terenu, koji ih je svađao i mirio, ili čovek koji se sticajem istorijskih okolnosti navežbao, stekao poverenje i postao diplomata najvišeg ranga.

ROĐEN je 1664. doduše, postoje dokumenta iz kojih bi se moglo naslutiti da je rođen i šest godina kasnije, 1670. Potiče iz loze Vladislavića, za koju se sa sigurnošću zna da je bila ugledna vlastelinska porodica, kao i da su Turci razorili njena imanja. Predanje kaže da su jedne noći ili jednog jutra begovi Čengići stigli kolskim putem od Gacka do Avtovca, od Avtovca dalje konjskom stazom do Jasenika, do letnjikovca Vladislavić, i razorili im ognjište. Deo porodice beži za Crnu Goru, a drugi u Rusiju. Predanje dalje kaže kako neki musliman iz porodice Zvizdić iz Gacka prevodi u Dubrovnik Savinog oca Luku, uglednog trgovca. Postoje naznake da se Sava, pored Dubrovnika, školovao i u Veneciji.

Foto arhiva

Iz Dubrovnika odlazi na istok, u Carigrad, i sa sobom nosi nova iskustva - obrazovanje, zanat političke spretnosti koji je ukrao od dubrovačke vlastele i svoje novo prezime - Raguzinski, uzeto najverovatnije po starom imenu Dubrovnika - Raguza. U Carigradu uspostavlja veze s ruskim poslanstvom, koje Savu lansira direktno do grofa (titulu je dobio 24. februara 1725. godine od carice Katarine I), do ministra, pa do tajnog savetnika Petra Prvog. Presudnu ulogu igra Savin mentor, zagonetna i moćna ličnost, jerusalimski patrijarh Dositej.
RUSKI car Petar Veliki vladao je 43 godine, od čega samo 16 meseci u miru. Zbog zasluga u ruskim ratovima sa Švedskom i Turskom, posle uspešnih misija u Carigradu, Rimu i Veneciji, te zbog velikih diplomatsko--obaveštajnih uspeha u Kini, Sava Vladislavić smatran je jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije tog vremena.
Postavljenjem za glavnog savetnika carevog bio je prvi u Rusiji koji je pokrenuo takozvano istočno pitanje, koje je u sledeća dva veka bilo jedno od najvažnijih u evropskoj politici. Sava je Petra Velikog doveo u direktnu vezu s vladajućim knezovima Moldavije i Vlaške, s vladikom Danilom, knjazom Crne Gore, i sa Dubrovačkom republikom.
Kada je početkom XVIII veka prešao iz Carigrada u Moskvu, sa sobom je poneo rukopis "Proučavanje puta Crnim morem do Moskve", sa detaljnim opisom luka, garnizona, njihovog naoružanja, pomorskih baza i sa ostalim podacima obaveštajnog karaktera. Obaveštajna mreža u crnomorskom regionu u to vreme je za Rusiju bila od izuzetne važnosti. I Sava dobija zadatak od cara da organizuje široku obaveštajnu mrežu i po celoj Evropi. To će u više navrata pomoći Rusiji da odnese pobedu u ratovima koji će uslediti, kao što je to bilo u čuvenoj bici kod Poltave 1709. godine, kada je poražen švedski kralj Karlo Dvanaesti.

VAŽNA crta Vladislavićevog diplomatskog metoda bilo je njegovo poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Italijana, Kineza i samih Rusa. Glavni razlog diplomatskog i ličnog uspeha pripisuje se toj njegovoj odlici, koju Dučić smatra hercegovačkom crtom srpskog karaktera. Sava Vladislavić pisao je i prevodio. Preveo je sa italijanskog "Istoriju Slovena", delo popa Mavra Orbinija.
Smrt Petra Prvog Velikog (1725) nije mnogo poljuljala uticaj Save Vladislavića u Rusiji. Naprotiv. Nova carica Katarina Prva poslala ga je u Kinu kao specijalnog ambasadora sa zadatkom da sa ovom mnogoljudnom zemljom konačno utvrdi granicu dugačku oko šest hiljada kilometara. I tu je pokazao nesvakidašnje diplomatsko umeće, o čemu, pored ostalog, svedoči i njegov rukopis namenjen ruskom dvoru pod naslovom "Tajni izveštaji o sili i situaciji kineskog carstva".
POSLE dve godine uspeva da sklopi sporazum o razgraničenju i trgovini između dva velika carstva, poznat kao Kjahtinski ugovor. Sporazumom je definisana granica između dve zemlje u dužini od 6.000 kilometara, a Rusiji je omogućeno da trguje u Pekingu. Ovim ugovorom omogućen je rad Ruske duhovne misije u Pekingu.

Posle potpisivanja Kjahtinskog ugovora, Sava Raguzinski je položio prvi kamen temeljac, na granici Rusije i Mongolije, grada Troickosavsk (današnje Kjahte), koji je bio prvo rusko naselje na "putu čaja". Tu je Vladislavić podigao i crkvu posvećenu Svetom Savi Srpskom Nemanjiću. Kroz Kjahtu je prolazio "veliki put čaja", zahvaljujući kome je ona čitavo stoleće snabdevala čajem celu Rusiju i imala monopol na prodaju čaja u Evropi.
Po povratku iz ove misije carica Katarina poklonila je Savi dvorac svoje majke, koji je danas jedna od zgrada čuvenog muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu, i dodelila mu Orden Aleksandra Nevskog. I ona će ga, kao i Petar Veliki, unaprediti u "tajnog savetnika".
Sava Vladislavić umro je 17. juna 1738. godine, a sahranjen je pored majke, monahinje Teofilije i tri kćeri, u Blagoveštenskoj crkvi u Lavri Aleksandra Nevskog u Petrogradu.

Sve tekstove iz specijalnog dodatka "Najveći srpski špijuni" čitajte u štampanom izdanju Večernjih novosti!

Preporučujemo

Društvo

3 6

TAJNE OČI I UŠI NEMANjIĆA: Špijunaže, pretvaranja i obmane u srednjovekovnoj Srbiji

27. 07. 2020. u 08:44 >> 08:44

Srbija

2 4

MISTERIJA APISOVOG PRIZNANjA: Kontroverze na Solunskom procesu 1917. godine u Solunu

20. 07. 2020. u 19:45

Srbija

0 2

TUMAČENjA POVODA ZA VELIKI RAT: Pukovnik od koga su strepele krunisane glave

20. 07. 2020. u 16:42

Srbija

0 3

NOVI DETALjI O SUĐENjU: Apis je ipak pucao na kralja Aleksandra

20. 07. 2020. u 13:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije